1805.
BOLEST
LOKALNIH
IZBORA
Čudi me da su stranke na lokalnim izborima
uopšte negdje našle birače.
Toliko je kandidata bilo da se jedan šef
Oiša ozbiljno šalio rekavši da su došli do svakog glasača i sada traže glasače
među onima koji su na konkurentskoj odborničkoj listi.
Izborni zakon je propisao nemoguće izborne
procedure. U nemogućoj državi, nemogući zakoni. Svako može formirati
kandidatsku grupu pred izbore i prijaviti listu od tridesetak kandidata. Deset posto
više nego što ima odborničkih klupa. Cenzus je u tepsiji. Svaka luda
kandidatska grupa može da prođe. Dobro. Ne mogu baš svi. Oni Picparkeri i
Nezavisnjaci u Banjaluci nisu mogli.
Nekoliko stotina kandidata za odbornike u
svakoj pristojnijoj opštini. Oni imaju svoje koncentrične krugove glasača. Ukućani,
rodbina, susjedi. Sto glasova. Tri stotine kandidata. Trideset hiljada birača. U
tom sitnježu prođe i onaj ko se kandidovao iz zajebancije.
Politika u lokalnoj zajednici je na taj
način obezvrijeđena do gole kosti. Banalizovana. Spuštena do beskućništva. Pa će
takvi bespolitičnjaci da odlučuju o politici razvoja, infrastrukture, porodične
medicine.
Bolest kandidovanja je zahvatila sve
slojeve. Ne samo onog Ludog Novinara Trebinjskog. Treba zamisliti situaciju da
jedan političar ode za dopsinika u Trebinje. Mihajlica. NPR. Napasnik Atevea iz
Trebinja. U kandidate idu i dobrostojeći direktori, i penzioneri, i keramičari,
i ljekari. Oni poznati o oni potpuno nepoznati.
Mala količina glasova, potrebna da se prođe
u klimatizovanu salu Opštinskog Parlamenta, STJ, snižava cijenu odbornika a
podiže cijenu glasa. Oni sa trista, četiristo glasova, koubili su se za
preletače. Kad bi neki statistički zavod mogao da evidentira te junake koji
mijenjaju skupštinsku većinu kao Maraonustvar, vidjeli bi da su to listom oni
koji su lako došli do glasova. Za nekoliko hiljada glasova se treba oznojiti. A
za trista. Kako dobio tako dao.
Zabilježeni su slučajevi da neke stranke u
pojedinim opštinama imaju po hiljadu i više posmatrača. To su oni junaci koji
ispred svake stranke, uredno prijavljeni, gledaju kako idu izbori i bilježe
naglas pročitana imena u svoje stranačke članike, pazeći tako ko još nije
izašao. Obično svaka stranka ima dva posmatrača, za dvije smjene. Neke, meni
veoma drage, mijenjale su posmatrače svakih dva časa. Češao sam se iza sedam
uva i hodao u krug dok nisam saznao šta je u pitanju. Svaki od njih je kupljeni
glasač. I još njegovih jedno ili dvoje iz porodice. Kad odradiš svoje, čeka
trijest, četerest, pedest marki. Bugarski voz je otišao u staro gvožđe. Ko Ćiro.
Lokalni izbori su postali takav sociološki
vašar da će uskoro trebati oformiti katedru na političkiom naukama. Za Sociologiju
Lokalnih Izbora.
Potrebno je zatvoriti liste i podići
izborni cenzus. A za novopridošle zahtijevati potpise u visini četvrtine
izašlih na prošlim izborima.
Lokalni izbori su jedna od najpoštenijih
banalnih demokratija. ali ne treba ih se tako banalizirati da građani budu
potpuno onemogućeni da biraju.
Baš bih glasao za susjeda iznad mene. Uzor čojek.
Iz moje stranke. Ali obećao sam tečiću brata od ljubavnice mog druga koji je
kandidat Pokreta za Trčitamotrčivamo. Ako me nerko od onih trideset sedam
kandidata koje ću sresti do birališta ne zaskoči.
