субота, 09. септембар 2017.

КИШЕ И ДУШA РАТНИКА

падала је једна од оних киша кроз које се види далеко
није то била киша која опколи и обмагли људе живице и куће и која их затвори у неизглед неизлаз и непролаз
била је то киша радосница веселица провидница кроз коју је свијетлила лијепо упакована њива зелена као са цртежа уљаним бојама смјештена између ораница и једног шумарка увијек кратке опашене траве без корова и запуштеног раслиња
са брежуљка изгледала је као накнадно уцртана у тај пејсаж или као једна дволисница велике дјечије сликовнице а сунце је кадгод се појави слало неке посебне зраке на малу усамљену њивицу која само што не каже да је остављена и ничија и на којој су повремено пасле овце козе и понека јуница
на живој њиви лежи човјек
киша пада корак за кораком мудро и тихо
човјек је дуг жилав и окренут небу
провидна крупна киша добоши по родној земљи и дугом жилењаку који је себе најчешће звао чојечић а ратни другови зналци и мјештани су то преименовали у чоки
киша пада изнеба а крв скаче унебо
капи се сударају и одскачу траже спас у воденом везу по лицу и грудима низ руке из којих већ теку поточићи крви по стомаку у којег увиру жиле кише јер нема толико крви колико има рупа на тијелу одлази крв и вода под врат и под тијело рањеника крај којег је разбацано оружје бомбе и муниција једна конзерва бугарског граха и комад тврдог хљеба кога киша сада кљуца и размекшава кошто би то и голубови радили и чини му тијело топлим изнад земље раздваја га од ње и уљуљкује га у топлу постељу под хладном кишом и охлађеним ранама
оставили су ме
зато киша плаче по мени и по земљи по којој сам требао још да ходам
не остављају се ратници рањеници
то злољудје није од бога од рода и од свога и туђега
послије нећеш имати ским да погинеш
није рат ни битка ни јунаштво ако гинеш сам
сам ниси ни крено у рат
не остављају се извори крвави на кожи људској
чоки је још имао порука својим саборцима који су отишли заборавили га правили се да га нису видјели и спремили се да се правдају како су мислили да се већ повукао али киша се некако претварала у маглу жућкасту и црвенкасту измаглицу у обамрлост у тупоћу у самоћу
до себе га само трен доведе кап кад му падне у капак
бојим се те магличасте тмурноће
покриће ме затрпаће ме без крста и молитве
како да отворим или око или облак како да одем до неба да се одвојим од земље или изађем из глувог кола кише крви и таме
онда је чуо смијех жамор и ријек дјевојака свуда око њега и око кише и скочице сукрвице
над њима није било капи и сивуше оне су биле веселе и откривене топле као пред спавање под свијећама и уз ватре камених кућа просутих по планинама кланцима и камењарима
како су живе дјевојке у провидним хаљама
како им танад ране и смрти не могу ништа
како су њежне и рукомилне танкодушне и свјетлозорне
свијетле им зоре из њихових груди и обзорују ме прокислог продераног и прокрвављеног
зашто су ме оставили поднебом и подбогом рањеног и самртног зар људи тако лако оду зар чојечић не вриједи ни  седамдесет кила за ношење зар онај списак за храну и муницију не значи ништа
како су ми руке укочене и праве како су ми шаржери далеки они са једним метком за моју душу да не паднем у заробљеништво дивљих непријатеља како је оружје отпало од мене како бих волио да чујем свој пуцањ у срце своје кад су ме оставили и ратни другови и ратни кољачи
дјевојке кроз кишу постају све љепше и све веселије њихов жамор је чокијев лијек који му утиче у утробу заједно са поточићима здраве кише
пробудило га је у пољској болници туђе војске и није умио да прозбори ни једну ријеч а и да је умио не би смио
гдје су ми меци гдје ми је оружје и стомак препун рупа гдје су ми дјевојке из кола око мене волио бих да знам а не смијем да питам
болничарка једва дјевојка питала је за име за мјесто за родбину ништа само су њене ријечи падале са плафона као она киша са неба на њиву и на њега
нека шути дајте му крви ништа друго му не треба имамо их тамо сто без ногу и руку жило је остаће а и ако не остане њихов је није наш
болничарка је бљедуњавом руком поправила крвави прекривач не знам шта да кажем не знам како да помогнем рат је ниси крив што си туђи то је све што могу руком неки знак да дам срећа да ми ниси брат ни родитељ
чојечић је разумио њене жеље за ријечима рука му се помакла према њој а она је однијела плач кроз врата
кад је дошло вријеме болничарка је рекла капетану да размијене и чокија
водите и овог не говори не смије се не умире једва хода водите га да душу не гријешимо добро сестро кад га нисмо убили кад је требало даћемо га
стао је рат стале су кише стали плотуни
стао страх стали ровови стали другови
чоки је дошао у размијењену кућу и имање сиротињско као и његова ратна рањеничка њива радио грбачио жилио се и напрезао знојио се и мучио се
мало ријечи и много тегобе
све му је било јадно али уредно као да му је кућа са три жене домаћице
нико му није долазио и никог није звао
кад су послови отишли а сунце наишло сједио је испред јуче окречене кућице у столици склопљеној од камених плоча и гледао низ побријежје у ону опашену њиву међу живицама шумарком и усјевима
али кадгод бе кренула киша устајао би из окамине као по комади и ишао право у њиверак да легне насред тихог травњака лицем у небо и да чека крваве капи и бијеле дјевојке у провидним хаљама
цијело село је знало да је чоки мало сишао са ума уњивио се како су говорили кад баш морају али су се правили да не знају и не виде ништа да не муче ни себе ни њега све док једног дана за једне троме кише испод прогалице дјевојка из шљивика није отишла за њим у њиву и стала на међи да гледа издуженог мученика окамењеног лица и прекривеног молитвама и питањима
кад му је пришла питао је има ли ишта бијело на себи имам подскуњу скини све осим ње скини да ме спасиш
дјевојка из шљивика је побацала одјећу око себе остала са грудима подсукњом и упитним погледом какве везе има бјелина са кишом
бјелина дјевојачка ме спасила остала једина са мном кад су ме оставили рањенога на туђој њиви
трећег дана дјевојка је дошла мајци по оправу дођите да га видите нема бољег чојека од њега њежнијег и топлијег тишег и мирнијег спава на мојим грудима ко увелак дише ко пупољак пољуби ме ко прозорак препун сунца