КО
ЈЕ ПРОФИТИРАО
ОД
ЧЕТВEРОЧЛАНЕ
ПАРАДЕ
У БЕОГРАДУ
Када се
слегну, и одбаце, површинске приче, у којима су четворица Историјских Лидера,
настојали да надмаше један другога, себе, Мир и двадесетпет година старог Рата,
а било је доиста много небулозних изјава, од Ставили смо тачку на двије
деценије, Отворили смо нову страницу, до Заборавио сам инцидент у Сребреници,
када се размакну све недипломатске и типично вашарске балканске манифестације,
од играња шаха до пјесама о Сарајеву, гдје је недостајало сам још да се Четворка,
као улични плесачи, сјури низ Кнез Михајлову, уз натпјеве Дајмо Шансу Миру, и
када се одбаци сваки фактор примораности на ову посјету Трочланог Предсједнштва
Сарајевске БиХ и на Пружену Руку Премијера Србије, остаје веома мало
квалитетних чињеница које се могу укњижити као политичка и будућа добит за неку
од три и по стране, које су учествовале у Београду.
Три и по. Јер
Иванић је овдје играо улогу Резервог Србина. Пошто је први Србин био Вучић.
Хрвате је, који немају Републику, представљао Човић, Сарајево, Бошњаке и
муслимане, Изетбеговић а Републику Српску није редстављао нико. Иванић јесте
изабран у Републици Српској, али Република Српска има свог Предсједника и свог
Премијера.
Дакле.
·
Вучић.
Вучић је добио нове, скоро савршене поене као церемонијал мајстор. Он је постао
Гуру Политичког Ријалитија. Инкарнација Политичког Пинка. Из очајно
понижавајућег положаја у Сребреници, гдје је доспио својом дјетињом и наивном
грешком, дигао се до неслућених висина кротитеља несложног Предсједништва БиХ које је било
принуђено да се одушевљава цијелим перформансом.
У политичком смислу, смислу сарадње, користи и лидерског
положаја, Вучић није добио ништа.
Али је, зато, изгубио дио синтагме Ја Држава. Јер
ово свако у Србији тумачи као употребу Вође у корист Босне, која мало кога у
Србији занима, а никако се не може тумачити као обећање да ће већ сљедеће
године, због овога нешто бити боље.
Вучић је сазнао да његова употреба може да иде унедоглед.
Јер, након Инауколиндације, у Загребу, одведен је у Сребреницу, што је, било
много теже и опасније.
Београдска Пружена Рука, није била опасна, али је
тежи чин од посјете Сребреници.
То је потчињавајући чин. И за Вучића као и за
Босанску Тројку. Они који су му сугерисали Пружену руку знају то и то су хтјели
да постигну.
·
Србија.
Србија, такође, није добила ништа. Јер од БиХ, која не постоји, и не може да
добије ништа. Добила је само поруку да ће, у оваквој постави, још једно вријеме
бити кориштена за Балканске Циркусе.
·
Изетбеговић.
Највећи губитник. Од Јогунице из Сребренице, гдје није успио да види, и да се
рукује, ситног Вучића, стигао је до мечке коју показују Калемегданом и Кнез
Михајловом како би се смртно уплашени Вучић из Сребренице представио на Нови
Фактор Мира. Истина је да је Изетбеговић успио да помене 8372 али је морао да
даје и читав низ похвала и пристанака што никако не приличи власнику муслимана,
Бошњака и цијелог Сарајева и насљеднику Алије Бабе. У два, три, београдска
часа, нестала је сва његова наслијеђена чадорска отоманска осионост.
Он ће морати сада, у Сарајеву, и у БиХ, поново да
се позиционира као противник Срба, јер то смртни непријатељ Републике Српске, у
ствари и јесте.
У својој арабљанској и отоманској јавности
изгубио је значајн дио угледа. То ће морати да се санира по вјерским организационим
линијама.
Изетбеговић је овим, у значајном дијелу, потпао
под власт Европљана, мада није у истој мјери извучен испод утицаја Ал Фактора.
Његова нада да ће Вучићева заборавност и Пружена
Рука, која је симбол, подвала, обавезе цјеливања, на што је невољно пристао,
бити компензована притиском на Републику Српску и Додика, није утемељена. Као што
није утемељено ни корисно увлачење Есдееса у Пробосанство, јер је то само
Босић. Као што и Додик није Есенеде. И као што је и у Есдеесу и у Есенесдеу
огромна већина која није спремна да парадира Сарајевом и Београдом, заборавивши
на Републику Српску.
Притисак на Српску, чак и фиктиван, само ће
подићи напетости у БиХ. А напетости и сукоби, не иду на руку Сарајеву и
Бошњачкој Елити.
·
Иванић. Он је
на нули. Као и у Сарајеву, ни у Београду није био нигдје. Био је негдје између.
Он није Пробосанац. И Изетбеговић то зна. Он има друге послодавце и
налогодавце.
·
Човић. Код Срба
је добио нови слој наклоности. Он је сада, још друкчији од Колинде, Олује,
Блајбурга па и Милановића, него што је био. То је извјесна добит за њега али у
неуновчљивом облику.
·
БиХ. Још мање
је држава него што је била. Нарочито код оних који је изговарају пуним
патриотским устима. Јер, Бакир, симбол те Унитарне Државе, понизно је отишао на
Леб и Со у мрски Београд. То се мора схватити као понижење Државе.
Он је прешао орбут пут од Вучића. Од гранитног сребреничког
симбола недодирљивости, коме Четник долази на поклоњење и покајање а бива
средњовјековно испраћен каменовање, постао је учесник великог трољубног
циркуса.
·
Додик. Извјесни
губитник јер је остао у дефанзиви, у којој је већ дуго. И већ дуго се врти у
кругу. Референдум, па и могуће одустајање од референдума, пали су у пети
неплан.
·
Република Српска.
У тешком је положају што није неочекивано. Јер је притисак на Вучића и Београд
веома велики. Брисел и Берлин би вољели да Вучић одигра улогу Милошевића у
односу на Републику Српску Крајину. Питање је само да ли ће имати двољно
времена за то и да ли су све околности погодне.
·
Мир. Ни мир
није добио ништа. Осим у својој варљивости. И управљивости.