КАТАСТРОФАЛНА

ПОЛИТИКА

СРБИЈЕ ПРЕМА БиХ

У којој рачуне плаћа Република Српска.

Заједничка сједница Владе Србије и Савјета министара у Сарајеву, само је најновији аргумент у низу.

Вучић је, опет, дошао у Сребреницу.

Јер. У Сарају га једнако воле као и тамо, под каменицама. Само је овдје обезбјеђење примјерено Главном Граду Државе, СТЈ, а и неће бити на отвореном, па су могућности исказивања љубави и добродошлице никакве.

Тако је и Сарајево увучено у Вучићеву позоришну турнеју Малих и експерименталних сцена.

Прву представу је одиграло Предсједништво БиХ, у Београду, у узврату након камените посјете Вучића Сребреници.

Вучић се, пак извјештио у том позориштарењу по Региону. Како је тај занат усавршио у Србији, почео је и да га извози. Унутрашње тржиште му постало мало.

Каква је практична вриједност састанка двију влада, обију под наводницима. Јер ни Савјет министара у БиХ, не само да у политичком систему није Влада већ и не значи ништа, као што и Влада Србије јесте влада али, такође, не значи ништа пошто има Предсједника.

Србијанска привреда и простор БиХ неће имати никакву корист од тога јер се, једноставно, нема шта учинити као напредак. Оно што може, кориштење овдашњег тржишта, углавном за фирме Србије, већ је учињено. Трговина буши тамо гдје ни лова не може.

Једина мала, више фиктивна него практична, корист јесте порука, и Вучићева и сарајска, страном фактору, на тему Регионалне Сарадње. Та Регионална Сарадња је смишљена само као механизам за Србију. Под технолошким именом Мудостег.

Ниодког другог се не тражи Регионална Сарадња.

Србија да умије, максимално би користила дејтонске категорије у сарадњи Србије и Републике Српске. Ту би суштину добило и Вучићево Позориште.

Сарајеву не треба придавати важност изнад оне коју има. Као географска тачка у којој се сусрећу представници два ентитета и три народа и одлучују по оних десет дејтонских надлежности Заједничких Органа.

Овако, Србија даје важност Босанском Сарајеву. Бошњачком Политичком Вођству. Бакиру и Бошњацима.

А Република Српска остаје по страни, као сиромашни рођак са села.

Умјесто да, Србија, сарадњу са Српском држи као регионални аргумент. Ако не уважите Србију, ми ћемо је подићи и изнад Дејтонског Нивоа.

Тако тактизирају све озбиљне земље.

Ну. Србија је тако неталентована за вођење спољне политике.

А поред талента, потребна је и државничка храброст.

Да не помињем визију, национални интерес и политичку филозофију.