ЗАШТО СРБИЈА

МИСЛИ ДА ЈЕ РЕВИЗИЈА

УНУТРАШЊЕ ПИТАЊЕ

ПРИЈАТЕЉА ИЗ БиХ

У КОЈЕ ОНА НЕ ТРЕБА

ДА СЕ МЕША

Разумијем да је Вучић заокупљен Предсједничким Изборима. Стање је тешко, проценти тијесни.

Као и Дачић, који ту и тамо нешто каже и о том питању, али више са нивоа ресора иностраних послова а непримјетно са нивоа Националног Интереса. Дачић се, исто, забринуо, хоће ли проћи његов одабраник Вучић, коме је однио све хартије од вриједности, и личне и Еспеесове.

Стиче се утисак да Србија нема проблем да сутра БиХ издејствује тужбу у којој ће Србија бити окривљена за Геноцид у Босни. Вучић би организовао ванредну конференцију за новинаре и рекао да Србија остаје вјерна регионалној стабилности, да је непоколебљива на путу Европских Интеграција, да никада неће признати да није признала Косово, па, након мале драмске међупрстовне паузе, кроз сузне наочаре, рекао, Позивам Бакира, мог доброг пријатеља, у Београд, на једну регионалну шетњу Кнезом и Калемегданом.

Хрватска, пак, која са Ревизијом нема ништа, и која, чак и ако се Србија оптужи за Геноцид у Босни, неће нешто окористити, озбиљније се бави тим питањем.

Загреб показује разумијевање за Човићеву суздржаност.

Залагањем ра федерализацију, Хрватска помаже Српској.

Синоћ је званична државна телевизија организовала посебну емисију о Ревизији.

Мада, у тој емисији, осим Лучића, нико не разумије ништа.

Да разумије, не би узели оног клемпу Крсмановића у ливе из Бањалуке.

Главно питање је Зашто се Србија понаша тако.

Главни одговор је Јер је у предајној фази.

Србија се предаје.

Србија се предала.

Србију је, скоро, срамота саме себе.

Србија, јер је такво њено Вођство, и Опозиција у лабораторијским траговима, најрадије би донијела декрет о одустајању и од Косова и од Српске. И да се више тиме никада не бави.

Србија је под влашћу Искривљеног Политичког Ума. Са поптуно поремећеним вриједностима. Демократским. Националним. Будућим.

Контакти те власти са Блером, Мекејном, Клинтоном, Шредером, који данас са Вучићем разговара о Предсједничкој Кандидатури, Сунце Ти Јебем Жежено, само су знак добровољног аутизма Србије.

И предаје на темељима тог Аутизма.

Србија је у опозиционом калу. На приручној позорници гдје се Сокачки Ћоркани упињу да буду противкандидати и истичу своје жеље да буду Предсједници Србије, немајући никакав политички пут иза себе, никакав сет националних ставова, никакву групу резултата. Омогућавајући тако Вучићу да прође кроз Изборе као Во кроз расаду.

Да није та Ревизија уперена против Српске, Српска би требала да се, једнако, не чеше око тога.

Али је, нажалост, уперена директно против Српске.

Када би осудили Србију за Геноцид, тражили би поништење Републике Српске. Извикивали би да Српску није створио Српски Народ Овдје, у крви, страдањима и рововима за опстанак, већ Геноцидна Србија. Телалили би да Геноцидна Србија одведе своју Геноцидну Чељад, Преко Дрине, и да Ибербосанску Расу остави само у својој чистоти, жртви и сјају.

Зато Српска мора да се бори.

Против Ревизије. Против Београда. Против Есдеесових Потурица. Против Ћумезли Бакира.

Јер, није то њена посљедња борба.