INCKO LAŽE
O DRŽAVNIM NADLEŽNOSTIMA
Stiroporska je težina argumenata Incka, Lajčaka, Ohaera i Radikala međunarodne zajednice, protiv Referenduma u Republici Srpskoj o nametnutim odlukama visokih predstavnika, posebno o takozvanom Sudu BiH i takozvanom Tužilaštvu BiH.
Jedan od najvalidnijih argumenata, kojeg tako samo predstavlja Valentin Incko, jeste tvrdnja da Republika Srpska može da provodi referendum iz nadležnosti opštine i nadležnosti entiteta ali ne može da provodi referendum o pitanjima iz državne nadležnosti.
Ako izostavimo podsmješljivu konstataciju „iz nadležnosti opštine“ što je neosporno tvorevina sarajevskih kaldrmaški pravnika koji o Republici Srpskoj misle da je ne mogu smisliti, Inckova teza potpuno je neutemeljena i lažna. On obmanjuje javnost, znajući da običan građanin ne drži dejtonski sporazum i ustav pod jastukom i ne čita ga svaki dan tri pita za molitvu.
No, pođimo redom.
Ponovo ću navesti nadležnosti institucija BiH, dakle ne „državnih inistitucija“ niti „institucija države“.
Članom III Ustava, propisano je da su „u nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine slijedeća pitanja:
1. Spoljna politika,
2. Spoljnotrgovinska politika,
3. Carinska politika,
4. Monetarna politika kao što je predviđeno članom VII (napomena: Centralna banka BiH),
5. Finansiranje institucija i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine,
6. Politika i regulisanje pitanja imigracije, izbjeglica i azila,
7. Provođenje međunarodnih i međuentitetskih krivičnopravnih propisa, uključujući odnose sa Interpolom,
8. Uvođenje i rad sredstava za međusobne i međunarodne komunikacije,
9. Regulisanje saobraćaja između entiteta,
10. Kontrola vazdušnog saobraćaja.
Jedino što se može povezati sa sudstvom i tužilaštvom jeste Tačka 7. Ali ona govori o provođenju propisa a ne o sudskoj i tužilačkoj djelatnosti kao predmetu zajedničkih institucija BiH.
Kako bi sudstvo i tužilaštvo moglo postati osnovna djelatnost neke zajedničke institucije?
Tako što se, osim deset pobrojanih nadležnosti zajedničkih institucija, nisu oni u Dejtonu svi bili budale, pjanci i divljaci pa zato i nisu napisali „nadležnosti Bosne i Hercegovine“, mogu i druge nadležnosti „dići“ na nivo BiH ali zajednička institucija koja bi se formirala za tu djelatnost je stvar dogovora dva entiteta.
To je izričita odredba u Dejtonskom sporazumu, odnosno njegovom ustavnom aneksu.
Da bi neko mogao da preuzima ingerencije Dogovora dva entiteta, neko mnogo jači, odnosno strane potpisnice, garantne potpisnice i svjedoci, moraju da izdejstvuju ukidanje takve odredbe o Dogovoru dva entiteta i da je prenesu na Incka, Picka i ili drugu Pizdu materinu. Međutim, to je međunarodno-pravno praktično nemoguće učiniti. Dejtonski dogovor je dogovor i strana i tvoraca i velikih sila ali i dogovor u tadašnjim međunarodnim, regionalnim i lokalnim uslovima a oni se više nikada neće ponoviti pa je potpuno nerealno očekivati neke eventualne pristanke na tako nešto.
Jasno je da usvajanje nametnute regulative o takozvanom Sudu BiH i takozvanom Tužilaštvu BiH, i VSTS, i tsl, u Parlamentarnoj skupštni BiH, nema snagu Dogovora dva entiteta niti se tako može smatrati. Jer, nadležnost parlameta ne može da bude nešto što ne postoji kao Dogovor dva entiteta, dvije strane potpisnice i tvoriteljice BiH. Tek kada entiteti dogovore izmiještanje svojih nadležnosti na nivo zajedničkih institucija delegati iz entiteta dobijaju mogućnost da kao Predstavnički dom PS BiH mogu donositi zakonsku regulativu o tome. Prethodno, te odluke trebaju potvrditi i entiteske skupštine.
Dabome, da mnogi ne znaju o čemu govorim jer dosad takve procedure nije bilo ni u pokušaju.
Bonska ovlaštenja, kakvegod oktroisane strukture bila, samo su voluntaristička narcisoidna kolonijalna parajusticija i ne mogu poništiti odredbu Dejtonskog sporazuma, odnosno njegovog ustavnog dijela, odnosno Ustava BiH, o Dogovoru dva entiteta.
Dakle, nije moguće uspostavljanje zajedničkih institucija mimo Dogovora dva entiteta i nije moguće na bilo koji drugi način. Pa ni odlukama visokih predstavnika.
Valentin Incko, dakle, laže javnosti Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske, o postojanju državnih nadležnosti ili nadležnosti države. Ne postoji ni jedna ni druga vrsta nadležnosti. Pa ne postoje ni uslovi za formiranje tih omrznutih zajedničkih institucija koje spori Republika Srpska.
Umjesto da se odmah o tome otvori rasprava, pojedini eurokrati, sitnijeg zrna, podstanarski smješteni u BiH, govore o tome kako će se ta oblast regulisati u procesu pridruživanja BiH EU. Ne lipši magarče dok trava ne naraste.
U najčistijoj i najpotpunijoj nadležnosti Republike Srpske je rasprava i izjašnjavanje o svakoj zajedničkoj instituciji u okviru Deset Nadležnosti Dejtona. A naročito o onima koje su neregulanrnim, neustavnim i nasilničkim putem proglašene za tako nešto.
U skladu sa tim, Incko nema nadležnosti ali može poništiti odluku o referendumu. Koja, onda, nema nikakvu pravnu snagu.
Visoki predstavnik, po Dejtonskom sporazumu, njegovom odnosnom aneksu, kojeg je potpisala Republika Srpska, nema nadležnosti da poništava odluke entitetskih parlamenata o nadležnostima entiteta i parlamenata koje nisu izričito svrstane u gorepomenutih deset, pa, dakle, automatski pripadaju entitetima.
Stiroporska je težina argumenata Incka, Lajčaka, Ohaera i Radikala međunarodne zajednice, protiv Referenduma u Republici Srpskoj o nametnutim odlukama visokih predstavnika, posebno o takozvanom Sudu BiH i takozvanom Tužilaštvu BiH.
Jedan od najvalidnijih argumenata, kojeg tako samo predstavlja Valentin Incko, jeste tvrdnja da Republika Srpska može da provodi referendum iz nadležnosti opštine i nadležnosti entiteta ali ne može da provodi referendum o pitanjima iz državne nadležnosti.
Ako izostavimo podsmješljivu konstataciju „iz nadležnosti opštine“ što je neosporno tvorevina sarajevskih kaldrmaški pravnika koji o Republici Srpskoj misle da je ne mogu smisliti, Inckova teza potpuno je neutemeljena i lažna. On obmanjuje javnost, znajući da običan građanin ne drži dejtonski sporazum i ustav pod jastukom i ne čita ga svaki dan tri pita za molitvu.
No, pođimo redom.
Ponovo ću navesti nadležnosti institucija BiH, dakle ne „državnih inistitucija“ niti „institucija države“.
Članom III Ustava, propisano je da su „u nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine slijedeća pitanja:
1. Spoljna politika,
2. Spoljnotrgovinska politika,
3. Carinska politika,
4. Monetarna politika kao što je predviđeno članom VII (napomena: Centralna banka BiH),
5. Finansiranje institucija i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine,
6. Politika i regulisanje pitanja imigracije, izbjeglica i azila,
7. Provođenje međunarodnih i međuentitetskih krivičnopravnih propisa, uključujući odnose sa Interpolom,
8. Uvođenje i rad sredstava za međusobne i međunarodne komunikacije,
9. Regulisanje saobraćaja između entiteta,
10. Kontrola vazdušnog saobraćaja.
Jedino što se može povezati sa sudstvom i tužilaštvom jeste Tačka 7. Ali ona govori o provođenju propisa a ne o sudskoj i tužilačkoj djelatnosti kao predmetu zajedničkih institucija BiH.
Kako bi sudstvo i tužilaštvo moglo postati osnovna djelatnost neke zajedničke institucije?
Tako što se, osim deset pobrojanih nadležnosti zajedničkih institucija, nisu oni u Dejtonu svi bili budale, pjanci i divljaci pa zato i nisu napisali „nadležnosti Bosne i Hercegovine“, mogu i druge nadležnosti „dići“ na nivo BiH ali zajednička institucija koja bi se formirala za tu djelatnost je stvar dogovora dva entiteta.
To je izričita odredba u Dejtonskom sporazumu, odnosno njegovom ustavnom aneksu.
Da bi neko mogao da preuzima ingerencije Dogovora dva entiteta, neko mnogo jači, odnosno strane potpisnice, garantne potpisnice i svjedoci, moraju da izdejstvuju ukidanje takve odredbe o Dogovoru dva entiteta i da je prenesu na Incka, Picka i ili drugu Pizdu materinu. Međutim, to je međunarodno-pravno praktično nemoguće učiniti. Dejtonski dogovor je dogovor i strana i tvoraca i velikih sila ali i dogovor u tadašnjim međunarodnim, regionalnim i lokalnim uslovima a oni se više nikada neće ponoviti pa je potpuno nerealno očekivati neke eventualne pristanke na tako nešto.
Jasno je da usvajanje nametnute regulative o takozvanom Sudu BiH i takozvanom Tužilaštvu BiH, i VSTS, i tsl, u Parlamentarnoj skupštni BiH, nema snagu Dogovora dva entiteta niti se tako može smatrati. Jer, nadležnost parlameta ne može da bude nešto što ne postoji kao Dogovor dva entiteta, dvije strane potpisnice i tvoriteljice BiH. Tek kada entiteti dogovore izmiještanje svojih nadležnosti na nivo zajedničkih institucija delegati iz entiteta dobijaju mogućnost da kao Predstavnički dom PS BiH mogu donositi zakonsku regulativu o tome. Prethodno, te odluke trebaju potvrditi i entiteske skupštine.
Dabome, da mnogi ne znaju o čemu govorim jer dosad takve procedure nije bilo ni u pokušaju.
Bonska ovlaštenja, kakvegod oktroisane strukture bila, samo su voluntaristička narcisoidna kolonijalna parajusticija i ne mogu poništiti odredbu Dejtonskog sporazuma, odnosno njegovog ustavnog dijela, odnosno Ustava BiH, o Dogovoru dva entiteta.
Dakle, nije moguće uspostavljanje zajedničkih institucija mimo Dogovora dva entiteta i nije moguće na bilo koji drugi način. Pa ni odlukama visokih predstavnika.
Valentin Incko, dakle, laže javnosti Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske, o postojanju državnih nadležnosti ili nadležnosti države. Ne postoji ni jedna ni druga vrsta nadležnosti. Pa ne postoje ni uslovi za formiranje tih omrznutih zajedničkih institucija koje spori Republika Srpska.
Umjesto da se odmah o tome otvori rasprava, pojedini eurokrati, sitnijeg zrna, podstanarski smješteni u BiH, govore o tome kako će se ta oblast regulisati u procesu pridruživanja BiH EU. Ne lipši magarče dok trava ne naraste.
U najčistijoj i najpotpunijoj nadležnosti Republike Srpske je rasprava i izjašnjavanje o svakoj zajedničkoj instituciji u okviru Deset Nadležnosti Dejtona. A naročito o onima koje su neregulanrnim, neustavnim i nasilničkim putem proglašene za tako nešto.
U skladu sa tim, Incko nema nadležnosti ali može poništiti odluku o referendumu. Koja, onda, nema nikakvu pravnu snagu.
Visoki predstavnik, po Dejtonskom sporazumu, njegovom odnosnom aneksu, kojeg je potpisala Republika Srpska, nema nadležnosti da poništava odluke entitetskih parlamenata o nadležnostima entiteta i parlamenata koje nisu izričito svrstane u gorepomenutih deset, pa, dakle, automatski pripadaju entitetima.
