КАКО
ЈЕ
ПО
ЛИЧНУ КАРТУ
ИШО
ЈОЗО
Има људи у
Дебељацима, то је мој културни и људски круг, близу Бањалуке, који прате
интернет.
Нисам вјеровао.
Некидан,
чујем пита један сељанин, мало млађи од мене, другог. Отишо ми даљински,
мајкумујебем. Не могу да искључим телевизор. Преко мобилног скини апликацију за
Сони и тако га гаси и пали.
Ја конто,
само ја, спрско сељаче са Требаве, зна да постоји Интернет. Какабу. Каква
будала.
Данас ми
кажу Добро ти оно о Јози.
Али има
новије ствари.
Шта. Да није
у болници.
Ма нееееееее.
Урош га
довео овде, скино га, купај се. Нећу. Купај се, јебем ти свастику. Немам свастику,
нећу. Купај се. Кад је изашо го пред Уроша, овај му дао лаче на пеглу и бијелу
кошуљу. Бијелу кошуљу, Рајкула, еј.
И шта онда.
Ево паре. Педест
марака. За аутобус и у муп за личну карту. Да имаш Личну Карту, ко чојек.
Тако реко
Урош.
Тако реко
Урош.
Како Јозо
зна гдје је муп. Зна, јебогати. Јел био. Био. Како знате. Вратио се. Урош га
пито за остатак. Нема. Попио пиво и појео ћевапе код Мује.
Добро,
Јозо, јесмо рекли само Једна ракија, једно пиво.
Па ја тако
и радим цијели живот.
Један од
сједилаца, за столом, каже да је сутрадан ујутро видио Јозу у кавани. Наручио каву
и обичну воду. Ракију. Ни говора.
Други дан
му се мало бијела кошуља испрљала. Добијо је мајицу. Исто чисту. Бојадљиву.
За петнес
дана биће Лична.
Јозо постаје
Чојек са Личном Картом.
Е, мој Рајкула.
Добар си чојек. Добро су написо. Ја сам Јозу возио на посо. То је био људина. Кад
он вари они са ренгеном неће ни да укључују. Твоје годиште. Педесдруго, јелде.
Онда га
јебала Њемачка.
Спасите Јозу.
Ко да сте
спасили и мене.
Све ћемо
чинит.
Дај људима ладну
гајбу, пола, пола.
И.
Одем да не
крене суза.
Срамота.
Неко ће
рећи Онај мрзитељ наки, па јауче.
