ШТА БИ ЗА СРПСКУ

ЗНАЧИЛА

ДЕМОКРАТСКА БЛОКАДА

САРАЈЕВСКЕ ВЛАСТИ

Да није коштојест, да СДС није трајно инфициран Босићевском инжењерском комбинаториком слабе струје и малих отпора, да је то Странка која је барем некад имала Националну Визију или Национални Програм, да није Савез За Промјене створен као гаражни пројект Једне Амбасаде, ради помоћи Бакировој Унитаризацији Босне, и избору Младена Иванића, вјечне пудлице и љубимице енглеске међуанродне заједнице у БиХ, Бакирова самоубилачка Ревизија, била је богомдана прилика за Републику Српску.

Да Сарајски Унитаризам и Лажну Државу Босну стави пред избор. Или Гиљотина или Дејтон.

Ну.

Понашање Савеза За Промјене, Есдееса, као стожине тог набрзину садјевеног сијена, потпуно је логично. Они су заробљеници Амбасадне Пробосанштине и више немају пута за назад.

Они се сада не могу једноставно вратити у Републику Српску и заузети мјесто на политичкој сцени које су имали прије историјског предавања Младена Босића на сарајевском Факултету Политичких Наука.

Они тим путем морају ићи до краја.

Као и друге Политичке Странке које су прихватиле такве аранжмане.

Цијена је покапајућа. На том путу изгубили су Локалне Изборе. И изгубили су Предсједника Странке, Босића, таквог драгоцјеног стратега, практичара и комбинатора. Изгубили и много важних чланова.

Бакир Изетбеговић је много шанси пружио Републици Српској.

Пружали су их и прије њега, Силајџић, Лагумџија.

Власт Републике Српске је искористила колико је могла. А није могла много.

У ситуацији када се треба борити за Самосталност Републике Српске, барем Дејтонску, неко ти скаче по парковима и говори како си Укро Килу Злата.

Бакир је прву велику шансу пружио са Даном Републике. Сада је то Ревизија. Која је најављивана и на коју се могла припремити стратегија.

Власт Републике Српске била је, у оба случаја, у неповољном троуглу, Савез За Промјене – Међународна Заједница – Београд.

Сва три угла су се понашала по принципу Оћу пишкит, оћу какит.

Српској Демократској Странци обје шансе су биле много искористљивије него СНСД-у, односно Властима Републике Српске.

Могла је помоћи да се зада завршни, коначни, ударац Сарајевском Унитаризму и сталним насртајима на Републику Српску. Могла је, са позиција учешћа у Власти Сараја, бити првоборац тог процеса.

Али и није могла. Са Мектићима, који се, данас, поносе, што нису изашли на Референдум.

И за Ревизију је постојала велика Шанса СДС-а.

Она је већ пропала. Данас не би била ефикасна јер би умјесто плодног тла, пала на киселином посуто земљиште.

СДС, и СЗП, могао је једноставним потезом да убије неколико босанских међеда који се више никада не би пробудили из тог унитаристичког сна.

Могао је да одлучи да њихови министри у Савјету Министара поднесу оставке.

Јер се не слажу са политиком Већине у којојој су се затекли. И које, Већине, тада не би било.

Онда би кренуле консултације. Које би Српска могла да вуче до Избора.

Јасно је да СНСД не би улазио на мјеста СЗП. Јер се јавно тако позиционирао и то би, политички, био погубан потез.

Тада би СДС могао да постави услове. Да изнесе Политички Програм за Републику Српску. Или овако, по Дејтону, или никако.

Не би имао боље политичке платформе за Изборе 2018е.

Сарајево би против себе имало тако јак Српски Дејтонски Фронт да би могло само да гледа како Миљацка отиче, плиткоћом привидне Државе.

То би отворло могућност Велике Коалиције у Српској, након 2018е, изборног потапања малих странака, тих чичкова на обојцима, које нису низашта осим за играње пиљака са кадровским пизицијама.

Дабоме, да је све ово идеализам.

Али не кошта ме да потрошим мало слова.