ДОДИК

САМ ПРОТИВ СВИХ,

БОСИЋ

САМ ПРОТИВ ДОДИКА.

КАРДИНАЛНА

ГРЕШКА.

Из посве различитих разлога, доспјели су у ову ситуацију. Која се у политици кажњава. И која не може донијети побједу.

Босић је, одавно, још много мјесеци прије Општих Избора, убијеђен, натјеран да се убиједи, да има Мисију да сруши Додика.

Босић Буквалац, какав је иначе у политици, осим у унутарстраначким запетљајима, схватио је буквално ту запосвијест оних који су га промовисали у Пробосанца.

И држи се до данас.

Други, који су требали побиједити Додика, са опозиционих позиција, намирили су се и сада уживају благодети Босићевог Пробосанског Буквализма. Иванић. Црнадак. Они више нису против Додика.

Иванић каже да неће ликовати кад се Додик извуче из референдума.

Тако је Босић остао сам.

Схватио је да је у ауту, да је политички нагужен, да му је странка искориштена као туђи Подгуз и, вјероватно, помислио да му није ништа друго остало него да настави са Мисијом Да Срушим Додика.

Додик га је погурао властитом грешком. Јер је тужио Босића за неку клевету. Што је једнако као и тужити курву за губитак невиности.

На ту Додикову Грешку, Босић Буквалац одмах је накалемио своју. Кренуо је у суду и јавно да напада Додика за криминал, понављајући тако текстове плаћених блогера, јевтиних портала и ситних подметача.

И данданас Босић дјелује. Потпуно сам. Чак се и његови страначки поданици, или саборци, не укључују.

Тако је Босић постао главна звијезда Беентевеа. Коју, чак, ни Васковић не помиње нити цитира. А ни не напада.

Додик, пак, са великим политичким искуством и шекуларчевим жонглерајем, у односу на Спасића Босића, такође је упао у грешку. Његова грешка се не зове Сам Против Босића, као што се Босићева зове Сам Против Додика, већ се зове Сам Против Свих.

Вишегодишња политика Странаца Усранаца, Америчке Амбасаде и Издајника у Додиковим Њедрима, познатих као Неучлањени Чланови Социјалдемократије, а припадника разних Служби, Дружби и Окружби, уродила је плодом. То је Политика Огољавања Додика. Обавјештајна анализа је показала да ће га тако лакше срушити.

Тој политици је допринио и сам Додик. Слушао је издајнике у својим редовима, који су му подметали министре и помоћнике, овдје и у Сарајеву, разне Нате, Фате и Блаблакате, и који је кабинетизовао кадровску политику Есенесдеа.

Сад више нема никог у Странци ко ће да да изјаву због које ће се било који Суљо у Сарајеву почешати по гузици.

И зато све ради сам. И најављује Референдум. И образлаже га. И брани. И нуди компромис. Кад Вучић упути замолницу. Па се враћа, кад Министарство Иностраних Послова Русије да подржавајуће саопштење.

У свакој политичкој акцији то ради цијели страначки тим. У коме мора бити један Меси, један Гатузо, један шутер, један фолер и један који пажљиво затеже и попушта конце. И књижи поене. Себи, Странци и Републици Српској.

Овако. Ни Босић ни Додик бе могу да побиједе.

Босић не може побиједити Додика, на изборима, ни кад Додик залута у Африци и појави се у мају.

А Додик не може побиједити јер нема противника. Сви нису противник. А и нико никад и није побиједио све.

Такво стање на политичкој сцени штети Републици Српској.

ИНТЕРНЕТ КЛИНИКА

ЗДРАВИХ БОЛЕСНИКА

Свако од нас има болести које га чине нормалним. И које га одржавају у животу. Свако од нас је прикључен на болести као на апарате за одржавање живота. Ако разоткријеш и ускратиш неком болести његове, цијели систем пада.

Властите болести су наша улазница у свијет здравих и нормалних.

Говорим о Болестима Главе.

То, даље, значи да се све може промијенити осим људи.

Они се рађају такви какви јесу.

Они током живота могу да постану само бољи него што јесу.

Само мањи дио постане лошији, гори и зликовнији.

То је оптимистична констатација. Али и чињеница на којој опстаје цивилизација.

Стога не треба ни покушавати да се људе промијени.

То није урадио никад нико. Бог. Црква. Вјера. Држава. Сила. Војска. Идеологија. Партија. Политички Систем. Медији.

Сви они, и други, користе болести човјека које га чине нормалним.

Успјешнији су они који их користе у масовнијем облику.

У БиХ се неко сјетио да покрене расправу о анонимним коментарима на порталима, на фаца буквама и уопште на колхозним мрежама.

То, наводно трује атмосферу, диже тензије, развија мржњу, квари наше идеалне међунационалне и међувјерске односе и одношаје.

Па онда се извлаче подаци о мјерењу гради мржње. Кажу, понегдје, води Klix.ba. Увјерљиво.

Типична босанскохерцеговачка несрећа. Умјесто да води Клиторис.ба. умјесто да дижемо.Га, или барем Пемзије, ми дижемо Тензије.

Стотине година Насеобине, која данас покрива Нешто што се међународно зове Босна и Херцеговина, лабораторијски прецизно говоре да овдје имамо количину Мржње која је непромјењива.

Овдашња Мржња је као Енергија.

Не може се уништити. Може се само пребацити из једног облика у други.

Овдашња Мржња је високог квалитета. Нешто као Колумбијски Кокаин међу кокаинима.

Она се неће ублажити и поништити ничим.

Ни окупацијама, ни царевинама, ни Калај-Инцковима, ни парама.

Може се, само, држати под контролом ако се добро подијелимо.

Многи су кроз историју то покушавали. Ублажити и поништити, Братство и Јединство.

Они паметнији су овдашњу Мржњу користили да владају.

Стога ни забрана „неприхватљивих“ коментара на интернету неће ништа учинити.

Ако сте пустили слободу у свему и свакоме, немате више право да је ограничавате. Свако има право да се представи будалом, наивцем, паметним, образованим или мрзтељским, фашистичким и слично.

Оно што закон треба да наложи јесте елиминација сваке анонимности и прикривања.

Портали, и било ко други на интернету, не би смјели да објављују било шта без имена и презимена. И мејл адресе. А да постоје портали који у импресуму имају голокурје, за затвор је.

Све остало се мора ослободити.

А зашта постоји паламентарни и друштвени консензус, или већина, санкционисати казном. Значи за кукасти крст, ако га хвалим, платим 10 еура. Јер цијела Држава Хрватска, напримјер, плати 100 хиљада.

Па, ком обојци, ком опанци.

*

Анонимно интернетисање, коментарисање, срање, баљезгање, мржња, вријеђање, такође је болест која нас чини нормалним.

Изасерем се, сакривен, умотан, замаскиран, на порталима, јебем мајку свима, од политичара до неког усташе, четника и балије, изађем уград, сједнем у башту, и гледам, сав весео, оптимистичан и озарен, посве нормалан, свијет, како пролази.

Кретени, и не знају да сам им прије пола сата све рекао.

РЕФОРМСКА АГЕНДА.

БЕСМИСАО

НЕЕФИКАСНОСТИ.

ПРИКРИВЕН

МЕХАНИЗАМ

ПЉАЧКЕ.

Јављају да је коначно усаглашена Реформска Агенда.

Тако да Ми Ниже Потписани могу да одахну.

А и наредбодавци из Брисела.

Не може јасно да се види око чега се усаглашавало у задњој фази. Јер и пријашњи текст био је лук и вода, ништа конкретно и ништа економски видљиво.

Уосталом, називи одјељака те Реформске Агенде су симптоматични.

Из неколико разлога.

Досад су углавном биле на захтјевима Болне Реформе, Уставне Промјене, Реформа Полиције, Унитаризација.

Сада се, наједном говори о Социјалној Заштити.

Јасно је да је нека подвала у питању.

Друго. У Реформској Агенди се нигдје не помиње Економија.

Неке натукнице о пословној клими и конкурентности су прохујале са временом. Као Блерова социјалдемократија, Трећи Пут, у Инглеској.

Ево назива одјељака.

·        Јавне финансије, опорезивање и фискална одрживост

·        Пословна клима и конкурентност

·        Тржиште рада

·        Реформа социјалне заштите и пензија

·        Владавина права и добро управљање (која будала ово састави)

·        Реформа јавне управе.

У овим условима само идиот, преварант или аналфабет може да говори о тржишту рада.

Или. Коме је потребна реформа Јавне Управе. Кад никоме није потребна ни Јавна Управа. Односно, никоме не служи. Сама себи је сврха.

Шта је потребна суштина Босне и Херцеговине.

Под условом да се тродјелно федерализује и задржи Дејтонски Споразум, изворни, као темељ и тог заједништва са Трећим Ентитетом.

БиХ, а то,у ствари, важи за Републику Српску, јер је јасно да од БиХ  неће бити ништа, јасно је да Сарајево никада неће пристати на Трећи Ентитет прије него што укине Републику Српску,

·        Мора формирати своје политике тако да искористи све предности које има. Пољопривреда, сточарство, прерада меса, воћарство и повртларство и прерада, виноградарство и винарство, дрвопрерада...

·        Мора захтијевати од Брисела помоћ и партнерство у томе пројекту. Дакле, погодности пласмана и извоза а заштиту домаћег тржишта и произвођача. Ако желите, ви господо из Брисела, да отворимо неко поглавље, повећајте контигенте извоза у ЕУ. Ми не можемо командовати тржишту. Онда не можете командовати ни нама.

·        Мора цијелим спектрима и лепезама пронаћи олакшице, стимулансе и дугорочну оријентацију да се село развија не као инфраструктурна фолирантска погодност, већ да се село развија као Село Економије.  Потребно је развити Економију Села. То ће ријешити многе проблеме о којима сере Реформска Агенда. Људи ље почети да се селе из јавне управе и свега државног у ту Економију Села. Никаквом Реформом нико никад није смањио администрацију. То је комунистичка превара. Смањење репрезентације и путних трошкова. Уосталом, што је држава, и њена економија, развијенија, то већу и скупљу јавну управу захтијева. Све то ће регулисати и проблеме са тржиштем рада, са образовањем и слично. Дабоме, то није лако. То је обиман систем мјера и захтијева многе жртве Владе и Администрације. Захтијева и памет. А она, у овдашњим владама, није одмакла даље од подстицаја и плавог дизела. Само та чињеница говори да је бирокртизовано писана Реформска Агенда апсолутно непроводљива. Чак и кад би суштински била реална.

·        Мора власнике постојећих радних мјеста, оно што се застарјелим и потпуно неекономским језиком назива Послодавци и слично, ослободити давитељства стега и процедура. Један мој друг, који има сервис волво аутомобила, четири дизалице и шест радника, четири године је чекао локацијске услове у Лакташима, за аутосервис и радионицу. Глупи Лакташи нису хтјели да узму 100.000 марака у буџет и да му то издају за два дана. Случајно је дошао до начелника који је натјерао кретеноиде да то учине за та два дана. Умјесто да су га првог дана прије четири године, одмах пољубили у дупе и питали Шта још треба, Господине Који Ће Запошљавати и Порез Плаћати.

Дакле, сваког ко запошљава неког, или самог себе, законито, треба издићи изнад свих службеника, управа и министара. И олакшати му то запошљавање. Јер запошљавање доноси плату, плата доноси потрошњу, потрошња доноси порезе, да не серем даље...

И то је тешко. И то захтијева велике организационе напоре и трпање метра у главу а милиметра у гујицу.

·        Мора се, да би све то било диобено чисто, постићи унутрашњи договор о подјели до дејтонских темеља. Пошто то Сарајево неће никада прихватити, Република Српска се мора одијелити. До Дејтонске Самосталности.

Али. Многе ствари може упоредо радити. Као што је Екомија Села. Јер све те предности су смјештене, већим дијелом, у Републику Српску. А учешће у тим агендама, координацијама и зајебанцијама условљавати отварањем тржишта ЕУ. Ово са кромпиром је ситни фол. Сва сила може да се извози у Европу. Кад би Брисел хтио да нам омогући развој.

Ну.

Брисел, напротив, жели да нас угуши, потчини.

Зато је Реформска Агенда обична Фарса & Фасада.

Нешто као Подунавска Конфедерација.

Република Српска, њена Власт, а задњи је час, мора да почне да ради на овим, и другим мјерама. И да се у Народној скупштини обезбиједи консензус за то.

Иначе нас чекају врела времена која ће, прије свега, угрозити наш опстанак.

ЗЕМЉЕ

ЗАТВОРЕНИЦИ

ЕВРОПЕ

Наша површна, и не само наша, и површинска, станијисана, гологузна, цецилизована, сребренизована, Јавност, Јавност утемељена на свакојутарњем таблоидиотизовању, у претварању перцепције у наслов таблоида а схватања у прихватање лажне понуде да се постало дијелом тог свијета смећа и смећа свијета, ништа не разумије од онога шт се догађа у Грчкој.

Дабоме да изузимам школоване економисте и финансисте, али искључиво оне који нису квазиидеолошки обојени или на неки други начин заинтересовани да се опредјељују мимо чињеница.

У Грчкој није на сцени никаква Комуниза, Ципрас и Моторбој Варуфакис. Никаква Љевица и Радикална Љевица. Није на сцени уопште ништа од класичне политичке артикулације нити заокрет Грчке у некој својој политичкој оријентацији.

У Грчкој је на сцени једна од завршних фаза уништавања једне Земље. А то значи и цијеле НДД Сфере. Нације Државе Друштва.

Грчка већ сада нема сувереност. Јер за сваки важнији закон који ће ићи у Парламент, мораће да добије екстерне сагласности.

Она већ сада не може вратити своје дугове. Чак и кад се дио отпише.

Она даље губи корак са околином у ономе у чему је богомдано конкурентна. Скок ПДВ убиће туризам у Грчкој. Као што ће то урадити и улична нестабилност.

Брисел и Берлин, унаточ свему, хладноћом Бајкала гледају на све то иако све добро знају. Пошто су и пројектовали такву ситуацију.

Медијски и јавносни лавиринт о томе коме је Грчка дужна, ко је потражилац, клубови, емемеф, банке, камате, главнице, трансформација дугова и слично, служе само за замагљивање проблема. Берлин, па и његов Брисел, воде рачуна само о својим банкама.

Није то због тога што се плаше да ће крах банака у Грчкој у домино ефекту срушити и европске банке. Неће. Али, пропале банке у Грчкој не могу више да музу Грчку.

Берлин, који је постао истински вадалац Европе, претварајући је у својеврсни добровољни Гвантанамо, тако да су све земље, и чланице и нечланице, постали затвореници и утамниченици Берлинске Европе, жели да на примјеру Грчке, која је посве европска земља, покаже да неће допустити непослушност у било чему.

Берлин жели да сломи и припитоми земље заточенице.

Али тако да изгледа да су то саме урадиле. Грчка ће да штеди и да се уништи. Неће изгледати да то ради Берлин, односно ЕУ.

Слично је и са приступницама каква је Србија, и она ће да се рањава да би одшкринула свако поглавље.

Тако је било и са Хрватском. У којој сада економисти, још увијек стидљиво, говоре о дану када ће наступи грчка Хрватска.

Амерички економист Џејмс Галбрајт прогнозира крах Грчке, излазак из еурогиљотине и коначно стицање поновне независности. Истина, та драхматизована Грчка биће у веома драматизованом раздобљу. Наивно би било рећи да ће Грчка кренути испочетка. Кренуће из бунара.  

Овдашња Јавност, на простору источне половине бивше СФРЈ, састављена од тих незаинтересованих незналица а под притиском курвањских и купљених мисликураца, не може ни да укаже на овакве трендове. Да објави предвиђања. Да организује неку врсту јавне расправе о томе шта нас чека.

Јер. Ако падне Грчка. Више се нико никада неће спасити.

Ако, пак, Грчка изађе из Еурозоне, то ће Грке учинити патеницима за најмање двије деценије. Али ће извратити ту лешинарску ЕУ и из ње истрести сав бактериолошки свијет латентне жеље да се влада свим и свачим изван њемачких граница.

Ну. Они, мисликурци, баве се свадбама, малдивима, змајевима, китама и кучинама.

Насједају на лажне теме које им се пуштају низ боб стазу полуистина, правдајући се тиражем, посјетама, гледаношћу. Не схватајући да и стопут већа читаност не омогућује економски опстанак неких новина. Увијек неком мораш на сису или под курац.

Тај фатализам Јавности, помиреност и, сада већ опасно, незнање, претвара и нас у дио великог поробљеног свијета.

Какве Будале.

А Грчка нам ту пред оком.

КО ЈЕ ПРОФИТИРАО

ОД ЧЕТВEРОЧЛАНЕ

ПАРАДЕ У БЕОГРАДУ

Када се слегну, и одбаце, површинске приче, у којима су четворица Историјских Лидера, настојали да надмаше један другога, себе, Мир и двадесетпет година старог Рата, а било је доиста много небулозних изјава, од Ставили смо тачку на двије деценије, Отворили смо нову страницу, до Заборавио сам инцидент у Сребреници, када се размакну све недипломатске и типично вашарске балканске манифестације, од играња шаха до пјесама о Сарајеву, гдје је недостајало сам још да се Четворка, као улични плесачи, сјури низ Кнез Михајлову, уз натпјеве Дајмо Шансу Миру, и када се одбаци сваки фактор примораности на ову посјету Трочланог Предсједнштва Сарајевске БиХ и на Пружену Руку Премијера Србије, остаје веома мало квалитетних чињеница које се могу укњижити као политичка и будућа добит за неку од три и по стране, које су учествовале у Београду.

Три и по. Јер Иванић је овдје играо улогу Резервог Србина. Пошто је први Србин био Вучић. Хрвате је, који немају Републику, представљао Човић, Сарајево, Бошњаке и муслимане, Изетбеговић а Републику Српску није редстављао нико. Иванић јесте изабран у Републици Српској, али Република Српска има свог Предсједника и свог Премијера.

Дакле.

·        Вучић. Вучић је добио нове, скоро савршене поене као церемонијал мајстор. Он је постао Гуру Политичког Ријалитија. Инкарнација Политичког Пинка. Из очајно понижавајућег положаја у Сребреници, гдје је доспио својом дјетињом и наивном грешком, дигао се до неслућених висина кротитеља  несложног Предсједништва БиХ које је било принуђено да се одушевљава цијелим перформансом.

У политичком смислу, смислу сарадње, користи и лидерског положаја, Вучић није добио ништа.

Али је, зато, изгубио дио синтагме Ја Држава. Јер ово свако у Србији тумачи као употребу Вође у корист Босне, која мало кога у Србији занима, а никако се не може тумачити као обећање да ће већ сљедеће године, због овога нешто бити боље.

Вучић је сазнао да његова употреба може да иде унедоглед. Јер, након Инауколиндације, у Загребу, одведен је у Сребреницу, што је, било много теже и опасније.

Београдска Пружена Рука, није била опасна, али је тежи чин од посјете Сребреници.

То је потчињавајући чин. И за Вучића као и за Босанску Тројку. Они који су му сугерисали Пружену руку знају то и то су хтјели да постигну.

·        Србија. Србија, такође, није добила ништа. Јер од БиХ, која не постоји, и не може да добије ништа. Добила је само поруку да ће, у оваквој постави, још једно вријеме бити кориштена за Балканске Циркусе.

·        Изетбеговић. Највећи губитник. Од Јогунице из Сребренице, гдје није успио да види, и да се рукује, ситног Вучића, стигао је до мечке коју показују Калемегданом и Кнез Михајловом како би се смртно уплашени Вучић из Сребренице представио на Нови Фактор Мира. Истина је да је Изетбеговић успио да помене 8372 али је морао да даје и читав низ похвала и пристанака што никако не приличи власнику муслимана, Бошњака и цијелог Сарајева и насљеднику Алије Бабе. У два, три, београдска часа, нестала је сва његова наслијеђена чадорска отоманска осионост.

Он ће морати сада, у Сарајеву, и у БиХ, поново да се позиционира као противник Срба, јер то смртни непријатељ Републике Српске, у ствари и јесте.

У својој арабљанској и отоманској јавности изгубио је значајн дио угледа. То ће морати да се санира по вјерским организационим линијама.

Изетбеговић је овим, у значајном дијелу, потпао под власт Европљана, мада није у истој мјери извучен испод утицаја Ал Фактора.

Његова нада да ће Вучићева заборавност и Пружена Рука, која је симбол, подвала, обавезе цјеливања, на што је невољно пристао, бити компензована притиском на Републику Српску и Додика, није утемељена. Као што није утемељено ни корисно увлачење Есдееса у Пробосанство, јер је то само Босић. Као што и Додик није Есенеде. И као што је и у Есдеесу и у Есенесдеу огромна већина која није спремна да парадира Сарајевом и Београдом, заборавивши на Републику Српску.

Притисак на Српску, чак и фиктиван, само ће подићи напетости у БиХ. А напетости и сукоби, не иду на руку Сарајеву и Бошњачкој Елити.

·        Иванић. Он је на нули. Као и у Сарајеву, ни у Београду није био нигдје. Био је негдје између. Он није Пробосанац. И Изетбеговић то зна. Он има друге послодавце и налогодавце.

·        Човић. Код Срба је добио нови слој наклоности. Он је сада, још друкчији од Колинде, Олује, Блајбурга па и Милановића, него што је био. То је извјесна добит за њега али у неуновчљивом облику.

·        БиХ. Још мање је држава него што је била. Нарочито код оних који је изговарају пуним патриотским устима. Јер, Бакир, симбол те Унитарне Државе, понизно је отишао на Леб и Со у мрски Београд. То се мора схватити као понижење Државе.

Он је прешао орбут пут од Вучића. Од гранитног сребреничког симбола недодирљивости, коме Четник долази на поклоњење и покајање а бива средњовјековно испраћен каменовање, постао је учесник великог трољубног циркуса.

·        Додик. Извјесни губитник јер је остао у дефанзиви, у којој је већ дуго. И већ дуго се врти у кругу. Референдум, па и могуће одустајање од референдума, пали су у пети неплан.

·        Република Српска. У тешком је положају што није неочекивано. Јер је притисак на Вучића и Београд веома велики. Брисел и Берлин би вољели да Вучић одигра улогу Милошевића у односу на Републику Српску Крајину. Питање је само да ли ће имати двољно времена за то и да ли су све околности погодне.

·        Мир. Ни мир није добио ништа. Осим у својој варљивости. И управљивости. 

ТИЈЕЛО

ПРАЗНИ

ПРОТОКОЛИ,

ЛУТКЕ НА КОНЦУ,

СРБИ НА КОЛЦУ

ПППВАВ, Први Пут Предсједник Владе Александар Вучић, навикао је на сваке крволоке, вукодлаке и гаднегамеле у Београду. А има и огледало.

Тако му данашња посјета неће тешко пасти.

Јер. Данас је дан када у Београд стиже Трочлано Предсједништво БиХ.

Први пут у историји. У овом саставу.

Младен Иванић је већ рекао да се у Београду осјећа као код куће. Стари инглески фолирант. Ако му затреба, он ће рећи да највише воли да сједи код Додика у крилу.

Мрачњак са Башчаршије, Бакир Изетбеговић, Факир, неће рећи да се осјећа Као Код Геноцида. Али ће се сјетити турских освајања Смедерева и Београда.

Лукави Латин, Драган Човић, изразиће знаковитост трочланства, диљем повијесног изасланства, и захвалност на пријаму, јер то јамчи једнакоправност Хрвата.

Моја скоромна берзанска анализа, која се мијења из часа у час, као и свака берза, казује да ће данас у Београду Највећи Србин бити управо Драган Човић. Државник који не иде на Олују.

До вечерас то може да се промијени. Али неки од четворке никад неће конкурисати за ту титулу.

Ну.

Цијела та фарса у односима БиХ и Србије, Београда и Сарајева, како воле да кажу новинари, која није почела само маршкањем Николића што даље од Сарајева, јер стиже уваженија личност, Орић, већ од раније, откако је Борис Тадић играо Аску пред задриглим вуцима и турцима, извињавајући се за оно за шта Србија није крива и са чим он, Тадић, нема никакве везе.

Фарса је био и Вучићев долазак у Сребреницу.

Та сторија, откако је Вучић обзнанио да је почео да размишља о одласку, преко одлуке о одласку, самог доласка и тужног краја те незреле једночинке, може да послужи паметним људима у Србији, за анализу феноменологије Вође у србијанској политичкој тврђави. За покушај да се промијени технологија стварања Националног Вође код Срба. За сагледавањем утицаја Лажних Вођа на судбину цијеле НДД Сфере. Нације Државе Друштва.

Али. Да се вратим фарси.

Данашња посјета неће ништа значити у односима БиХ и Србије. Ништа.

То је само јевтина дипломатска представа која је потребна разним Нуландицама, Могериницама и сличнима, да прикажу да неки процеси иду како неко мисли да треба да иду.

И представа срачуната на то да понизи актере.

Јер, нити се Бакиру иде у Београд, нити се Вучићу дочекује Бакир. Кад би их затворио у собу без врата и прозора, и дао им пластичне уметке од хемијских оловака, исклали би се за три минута.

А Човић и Иванић су понижени самим чином присуства том вјештачком церемонијалу осмијеха и климоглава. На који су натјерани.

Велики Кројачи овим само шаљу свакодневне поруке о томе како сваки будући лидер на Балкану мора да слуша, да буде лутка и чека свој конац.

Опасност Балканске Фарсе, а данашња посјета, само је дио њеног мозаика, јесте у том што се суштински догађаји будућности одвијају, не у бекстејџу, како новосељаци воле да кажу, већ у дубоком подземљу и лавиринтима овог злог подручја.

Улога Лидера Балкана у тој великој представи је да не одиграју ништа. Да само шуте у дну кадра.

Исти процес одвијао се и током посљедњих петнаест година живота СФРЈ.

Након чега су Срби платили највећу цијену.

Да ли, данас, постоји још неки кандидат.

МЛАДЕН БОСИЋ,

ЧУВАР ОПОЗИЦИЈЕ

У ЉЕТНОМ ПЕРИОДУ

Станија Српскијанске Опозиционе Сцене, Младен Босић, дао је велики интервју у Еуроблицу.

Еуроблиц је, пак, урадио добар посао.

Не зато што ће људи пожурити да, на овој врућини, купују новине и читају текст, већ што је пружио прилику да се Младен Родни Босић, самосецира, самоскенира и саморазголити, као најобичнија опозициона ријалити жбуњара.

Никада се више неће пружити прилика за квалитетно дјеловање на опозиционој сцени Републике Српске, као овог љета. Квалитетно, у смислу користи Републици Српској и користи Опозицији за профилисање озбиљне политике.

Цијели низ догађаја концентрисан је на мали простор и у кратком временском интервалу.

Потребно је бити доиста аналфабет из Четересшесте па не искористити то.

Дабоме. Да ће Власт, по сили своје позиције, по сили медијског и јавносног мјеста у мозаику и по сили својих политичких обавеза увијек бити у предности над Опозицијом.

Али. Опозиција мора увијек своје подређене положаје да претвори у предности.

То може учинити ако има на уму Републику Српску.

Ако, пак, има на уму Своју Гузицу, онда су резултати трагикомични.

Као што је трагикомичан Босић. Не само у овом интервјуу Еуроблицу, већ у цијелој години дана у чију средину су смјештени општи иизбори у Српској.

Сталном галамом о криминалу у Боски и слично, Босић неће ништа постићи.

Осим што ће се изједначити са Ваксвићем.

И што ће људи врло брзо увидјети да и то ради лошије од Васковића.

Ако имате доказе о криминалу у Боски и слично, и више од три човјека у Есдеесу увјерена у то а одлучна да дјелују, доведите три хиљаде људи пред Боску па захтијевајте, Уговоре, Тужилаштво, Суд, Тужбе, Оставке, Богаоца.

Немате. Ни чињенице, ни уговоре ни људе.

Осим тога.

Причом о криминалу на Балкану неће се срушити никад нико. То могу само Извјесни Фактори. Под условом да има криминала и под условом да они то хоће.

Као што је било у случају Санадер.

Али. Од Санадера до Канадера, много воде треба да протече.

Уосталом. И Цеца Мајка је пресуђена за криминал. Па. Сутра да каже Концерт, одоше сви.

Једини пут је онај којег Босић не види и којим не умије да иде.

Менсјебе за Босића. Занима ме Република Српска.

Репубици Српској треба квалитетна Опозиција.

А највећа трагедија, чак, није ако је нема, већа ако Сарај и Странци Усранци, узму оно што би требало да буде Опозиција, па користе за своје Зленамјере.

ТРИ ГРАЦИЈЕ

ПОСТАТИ РУЉА

ПРИЈЕ НЕГО

ПОСТАНЕШ НАЦИЈА

Дабоме да знам да никога у Сарају, и свих оних који од Сребренице праве Бесконачни Крвави Сан Ремо, није срамота онога што се десило на недавној комеморацији.

Када су људи, који имају своју прецизну трећемиленијумску одредницу, дакле, не пећинску, не племенску, не прашумску, муслимани, Бошњаци, Европљани, на нечему што се зове гробље, почели без разлога да се понашају као руља, као стампедо, почели да каменују неке друге људе. Ма шта је о њима и њиховом доласку мислио.

Тај нови феномен, нови чак и за Балкан, то аутоматско претварање у руљу и ритуал каменовања, за дубоку је социолошку и културолошку анализу.

Он показује да се Сребреница организује као спектакл и да никоме није стало до гробова, па чак ни до мртвих. Уосталом, многа муслиманска гробља нису имала никакве бриге, док није наступила ера геноцида и агресије и док то није постало позоришни реквизит. У току рата сам муслиманска гробља налазио и у шумама и шикарама, зарасла и заборављена.

Нису ни Православци нешто нарочито бољи. Умију да запусте гробља и да им крстови иструну, дрвени, а камени да се оспу и извале. Једино су Католици, и прије рата, пазили на гробља као и на живе људе.

Каменовање једног премијера тежак је политички удар на један народ.

Не на Српски. Већ на Бошњачки.

То је једнако погубно за перцепцију тог народа као и онај историјски поклич Алије Изетбеговића да ће за БиХ жртвовати Мир.

Сребреничко Каменовање показује да Сребреница као Спектакл није, све ове године, организована да би се унаприједио Статус Жртве, нити да би се поспјешио процес формирања Бошњачке Нације.

Он је организован само да би класичне бошњачке политичке елите, младобосаначких коријена, остале под чадором власти а да би се муслимани потуно политички гетоизовали и претворили у руљу.

Тако се и овај пут показује да свако насилно остајање на власти, свако непријатељство према другим народима, свака тежња за туђом земљом, овдје за земљом Републике Српске, има за посљедицу  претварање властитог народа у политичку руљу, политичке дивљаке, политичке слуђенике.

Ну. Све то што се догодило са срамотним каменовањем у Сребреници, није посљедица јучерапњих догађаја. Некаквог пуштања Орића на сарајевску слободу умјесто у београдски затвор.

То је посљедица вишегодишње, скоро тродеценијске, јавне кампање сарајских медија, сарајских политачара и џамијских проповиједи.

И данас, сарајски медији доносе изјаве против Референдума у Српској, против Српске, Сервер, Кораћ, доносе сторије о Крајишкој Сребреници и слично. Али никад не доносе друго мишљење, кад су Срби и Српска у питању.

Та двострана радикализација муслимана, у Сребреници и у Приједору, није случајна. Она има стратегијске изворе и дугорочно је смишљена.

Зато је Кораћ наивни политички сликар, генералић, као и Вучић са пруженом руком.

Али то све неће коштати њих.

Коштаће Републику Српску и Србе Српске.

Зато им неко политички мора рећи да престану са пружањем руку, и језика, против Српске.

А, што се мене тиче, могу да се преселе у Сарајево, да приме Ислам, и да сваки дан клањају. Ено им џамије арабијске.  

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Е, Добриша, добри мој, да би запамтио слике и лица своји мртви ратни другова, а њи ће, ако поживиш, бити много, премного, немој да паднеш у шаке непријатељу па да те развлаче ко дивље мачке мртвог коња.

Да се убијеш, Добриша, добри мој чојече. Да се убијеш прије него ти у главу и сјећања уђе њијово зло према теби.

Тачно. Да се убијем.

Неће мене неки будалаш, болесни коњ, расијецати и мучити, да му служим ко ратни трофеј. Ко код ловаца, кад се сликају са дивљим крмком на ауту.

Добриша ће себи да распореди метке. Кад потрошим ове службене, и кад видим да ће ме заробити, лијепо узмем и кроз подвољак.

Јебем ти матер усрану.

И још морам да смислим како да носим Осамдесетчетворку и Калашњиков заједно. Јест тешко, али смислићу. Муниција јој је тешка. Чуо сам да поједе бога. Испуца сепет док се окренеш.

Доброчојек је почео да размишља о мецима које ће размјестити за недајбоже.

У чизме може много. У ово изнад зглобова.

У ове полете, еполете, како се каже.

У капу. Јест и у капу.

Поклопци од џепова. Кад закопчам, неће испадати.

Двајест метака кад распоредим, пуна шака браде.

Онда је све то скупио до себе и ножићем почео да просијеца улазе за метке.

Најлакше му је било са поклопцима џепова.

Са сарама од чизама се мало намучио. Најприје је прошио доњи ободни шав, густо, чиме је саставио поставу и вањску кожу. Да меци не пропадају према зглобу. Онда је изнад тог прошива одмјерио и прорезивао, за сваки метак, његово лежиште.  Капислу је окретао горе, да мало извирује из прореза.

Вако се лакше вади. Ко ће га извадити за зрно.

Када је убацио у сваку чизму, у спољашњи дио саре, по пет метака, обуо их је, ставио ногавице унутра и закопчао по два ременчића.

Божије.

Ево ти курац.

А онда је кренуо са капом. Па са еполетама.

Добро се вади из полета. Само пробијем поставу. Измислили ово за тробице официра. Пизда им матерна.

Ушићу дугмове боље, да не отпадну кад пролазим кроз шуму и шикару, па да не висе онако.

Био је задовољан.

Двајестседам метака. Скоро оквир. Јебога ти.

Сад сам миран. Можда ме моји и не би оставили али шта ја знам. Изгинуће, побјећи, неће знати гдје сам, мислиће да сам ја први побјего.

Овако сам сигуран.

Ја држим живот у својим рукама.

Није живот полуока па да је дајемо укруг.

Свака част рату. Ал оћу да гинем кад ја оћу.

А не кад бијесни пси дођу по ме.

АВ АВ ЈАВНОСТ

Кад сам био мали, сједио сам, једног од многијех дана, на великом Дуду, у дну нашег сиротињског дворишта, који је био толико велики да се надвијао преко цијеле прашњаве цесте, посуте бијелим туцаником из каменолома у Добоју а коју је, цесту, службени путар редовно одржавао тако да рупице нигдје није било, иако је од механизације имао само кабаницу, за случај кише, лопату, жељезне грабље и климаве дрвене тачке.

Сједећи тако, сав умазан дудовима, знао сам сваки пут, у реалном времену, кад се неко појави на путу, још одозго, докле и не видим, од цркве или од школе.

Сеоска Јавност, састављена од шкевради, пашчади, керова, штенади и куја, редно је излазила на канал, с једне или с друге стране пута, код богатијих, само до тарабе, а код најсиромашнијих до иза живице, и шкомукала, лајала и режала на пролазника.

Пошто је Дуд био огроман, а ја био стално гладан, мој дудоход трајао је данима.

Имао сам времена да до крајњих граница проникнем у филозофију сеоског крајпуташког лавежа. Како никад више, у животу и у школама, нисам успио ни са једном филозофијом.

Што је пролазник већи, пасија јавност је жешћа. Кад наиђу волови, посавци, од по шест метара, земља гори а оструга се кида. Иако је дебела ко грабљиште.

Кад наиђе Аранђел са коњима, он је једини имао коње, пошто је код мене претежно био волујски крај, пашчад, и мала и велика, узоре баште и преоре ледине па дјеца не могу ни лопте да играју.

Кад наиђе неки сиротан, са мршавим волујцима у јарму и дрвеним колима која нису видјела коломаза откад су склопљена, елан вођа лавежи нагло спласне.

А онда ја, на Дуду, држећи се за највећи дуд у крошњи, погађам. Јел иде Спасоје. Или иде Радоје. Или иде Дамљан. Или иде Раденкова маћија. И присјећајући се тих колона сиротње, испод Дуда наиђе Спасоје.

Кад, пак, наиђе неко из елите, на бициклу, са посјајеном копчом за ногавицу, Јавност Лајања се такође узбуди, подигне и ужари, као кад наиђе она једина сеоска коњска запрега.

Сиђем, једног дана, са рајског дуда, и кренем према Цркви. Онако бос, скоро гологуз, подеране мајице, веће од мене за два педља.

Нико ни да погледа. Понеко подигне лијево уво, или десно, зависно с које је стране пута. Један жућо отвори око па клапну муву, мене и не погледа.

Гледајући у њих, ударим великим прстом укамен и одмах прокрварим нокат. Расцијепим га. Јауко сам ко да ме гуле. Ни тад се нико од пачшади, керова, цука, штенади и куја, није огласио.

Вратим се са пола пута.

Одмах на Дуд, да неко не види крвав прст, и да још буде какве приузе по голој гузици.

Размишљао сам, послије, много о свему томе, и кад сам у школу пошао тим путем.

Како знају на кога треба да лају. А на кога нема сврхе и репом мрднути. Како никад пси не иду у шуму да лају. Увијек крај пута. И веома ријетко на пут. Како знају да у шуми нема никог за лајање на њега. Зашто лају на волове који вуку кола кад они нити хоће нити могу, нити знају, да их вуку. Зашто је све подијељено и додијељено. Некоме да шкрипи, некоме да вуче а некоме да лаје.

Сјећам се коданас. А и не треба да се сјећам јер је увијек тако. Лежи у ладу, жега је, лиже гузицу, тријеби буве, ако има зубе, почеше се, задњом шапом, повремено, иза ува, а онда, кад неко важан наиђе, скочи ко опарен и лаје ко да иде њемачка моторизована есес дивизија.

А чим прође, отресе прашину, погледа у кућног домаћина, да ли је видио да је Оно лајало. Ако домаћин погледа у њега, маше репом по прашини ко свртањ предкишу.

Да. Историја Пасије Јавности се не мијења.

Послије је, Дуд, да прости неко, постао велики. Одвео ме по разним путевима и пругама, по животима и смртовима.

Али гдјегод сам био и штагод да сам чуо, лавеж је увијек била иста. Ко и данас.

Тачно знам кад иде Спасоје, кад волови шестометарци, кад буше са голим ребрима, кад Радоје.