Ни­ко­ла Аса­но­вић


(Рај­ко Ва­сић ПР­СТИ ЛУ­ДИХ ОЧИ­ЈУ,
За­ду­жби­на „Пе­тар Ко­чић“ Ба­ња­лу­ка – Бе­о­град, 2009)

По­што­ва­не да­ме и го­спо­до,
Ср­дач­но вас по­здра­вљам и из­ра­жа­вам за­до­вољ­ство што ме је мој при­ја­тељ Ни­ко­ла Ву­ко­лић по­звао да ве­че­рас го­во­рим о ро­ма­ну Пр­сти лу­дих очи­ју го­спо­ди­на Рај­ка Ва­си­ћа.
Ро­ман Пр­сти лу­дих очи­ју про­чи­тао сам у да­ху. Про­сто ме је по­ни­је­ла фа­бу­ла и сна­жан осје­ћај рат­не сце­не, бо­ље ре­ћи жи­вот­не сце­не. Или је то мо­жда на­ша жеђ за ко­нач­ним су­сре­том са пра­вом са­вре­ме­ном рат­ном про­зом, ко­ју, из­у­зме­мо ли ма­ли број ча­сних из­у­зе­та­ка, још уви­јек не­ма­мо у су­штин­ском сми­слу.
Ма­да је рат, као јед­на од нај­ди­на­мич­ни­јих, нај­ап­сурд­ни­јих и нај­тра­гич­ни­јих ка­та­стро­фа у људ­ском ро­ду, сам по се­би сце­на­риј, те­шко се усу­ђу­је­мо да о ње­му пи­ше­мо, на­ро­чи­то ако смо би­ли уче­сни­ци. Ћу­те­ћи о не­сре­ћи ко­ју је пре­жи­вио, чо­вјек је по­ти­ску­је и ста­вља иза де­вет бра­ва и ка­та­на­ца, кри­ју­ћи је као тај­ну, као ру­жан сан. Ћутање је облик борбе против усуда.
Из тих раз­ло­га по­сли­је сва­ког ра­та ис­кри­ста­ли­ше се са­мо ма­ли број зна­чај­них пи­са­ца ко­ји су има­ли умјет­нич­ке сна­ге и ин­спи­ра­ци­је да ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку ра­та, за­пра­во го­во­ре о уни­вер­зал­ном про­бле­му чо­вје­чан­ства.
Но, да се вра­ти­мо књи­жев­ном дје­лу на­шег ува­же­ног го­ста.
По­сли­је увод­них сли­ка се­ла, из вре­ме­на ка­да су сва на­ша ра­ђа­ња, сва на­ша се­о­ска дје­тињ­ства би­ла слич­на, пу­на истог си­ро­ма­штва, ту­го­ва­ња, ра­до­ва­ња и иш­че­ки­ва­ња и из­над све­га не­ка­ко чу­де­сно здра­ва, пи­сац вр­ло бр­зо пре­ла­зи на ври­је­ме са­да­шње, ври­је­ме рад­ње ро­ма­на, ври­је­ме рат­но.
Глав­ни ју­нак Ва­си­ће­вог ро­ма­на ро­дио се као и већина његових вршњака, јед­не ве­че­ри ка­да је сла­ма у шта­ли та­ко ве­ли­чан­стве­но ми­ри­са­ла, а оста­ле по­дат­ке о ње­му са­зна­ће­мо кроз ње­го­ва при­сје­ћа­ња, ма­шта­ња и би­јег од ствар­но­сти у оазу дје­тињ­ства.
На не­ки на­чин он ће оста­ти у то­ку ци­је­лог жи­во­та без­и­мен, као да је над­ви­сио по­јам сва­ко­днев­ног и обич­ног име­на ко­је се љу­ди­ма да­је.
Нај­при­је, у дје­тињ­ству, он од сво­јих вр­шња­ка до­би­ја на­ди­мак Ко­ма­рац јер је дје­ло­вао сла­ба­шно, не­ка­ко про­вид­но и ма­ло­крв­но. Био је ме­та за исми­ја­ва­ње, ка­ко ка­же пи­сац. Глад и си­ро­ма­штво су та­ко пла­стич­но осли­ка­ни кроз ње­гов лик. „Са­мо кад је се­зо­на па­ра­дај­за, или кад кра­ва од­би­је те­ле од си­се, Ко­мар­цу сва­не“, каже писац сликајући његову незавидну ситуацију.
Ин­те­ре­сант­на је сце­на са но­вим сан­да­ла­ма ка­да је дје­чак Ко­ма­рац, умје­сто ду­го при­жељ­ки­ва­ног три­јум­фа до­жи­вио још јед­но по­ни­же­ње, као и то да се ка­сни­је као зрео чо­вјек ни­ка­да ни­је све­тио љу­ди­ма због ожи­ља­ка из дје­тињ­ства.
Ка­да је кре­нуо рат, јед­но­га да­на на ра­ти­ште је ме­ђу бор­це он сти­гао као не­по­зна­ти ко­ме ни име ни­је­су са­зна­ли. Сви су га зва­ли Но­ви.
„Но­ви је био већ пре­ка­ље­ни рат­ник. Про­шао је не­ка ис­ку­ства ко­ја су му омо­гу­ћа­ва­ла да у нај­ве­ћој опа­сно­сти оста­не ми­ран, да кроз гра­на­ти­ра­но по­ље тр­чи рав­но­мјер­ним рит­мом, по­гнут, као да зна гдје ће ко­ја гра­на­та па­сти, да уви­јек има пу­шку уза се и да мо­же да за­пу­ца“ ка­же писац за свог ју­на­ка већ на по­чет­ку „рат­ног ста­жа“, до­да­ју­ћи: „А ни­ка­квог вој­ног обра­зо­ва­ња ни­је имао. Вој­ска је при­ча­ла да је био на не­ка­квом кур­су код Ру­са, за из­ви­ђа­че и ди­вер­зан­те, оне што са­мо шу­те и ко­љу, а ка­да се од­мак­ну, све екс­пло­ди­ра“.
Сли­је­де­ћи да­ље рад­њу чи­ји ће глав­ни ак­тер би­ти Но­ви и ње­го­ви са­бор­ци, чи­та­лац ће се, по­ред изузетне ди­на­мике и стал­ног уз­бу­ђе­ња и иш­че­ки­ва­ња, често мо­ра­ти за­у­ста­ви­ти на мно­гим мје­сти­ма и иш­чи­та­ти их по­но­во. Ва­си­ћу је, за­пра­во, као и сва­ком да­ро­ви­том пи­сцу, по­шло за ру­ком да крат­ким сли­кама дâ сјај­не де­фи­ни­ци­је основ­них емо­тив­них ка­те­го­ри­ја.
Та­ква је, да наведемо само једну, сли­ка уну­тра­шње бор­бе са стра­хом. Од­ли­чан при­мјер за пси­хо­ло­ги­ју стра­ха је Три­вић, је­дан од бо­ра­ца, ко­ји се бри­је, док дру­ги бор­ци ужур­ба­но из­ба­цу­ју хљеб из ра­на­ца и тр­па­ју му­ни­ци­ју, јер го­ри на све стра­не. Три­вић чак ни­је про­пу­стио да из­бри­ја­но ли­це на­ква­си ра­ки­јом, као што се чи­ни у мо­мен­ти­ма нај­ве­ће без­бри­жно­сти. Као да иде не­ко­ме ко ће му ре­ћи мо­раш по­ги­ну­ти та­ко нео­бри­јан. За право чудо, он је био једини борац који је и погинуо у окршају тог дана.
Овим и ова­квим сли­ка­ма ко­је се ни­жу та­ко до­бро, да по­не­ка­да има­мо ути­сак да је све што про­чи­та­мо са­мо наш сво­је­вр­стан „ток сви­је­сти“, пи­сац у су­шти­ни по­кре­ће низ те­ма и ди­ле­ма, да­ју­ћи на мно­ге од њих и екс­пли­ци­тан од­го­вор, кроз не­по­ко­ље­бљив на­ступ свог глав­ног ју­на­ка.
Ин­те­ре­сант­но је ка­ко јед­но­став­но, као да је пре­пи­сао од жи­во­та у ра­ту, сли­ка на при­мјер обич­ну пљач­ку, уни­шта­ва­ње ку­ћа и имо­ви­не на „не­при­ја­тељ­ској те­ри­то­ри­ји“. То је за бор­це, ка­за­но на­рав­но нај­сар­ка­стич­ни­јим рјеч­ни­ком, „шо­пинг цен­тар“. С вре­ме­на на ври­је­ме, у до­ко­ли­ци, или кад им не­што за­тре­ба, бор­ци од­ла­зе до опу­сто­ше­ног се­ла, пре­би­ра­ју и обич­но узи­ма­ју оно што им не тре­ба. Са­мо Но­ви не пљач­ка. За њим иде не­ка при­та­је­на сра­мо­та. Док оста­ли у се­ло од­ла­зе као на свој по­сјед, чак без оруж­ја, Но­ви је­ди­ни др­жи прст на оба­ра­чу.
Пи­шче­вом за­слу­гом стално је присутан ути­сак да у овом ту­жном и за чо­вје­ка тра­гич­ном, ни­штав­ном окру­же­њу, ак­те­ри срп­ског „шо­пинг цен­тра“ ни­је­су са­мо Ср­би. Ма да се о томе овдје не говори, ја­сно ви­ди­мо сли­ку и са дру­ге стра­не ли­ни­је фрон­та – и њигов „шопиг центар“, ка­да због не­ких нео­бја­шњи­вих до­зи­ва, ви ко­ји сте до ју­че би­ли по све­му уз­о­ран гра­ђа­нин, са­да од јед­ном ку­пи­те нај­три­ви­јал­ни­је сва­ри из по­ру­ше­них ку­ћа, не осје­ћа­ју­ћи гра­ни­цу га­ђе­ња и сти­да.
Сна­зи сли­ке и ње­ној опи­пљи­во­сти у ро­ма­ну Пр­сти лу­дих очи­ју, на­ро­чи­то до­при­но­си пи­шчев је­зик и стил. По мно­го че­му ори­ги­нал­на ре­че­ни­ца. Крат­ка, ди­на­мич­на, ком­по­зи­ци­о­но одлич­но ускла­ђе­на, та­ко да при­ча­ње те­че теч­но а са до­вољ­мо пси­хо­ло­шких па­у­за исто­вре­ме­но. Од­лич­но уком­по­но­ва­ни еле­мен­ти ло­кал­ног го­во­ра, па чак и псо­ва­ка.
Ва­си­ћев ју­нак, Но­ви, ка­ко га сви осло­вља­ва­ју, је крај­ње ра­ци­о­на­лан чо­вјек. Он ни­је зло­чи­нац. Он уби­ја без дво­у­мље­ња, ка­да му постоји при­јет­ња да и сам бу­де уби­јен, да бу­ду угро­же­ни ње­го­ви са­бор­ци, ли­ни­ја ко­ју чу­ва, ње­гов рат­ни циљ. У мно­гим при­ли­ка­ма тај исти Но­ви шти­ти за­ро­бље­ни­ка, не до­зво­ља­ва да га дру­ги угро­зе и пре­да­је га Цр­ве­ном кр­сту или Ун­про­фо­ру.
Из јед­не од та­квих си­ту­а­ци­ја ро­ди­ће се за­плет рад­ње ко­ји у ства­ри ма­ми чи­та­о­ца да ро­ман про­чи­та до кра­ја. Као и сва­ки до­бар пи­сац, Ва­сић је на пра­вом мје­сту и у пра­во ври­је­ме увео у рад­њу ро­ма­на и је­дан жен­ски лик.
У јед­ном му­сли­ман­ском се­лу, Но­ви са сво­јим са­бор­ци­ма за­ро­бља­ва младу муслиманку Бел­ки­су, ко­ју је на­рав­но од­мах за­шти­тио од сва­ке опа­сно­сти, об­ја­шња­ва­ју­ћи јој да ће би­ти раз­ми­је­ње­на пре­ко ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја.
По­ред рат­ног жи­во­та је­ди­ни­це, мно­гих по­ги­би­ја бо­ра­ца, јед­не стра­вич­но те­шке ди­вер­зант­ске епо­пе­је у ко­јој смрт иде ру­ку под ру­ку са жи­во­том, гдје је Но­ви и да­ље стуб зби­ва­ња, Бел­ки­си­но при­су­ство све ви­ше да­је и дру­ги тон.
Но­ви во­ди још јед­ну бит­ку. Бит­ку у сво­јој ду­ши. Из­ме­ђу ње­га и мла­де дје­вој­ке се раз­ви­ја љу­бав, истин­ска, без­ре­зер­вна, мо­жда иде­ал­на. Али не и иде­а­ли­зо­ва­на.
Сно­ви, ма­шта, ме­ђу­соб­но ис­пи­ти­ва­ње и ис­тра­жи­ва­ње, при­сје­ћа­ња на ра­но дје­тињ­ство глав­них ју­на­ка, сјај­но и ори­ги­нал­но об­ли­ко­ва­на еро­ти­ка, чи­не овај дио ро­ма­на из­у­зет­но ус­пе­лом књи­жев­ном гра­ђом.
Пи­сац од овог тре­нут­ка има на­ро­чи­то те­жак за­да­так, јер би мо­гао па­сти у зам­ку да му, по­ред за­и­ста сна­жног при­су­ства љу­ба­ви Но­вог и Бел­ки­се, рат­но по­зор­је по­бјег­не у дру­ги план и да се за­бо­ра­ви да је ово при­ча о ра­ту. Из­гра­ђу­ју­ћи зна­лач­ки лик Но­вог као ју­на­ка јед­ног вре­ме­на, чо­вје­ка ко­ји је на од­ре­ђен на­чин при­мо­ран да то бу­де, чо­вје­ка ко­ме се не­гдје у ду­би­ни ду­ше га­де и сла­ва и ор­де­ње, Ва­сић је знао да ће му упра­во тај лик по­мо­ћи да до­ђе до кра­ја при­че.
Но­ви је над­ви­сио и се­бе са­мог као обич­ног чо­вје­ка. Након тешких ломова у дијалогу са самим собом, Бел­ки­су, си­гур­но је­ди­ну љу­бав свог жи­во­та, је­ди­но то­пло кри­ло на ко­ме се не­у­стра­ши­ви рат­ник од­ма­рао дје­чач­ки спо­кој­но, ша­ље у Швед­ску да та­мо на­ста­ви жи­вот да­ле­ко од па­кла.
И још јед­ном, од­ла­ском Но­вог у мин­ско по­ље, ода­кле му се гу­би сва­ки траг, јер је оти­шао у вјеч­ност, пи­сац је по­ка­зао свој та­ле­нат. Но­ви је ју­нак јед­ног вре­ме­на. Ври­је­ме ко­је до­ла­зи по­сли­је ра­та ни­је ње­го­во ври­је­ме. Био би у ње­му епи­зо­да по­страт­ног син­дро­ма као ње­гов друг Гла­во­бо­љац и мно­ги дру­ги. Ва­сић се као и ње­гов ју­нак не за­но­си увје­ре­њем да је све ри­је­ше­но. Ово је за­пра­во, и на­жа­лост, са­мо епи­зо­да у ми­кро­ко­зму љу­ди и на­ро­да. Као што би ре­као Ан­дрић: „Рат, и нај­ду­жи, са­мо про­тре­се пи­та­ња због ко­јих се за­ра­ти­ло, а њи­хо­во рје­ше­ње оста­вља вре­ме­ни­ма ко­ја на­сту­па­ју по­сли­је скла­па­ња мира“.
На кра­ју, по­себ­но је ва­жно ис­та­ћи да је ово је­дан од оних рат­них ро­ма­на ко­ји је у све­му ан­ти­рат­ни. Ва­си­ће­ви ли­ко­ви ни­су ис­пу­ње­ни мр­жњом. Они су за­те­че­ни у вр­тло­гу ра­та и при­ну­ђе­ни да се бра­не. Пи­сац је при­чу о ра­ту ис­ко­ри­стио да, баш она­ко ка­ко то у књи­жев­но­сти и тре­ба ра­ди­ти, по­ста­ви и по­ку­ша раз­ја­сни­ти број­на пи­та­ња ко­ји­ма се ба­ви пси­хо­ло­ги­ја, на­ро­чи­то пси­хо­а­на­ли­за, као и фи­ло­зо­фи­ја, оно­сно ети­ка.
Роман Прсти лудих очију Рајка Васића је драгоцјен прилог истини о по-сљедњем рату у БиХ, јер није једностран, пристрасан. Он је прича о човјеку у рату и његовом усуду, па ма скоје стране линије фронта био, и захваљујући управо таквом тону и приступу ово је вриједан прилог тзв. српском питању у посљедњем отаџбинском рату у БиХ.
Уз напомену да није нимало случајно овај роман ушао у шири избор за Ни-нову награду, задовољство ми је да честитам господину Васићу што је написао од­ли­чан рат­ни ро­ман, ко­ји у су­шти­ни и није само ратни.

-----------------------------------------------------------------

Ovo je besjeda koju je Nikola Asanović, predani knjigoljubac, knjigodavac i knjigoznanac, održao u Bileći na promociji mog romana. Sa uvažavanjem treba čitati ovaj tekst jer je napisan i izgovoren od znalca kojeg sam tek te večeri upoznao, dakle, napisan bez ikakvog duga poznanstvu, prijateljstvu i prošlosti.
Donosim i odlomak kojeg je Nikola odabrao da se pročita te večeri.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Nisu prošli ni stotinjak metara brda. Novi je stao na ostatak sanduka koji je pod njim pukao. Razgrnuo je lišće i vidio stari zeleni jna sanduk za protivpješadijske mine. Stajao je i razmišljao kako ovdje može biti prazan sanduk za mine. Njemu je to djelovalo kao dugo razmišljanje i pretraga svih mogućnosti. Nema naselja da bi neko to koristio za nešto. Mnogi borci su ih nosili, napunjene kašikama i tanjirima opljčkanim u srpskim šopinzima, odjeću, rezbarije, i ostavljali ih kod kuća. Takvih sanduka nije bilo u civilstvu, mogu poslužiti za svašta, naročito na selu. Otkud ovdje u vukojebinama? Ne vidim da je ovdje bila linija, nikada linija nije u dolini. Nije ovuda išao put i neki transport. Otkuda tragovi gumenih točkova. Drvosječe i traktori? U njegovoj svijesti to je trajalo desetak treptaja lista. Neka stanu gore... Tri povezane eksplozije su se raščule brdima izlivenim u tišini. I onda je jeka počela da udara, jedna u drugu pa u brda, dok nije otišla, jedna po jedna, u nebesa. Novi je polovinom tijela stajao iza bukve, djevojka iza njega. Drugi su se kretali. I njih je zateklo u koraku. Dok zemlja i granje padaju, Novi gleda po ljudima svi leže, ne jauču. Oni bliži njemu se otresaju i mlate glavama. Oni dalji su nepomični. Treći sa čela se otkotrlja malo niz padinu a drob mu ostade zakačen za stari panj. I stade bez pokreta noge ili ruke. Novi gleda koljište. Tri promovke su bile vezane. Izgleda da su prošli kraj prve dvije i zakačili treću koja ih je aktivirala. Promovke su najkrovločnije protipješadijske mine. Podmukle, odskaču do pasa pa onda eksplodiraju. Aktiviraju se na potez ali vješti ljudi mogu da prave svakojake kombinacije. Novi je takođe vezao više raznih mina, potezne i električne, promovke i mrudove, igrao se, kombinovao smrt. I ovo je neko uradio ko je prošao dobru obuku. Ovo nisu radili seljaci. Belkisa ga jače uhvati za opasač i turi glavu u njegovu desnu plećku. Tri kratera se jasno vide, iako promovka ne pravi velike kratere. Ona prva je izgleda skočila Zengi do fišeklija i eksplodirala, zato je krater i najmanji a on nema stomaka ni bubrega. Novi razmišlja da li su sve eksplodirale. Stani iza bukve i ne izviruj na mene. Ne mrdajte se ljudi. Jeste li vas dvojica nepovrijeđeni. Slabo ga čuju. Pipaju se po prsima. Čovjek u strahu od smrti najprije gleda je li mrtav u prsima, onda sve ostalo. Po prsima se pipaš a ostalo gledaš. Svako ko je u opasnosti vidi odmah da mu je lice zdravo, nema ništa toplo. Ako je obamrlo pa onda toplo, zakačilo te. Samo ta dvojica pred njim se pokreću. Nisu valjda svi mrtvi. Novi staje u tragove čizama. Tad je siguran da neće stati na drugu minu ili zakačiti silk. Ide od jednog do drugog. Mrtav. Mrtav. Mrtav. Zašto me ovako bole noge. Ko je to. Ja sam, Novi. Ne bole te noge, ne brini. Plavuši su odbijene obje noge, samo se drže na šavovima hlača. Iz trupla vire bijele žile koje se trzaju. Iz poderanih vena skakuću mjehurići krvi, sve slabiji i slabiji. Plavuša mu pusti ruku. Ne boj se Plavac, ne bole te noge. Čuo se još jedan pokušaj da udahne a onda ostade kao zaleđen, bez udaha i izdaha. Da li vrijedi ići dalje? Mrtav. Mrtav. Mene je dobro zakačilo. Zakrklja. Okrenuo je Stevana. Dvije velike rupe u stomaku i na prelazu prema rebrima. Razderana crijeva i desno plućno krilo. Ko bijela džigerica kod krmaka. Desna noga prebijena u butini. Novi, umorio sam se... ne mogu više... nedaj da me zarobe... reko si da živi ne idemo nikom u ruke... nemam svoj metak... treba da me ubiješ... Nema ko da te zarobi. Ne boj se. Novi gleda i pribire imena. Mrga i Glavoboljac su čitavi. Stevan je za ubiti. I djevojka je živa. Nas četvoro treba da idemo dalje.
Vratio se, nabadajući, do žive dvojice. Djevojka još čuči iza bukve. Stevana moramo ubiti. Kako da ga ostavimo da se ovdje crva i raspada. A nositi ga ne možemo. Umerijeće nam na nosilima, opet u mukama. Treba pokupiti municiju i oružje koje nam može trebati i koliko možemo nositi. Municije što više. Belkisa, moraš i ti nositi pušku i municiju. Nosiću. Ne znam pucati. Ne treba pucati, samo da nosiš, može nam zatrebati. Odmaknite se malo niže. Novi se lagano vraća do Stevana. Imao je ruski pištolj tetejac. To je ruski vojni šumski pištolj. Oni koji su obrazovani o oružju, znali su da taj pištolj ima veće punjene od uobičajenog odnosa količine baruta i promjera čahure. Zato metak ima veću probojnost i može postići efekte i na terenu. Nije to samo sobno oficirsko oružje. Manji grabić može biti probijen kao od šale. Pošto je barutno punjenje veće, domet tetejca je veliki jer je i početna brzina zrna znatno veća od drugih sličnih pištolja. To je za tetejac bitno jer je te osobine imao prije nekoliko decenija. Ruska industrija ga je proizvela rano i on je korišten i u Drugom svjetskom ratu. Zbog svega toga nije dobar za ubijenje izbliza. Metak velikom brzinom prođe kroz tijelo i ne ostavi dovoljno povreda za brzu smrt. Tetejac je pištolj za odloženo umiranje. Novi ga nije volio. Poslije mora da obilazi jednog po jednog i provjerava i da doubija. Stevan je već bio u izmaglici ali je znao da je Novi došao do njega. Slike djece su mi ostale kod Čavke, i papiri. Odnesi ženi. Novi šuti. Pištolj je bio izvadio dole niže, nije bio siguran da će to moći kad stigne do Stevana. Kolikogod je bio okrutan i bezosjećajan, ruka mu je stajala nepomično. Gledao je u Stevana ali ništa nije vidio. Može li sav život da se pregleda i složi na svoje mjesto u ovih nekoliko trenutaka ili sekundi. Kolika je sekunda kad je smrt blizu? Sve što je Stevan preživio, otkako je počeo da pamti, do ove eksplozije, moraću sada da presiječem i zaključam. Kolikogod ubijao dosad, sad ne znam da li je božije i ljudski da to uradim. Kako može biti takva cijena da se čovjek spasi muka a da mu se uzme život. Da li bi ostao živ da je bolnica daleko sto metara. Ne znam, nisam doktor. Možda se noga može spasiti ili odjseći. Ali, crijeva i želudac su mu uništeni. Diše jednom plućnim krilom i brzo će izgubiti krv. Onda mu ne pomaže disanje. Štagod uradim, teretiće me. Ako odem, moram do kraja života misliti kako je umro Stevan. Ako mu ostavim oružje da se ubije, nisam mu pomogao, na njega sam bacio teret samoubistva. A on i nema snage da to uradi. Pored svega što mu se dogodilo i saznanja da nema izlaza, još treba da ga tjeram da se ubije. Nije čovjek za to. Ako odem, šta će biti u njegovoj glavi? Kakve će ga misli izjedati. I bunilo. Šta će misliti o svojim drugarima, ratnim drugovima? Jednostavno otišli, ko da sam pas.
Stevan drži oči zatvorene. Nije toliko slab da ih ne može otvoriti. I glavu na nalakćenom ramenu. Nekako mu je tu dobro, kao da mu nešto hladi čelo a uzglavlje od vlastitog ramena ko stvoreno je za njega i ovu tišinu. Malo mu zuje uši. Kao nekad, kad je od majke učio šta je to kad ona oca pita: koje mi uvo pjeva. Ako pogodi, njegova želja će se ispuniti. Poslije, kada se zadječačio, objasnila mu je da je to pjevanje u uhu, u stvari, zujanje, daleko pištanje i šištanje koje se odjednom javi i nestane. Kod djeda stalno zuji lijevo uho, rekao joj je jer je to od djeda Dragutin i čuo. On je star, govorila je majka. Znači i to da sam i ja došao na kraj. Na kraju zuje uši. Majka me rodila, mučila se, hranila, privijala repušnjak na prsa kad sam imao temperaturu, davala mi riblje ulje da budem jači. I sve uzalud. Došao sam do ove mine i gotovo. I ja imam djecu, nisu još odrasla. Mučio sam se koliko sam mogao. Ne da bog više i gotovo. Šta imam lijepo da se sjetim. Više ne mogu ružno ni zaboraviti, ni promijeniti. Ne mogu reći ženi šta da radi i da se uda ako ko naiđe. Samo da ne tuče djecu. Moram misliti na nešto lijepo. Da ne čujem metak. Da ne govorim Novom više ništa. Dobar je čovjek. Dobar je za rat. Za život nije. Ne znam da li ima ženu i djecu, da li ima prijatelje. Da li se ikad napije. Nema nikad ljudske riječi. Samo šuti i radi šta misli da treba. Ali, svejedno, dobar je, sve nam je rekao i sve što je dosad rekao pomoglo je i valjalo nam. Ja se idući s njim nisam bojao. Jedino nam nije rekao da će ove mine da eksplodiraju. Možda je znao pa je zato išao pozadi. Kako će znati, nije vidovit. A ovdje nema kuća i fronta pa da pretpostavlja. Mene bi mogao ubiti, nikad ne bi pomislio da ovdje ima mina. Tako sam i išo, gledo predase i mislio koliko je nogu daleko moja kuća. Tako se najbolje ide, ne valja misliti koliko još imaš koračati a ne znaš ni kud ideš. Mislim stalno do kuće. Kuća mi je ko bešika. Sad je gotovo. Novi će da puca. Treba da mu zahvalim.
Novi još uvijek gleda. Vidi samo mutnu izmaglicu koju nema ko da rastjera i prosvijetli, kao jutros kad je svanjivalo. Da li za to može ići u zatvor. Oni doktori stalno raspravljaju o nekoj eutanaziji. Da li imaju pravo da daju injekciju ako neko hoće da više ne živi. Ili ako ne zna za sebe nekoliko godina a nema pomoći. Šta ako ga žena i djeca tuže. Reći će da je mirno došao do njega i ubio nam oca. Imaju svjedoci. Ko će znati da mu nije bilo spasa. Valjda su čuli da je rekao da treba da ga ubijem. A da li će sud htjeti to da čuje? Nema sad suda, nema žene i djece, nema bolnice. Sad sam samo ja tu. Ja sam ih sve pitao da idu sa mnom. Sve sam im objasnio i rekao da vide ujutro oće li ili niće. Ja sam odgovoran za svakoga. Za mene niko nije odgovoran. Stevan je dao svoj život meni u ruke, čim je pošao sa mnom i sa ovim ljudima. Samo što nije to rekao i nije potpisao. Da li sam trebao u komandi napraviti papir da svi potpišemo. Bilo bi možda po pravu i sudu. Jebeš pravo i papir. Ako nisi čovjek, zalud ti. Mi smo živjeli preko očiju i pogleda. Malo smo govorili. Čim ljudi ne govore, znači nema problema, nema straha. Nije samo da ja nemam straha. Nisu imali ni oni. Ne bi išli sa mnom. Stevan nikada nije rekao da se boji. Znao bih ja.
Nije me strah. Možda Novi još nije došao do mene. Doći će, neće se omišljati. Šta je sada strah? Kada si na kraju nema straha, kao i u poslu, kada ga dotjeraš do zadnje lopate, do zadnje sjekire i do zadnjeg naramka, nema umora. Trebao sam se bojati dok sam živio. Sad je kasno. I ne drhtim. Kad uzme strah, drhti se. Sjećam se kad sam bio mali, pa su me slali da odem po doktora, po mraku. Čini mi se da nisam hodao nego skakutao od drhtanja. Toliko sam se bojao mraka da nisam smio da gledam. Mislio sam da ću žmireći otjerati i mrak i strah. Pa onda skrenem i upadnem u kanal. Kad se vratim sa doktorom, sva mi koljena budu zamazan blatom kroz koje prorošava krv. I sad je neko blato u meni, nema krvi, ne osjećam krv kao prije, kad razbijem nos, vidim teče krv i neka je željezna. Sad je nema. Mislio sam, kad umireš ranjen, prvo ti ide krv na usta i na nos. A nema je. To je zato što nemam straha. Sad će pucati, čuo sam šušanj. Samo da stane zujanje u ušima pa da razaberem sve. Volio bih otvoriti oči, da imam olovku. Da napišem djeci i ženi. Nešto. Bilo koja riječ njima bi bila velika. Stevan nije vidio svoje čelo, bijelo kao nova seoska crkva na golim njivama brijega iznad njegovog rodnog sela, porošeno prozračnim kapljicama znoja. Možda to i nije bio znoj nego život koji izlazi na kožu i stapa se sa kapljicama rose po odozgo sjajnom bukovom lišću i po paukovim mrežama koje u krošnjama odvajaju život ispod lišća od nebeskih prostranstava i pogleda zvijezda. Na licu mu se vidjelo da nema snage da otvori oči. Niti da pomjeri glavu najprije zabačenu a sada ukopanu u rame. Oči su mu otišle nekud, ostale su samo rupe a i one su se smanjile i uvukle trepavice u svoju bezdan.
Novi je vidio bijelo čelo i otišle oči. Najednom mu se vratila oštrina u vid. Stevanovo lice je već mrtvo. Samo još živi njegova svijest. Svijest se najteže ubija i najteže mre. Možda je umro pa neće ni znati da sam pucao. Ako ga sada pitam nešto, oživjeće. Lakše mi je da mislim da je mrtav. Ne znam kako je živ od ovolikih rana. Gledao sam ljude sa ranama kao mrve po tijelu a umirali su. Niko nije ni stigao do njih. Kako je Stevan još živ. Odlio mu se sigurno lavor krvi, samo što je otišla pod lišće pa se ne vidi. Ne diše. Novi pogleda u nozdrve, odzgo se vidjelo da se lagano proširuju i vraćaju. Diše. Pucaj Novi. Nema straha. Nema ništa. Samo pucaj. Hladno mi je, gotovo je. Novi ga je jedva čuo. Možda je samo vidio po usnama to što misli da je čuo. Pogledao je prema uhu. Dva metka. Jedan u školjku a drugi odmah iznad. Stevan se nije ni pomakao. Nikakav trzaj lica. To je tetejac. Samo su prošli, kao svjetlica.