ЗАР ЈЕ

НАСЕР ОРИЋ

НАЈБОЉЕ

ШТО ИМА

У БОШЊАКА

Бошњачко Политичко Вођство, у том, политичком смислу, потпуни је лоши дериват Српског Политичког Бића. Са веома бројним баластним примјесама.

Реагују краткорочно, не гледају дугорочно.

Они нe схватају да би њихово суђење, и осуђење, Насеру Орићу, невјероватно и неизбрисиво подигло цијену Злочина у Сребреници. Дало би му кредибилитет и објективни дугорочни политички значај.

Али то БПВ понаша se краткорочно сокачки.

У страху од властите смањене легитимности и значаја, јер их немају, у односу на Алију Изетбеговића, сви заједно, ни допола, они се хране случајем ситног криминалца, калкуланта, ратног болесника и злочинца, мислећи да ће, тако, послати поруку Сиротињи Раји да се они брину за сваког свог грађанина, јер га је Бакир Син у једној изјави назвао Грађанин, као што је Коштуница, ономад, Легију назвао Господин Легија, и да ће Сиротиња Раја то разумјети као бригу над властитом сиротовштином.

Неће.

Људима се јебе за Насера Орића.

Сиромашни Босански Муслиман већ одавно је схватио да се све муслиманске битке воде у Сарајеву, за Сарајево и због Сарајева. А против Срба и Републике Српске. И да он, СБМ, ни од једне ни од друге, нема ништа.

Тако се и битка за Насера Орића води због Сарајева.

Због Сарајевског Политичког Круга. Који је одавно све карте бацио на Унитарну Босну и на Геноцидну Српску. И трују људе том сулудом политиком која не води никуда.

Зато је важан Насер Орић. Као, апсурдно, симбол чистоте, шехидности и оправданости унитаристичких захтјева.

БПВ и СПК не схватају да је ово посљедња епизода Игре Геноцида. За тридесетогодишњицу, свијет ни изблиза неће изгледати овако. Босне, њихове, неће бити а Сиромашни Босански Муслимани ће доћи у ситуацију, ако се овако настави, да неће имати ништа од Вођства.

Јер та Бакирова девастација Алијине оставштине, непоправљива је.

Неправедно је да се Сиромашним Босанским Муслиманима, за хероје намећу Дивјаци, Орићи, Дудаковићи, Ганићи. Да им се претварају у оријентире и путоказе.

Само да би Династија Бакир могла да столује у Сарају.

И то чврсто да столује.

Тако чврсто да не постоји могућност да нека интелектаулна група, слој, сегмент, дигне глас против политике која Насера Орића глорификује као дива према којем се зауставља живот и џеназе.

Лично, није ме брига за живе. Нека их понижавају. Заслужили су.

Жао ми је оних невиних, којих испод нишана, којима је Џенет у Поточарима, јер се њих прекопава и понижава, од таквих протува као што су Бакир, Ћамил и Насер.

РАЗВЛАЧЕЋИ

СРЕБРЕНИЦУ,

ВУЧИЋ

РАЗВЛАЧИ

РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Не игра се ситна тактика са крупним питањима Нације Државе Друштва.

Мада постоји и проблем схватања Крупних Питања.

Непрестано снижавање критеријума у јавном политичком апарату, па и у технологији одабира и успоставе Вођства, схватање и политичка процјена координата сваког питања, има све мање шанси.

Сребреница.

Сребреница је дуго припреман пројект. Прије свега као територијална деструкција Срба. И излазак на границу са Србијом. Дакле. Током рата.

Вођство Караџића и Есдееса то није умјело да схвати. Ни војно Младићево.

Послије рата, Сребреница је потпаљена као Геноцид. Са истим циљевима. И новим. Потапање Срба у миру. Управљање Србијом и Српском.

То Драган Чавић, тада Предсједник Републике Српске, није схватио. Већ је ушао у националну издају и фалсификат.

Десет година власти Есенесдеа стабилизовало је проблем Сребренице, колико толико.

Ну. Сада, за двадесету годишњицу, укључили су се многи. Од старих енглеских краљичиних лињаваца до премјера Србије Вучића.

Овај пут Вучић игра улогу Драгана Чавића.

Не схвата.

Не схвата да је Сребреница камен о врату Целој Србији. А Република Српска, ако Србија уђе у ту игру, само је успутна штета, да се стресе са себе.

Сребреница је, ако Србија уђе у ту игру, ново Косово за Србију.

Јер. Када се исцрпи Рудник Косово, рудник уцјена и искористи Србије, Сребреница може да настави низ. Као интерфејс временске релације од Косова до Војводине.

Не само да не схвата Вучић. Не схвата Цела Србија.

Пола Србије мисли да су најебали због Лудих Срба у Босни. А друга половина се полови на издајничке, плаћеничке, незаинтересоване...

Подизање оптужнице и потјернице за Орићем, дио је тог камена око врата Србији. Кој те бре теро на Мораву.

Одуговлачење одлуке Вучића о одласку или неодласку у Сребреницу, а зна се да не треба да иде, као да свијет и Срби знатижељно ишчекују шта ће рећи, јер их боли апсолутни курац за то, иде на штету Србије и Републике Српске.

Добро Србије. Али Републике Српске.

Без чврсте националне политике према Сребреници, Срби уопште а и Бањалука и Београд, дугорочно и краткорочно, губе.

Бошњачком Агресивном Унитаризму, остао је још једини адут Сребреница. Односно, геноцидност Срба, њихов Фашизам, који им, Бошањачком Сарају, даје за право да траже укидање Републике Српске.

Вучић, у свом халуцинантом опсједнућу Западом, Берлном, Бриселом, Белом Кућом, Емемефом... не гледа у те релације.

Српски проблем је у томе што ће се поднијети Вучић али се онда неће поднијети Сребреница.

МАЧИЋИ И МАМА

ПРЕТВАРАЊЕ

РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ

У ЧАРШИЈУ

Папкарство се јавља на одређеном степену развоја производних снага и друштвених односа.

Оно показује знаке атеросклерозе и артеросклрозе институција, инстанци и политичких структура.

Папкарство није стање кримнала, мита и корупције. Оно је стање политичког духа.

И оно се манифестује као Свеопште Чаршијство.

Чаршија, пак, има особине као и Црна Рупа у свемиру. Она сажима, згушњава, увлчи, упија све разуђене и развијене цивилизацијске досеге. Аутостраде, нпр, постају Сокаци.

Сокаци су крајњи домет Чаршије. У неким другим, развијеним чаршијама, чаршија се зове Паланка.

Расправа о Папкарству, која се води од изобра, црвени је аларм о стању Политичке Чаршије. О претварању политичког и јавног система Републике Српске у Чаршију.

Папкарство, у том ријалитију, иде потпуно аматерским стазама. Аматери су сви. Од ауторице синтагме Два Папка, истражних објашњивача, јавних покривача, до Опозиције и Позиције.

Сада су и Народну Скупштину претворили у аматерску институцију.

Кривица Позиције у томе је што не рашчићава ствари за собом. Није довољно избалегати се и дватрипут манути репом, тамо вамо.

Кривица Опозиције у томе је што од те сторије, у коју су они дебело, до грла, упетљани, већ мандатима и изборима, као и сви, праве врхунску, судбоносну, политичку тему. Оно што нису успјели добити у златарници, на изборима, хоће да дбију у балегарници, на бувљој пијаци.

И праве се будале. Настојећи да преко АДП, Афере Два Папка, сруше Владу и домогну се Власти. Не знам колико Опозиција има Посланка, на списку и на лицу, али знам да толико, ванполитичких, класичних будала не бих могао наћи који су спремни учествовати у том пројекту.

Шта, у ствари чини Опозиција, а што јој је Позиција омогућила и сервирала на тањиру, уз дубок наклон.

Чини то да Јавност Републике Српске настоји да претвори у Паровни Шоу. Да народу замаже очи, да скрене пажњу са важних тема које долазе и пролазе.

Сарајевска Централизација. Сребренизација. Резолуције. Орићизација. Агендизација.  

О свему томе Савез За Промјене, Есдеес и Педепе, ћуте.

Док се кали Геноцид, Чавић пушта снимке у Народној Скупштини. Он, који је Отац Геноцида, што се тиче срског квазипризнања.

Он и данас обавља добијени задатак.

Опозиција још прикрива и то да нема никаву политичку идеју, да су на политичкој сцени Само Нако, да би Иванић и Црнадак глумили државнике, да не знају шта би и како би, када би им Позиција сада и тутнула власт уруке, да су неспремни да својим гласачима, и Народу, погледају у очи.

Папкарство је посљедица општег снижења критеријума.

Да свако може бити посланик, јебала вас компензациона листа, а и регуларна, да свако може бити министар и предсједник владе, да свако може бити Јавност, да бивши Предсједник Републике може бити посланик, да Народна Скупштина служи као добош кад игра мечка.

И да они што се зову медијима, учествују у свему томе, са таквом сладострашћу, с каквом коне не испијају ни четврти ибрик доливуше уз Ја, драга, ратлук.

КАКО ИЗАЋИ

НАКРАЈ

СА СВОЈИМ НАРОДОМ

Младен Иванић, из Партије господина Црнатка, и из Предсједништва БиХ, одржао је угланцано, сјајно, ростфрајно, пледоајење пред Парламентарном Скупштином ЕУ. Или слично.

Тамо је изразио елоквентно цивилизацијско Тешкое Сраније о владавини права и Венецијанској Комисији, на чијим принципима сви почивамо, растемо и цвјетамо, у српском језику: бехарамо.

Није се сјетио Хелсинкија и давних принципа Непромјењивости Граница у Европи.

Од Хелсинкија до Венеције све отишло до Матерне Пиције.

Младен Иванић, из Партије Игора Црнатка, рекао је да Лидери морају да се боре против радикализације. Нарочито у Свом Народу.

Барак Обама, из Партије Хилари Клинтон, говорио је у некој емисији и рекао да искорјењивањем ријечи Црнчуга није искоријењен и расизам који у Америци царује од њених почетака.

Ја бих рекао да ријеч Афроамериканци говори о томе да су ти људи непожељни јер их се избјегава назвати Американцима.

Барак Обама, након два мандата, Први Црни Предсједник УСА, само је рекао да има проблема са Својим Народом.

Иванић је то исто рекао.

Балкон у Београду, на дочеку Двадесетодишњих Златних Фудбалера, исто је то рекао. Уместо Вучића.

Нереалнији људи кажу Млади ће поправити свијет, склониће злочине у страну и градти Будућност.

Млади су, не заборавимо, такође Свој Народ.

И неће поправити Свијет, нити изградити Бољу Будућност.

Ми морамо изгадити Бољу Садашњост.

Јер Свој Народ и Црна Садашњост непрестано иду све горим и горим путем у Бољу Будућност.

Иванићево сузбијање радикализације у Свом Народу само је упаковано непризнавање реалности и тог Свог Народа.

То стање, на цијелом простору бивше СФРЈ, да не ширим анализу, довело је дотле да Свој Народ мора да се бори против Лидера Својих. И туђих.

У тој борби може да се забави, па да Боља Будућност остане прикраћена.

Пошто Свој Народ нема одговорност, Народ је просто Народ, Народ По Себи, Народ изван и изнад Времена, који твори Вријеме али не одговара за њега, јер га не присваја и не користи га, пошто Вријеме, варљиво и преварантско биће, чим га Свој Народ створи, умије да се повеже са свим и сваким, само не са својим Створитељем, одговорност имају, дакле, Лидери, Вође. Или Дилери Вође.

Њихова одговорност се тешко установљује.

Али избије на видјело. Као Непризнати Пораз.

Као што је пораз, практично, признао Обама.

А признао је и Иванић.

Јер не може, не смије, нема важење, ништа да каже Свом Народу.

Па оде негдје у Парламентарну Скупштину, Савјет Европе, Негдје, у Нешто.

Зато вријеме Боља Будућност не зна куд ће а Радикализација царује и кладе ваља.

СУБОТА, 01. МАРТ 2014.

2716.

НЕЋЕ ДРЖАВА

ОПСТАТИ БЕЗ

МАЛОГ СМАЈЕ

Никад нико неће сазнати колико је Малом Смаји из Хаџића било теже у четири године животића него свима нама у четири стотине година.

Никад нико неће моћи да замисли такве муке. Нити да се приближи поимању оног што је преживљавао, још неразумијевајући свијет и људе, ни издалека.

Мали Смајо, покој му души, дабогда се никад више не родило дијете које ће умријети у таквим мукама, није живио у прашуми, ни у пећинама пустиње, живо је надомак Главног Града.

Истог тог Главног Града у коме је нека будала смислила  сликовницу Држава за Човјека.

А нису успјели обезбиједити ни Дјетињство за Смају.

Истог тог града у коме Бакир држи плачимудски првомартовски говор, у пратњи некаквог диверзанта, и кука како је Додик, док се још пушило из Предсједништва, помињао распад БиХ.

А сви они, Државници, Патриоте, Диверзанти, Нељуди, нису ни помисли на Малог Смају, и на много Смајица који живе по сиротињским забитима, мимосвијета и мимовијека. У који је стигла чиза спида, на цедеу, али није стигла Држава, није стигао Бакир, није стигао Златко, није стигао Фахро.

Та опсесивна, надаловска, брига и бављење Србима, Српском, Додиком, Четницима, оставља животе обичних људи у беспућима, далеко од свјетла, излаза и путоказа.

Од седамдесетшесте, путујем из Бањалуке у Сарајево, скоро ће четрдесет година, и увијек, у том, сада федеративном а некад муслиманском, подручју, на многим мјестима, гледам исте куће, путељке, засеоке, пејсаже. Нису се промијенили за три и по деценије. А више од пола тог времена Бакирлије се боре против Срба, и Хрвата, и баве се Државом.

Колико ли је Малих Смаја дошло и отишло за то вријеме.

И у ком вијеку живи породица која, цијела, сви до једног, заједно са мајком, туче Беспомоћног Безгрешног Смају.

Како је могуће да нису чули барем за Државу. Ако нису чули за доктора. Којем треба однијети болесно дијете. А не ићи оџи који ће, средњевјековно, да каже да је Смајо награјисо.

Дабогда вам награјисо мезар у који ће вас затрпати.

Неописиво је жалосна судбина Малог Смаје.

Јадниче је умрло без гласа. У стогодишњим мукама четверогодишњег живота. Без трага и без абера надлежнима. Без медија и свјетала позорнице, без Првог Марта.

Да су га уморили Срби, недобог, знао би цијели свијет, Бајден, Хаг, Аманпур и Боно.

Пошто није тако, Смајица почива у миру.

Намирио се, душа божија.

Измакао се, да свијет прође својим путем.

Није могао да се избори ни до пете године.

И четири су му биле дуге, предуге, мучне, премучне.

Нека му Алах, макар, ништа не замјери.

СВАКА ВЛАСТ

УСЕРЕ СЕ

НА РИЈЕЧ

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ,

УМЈЕСТО ДА ЧУЈЕ

ШТА СПОРТ

ПОРУЧУЈЕ

Што се тиче демонстрација грађана, бирача и становника, оних неорганизованих од стране манипулатора, отпораша, збигњеваша, канвашана и долараша, све то може стати у један загребачки шатор.

У свим земљицама бивше СФРЈ.

У Републици Српској постоји несанитарни кордон будала који, скоро деценију призивају демонстрације, улицу и протесте.

Мислим да то раде за паре. Јер и биолошка будала, за толике године промијени неколико тема.

Реално. У Републици Српској нема ко да протестује. Студенти. Њима је добро изнад просјека стања у друштву. Просвјета, здравство, полиција. Такође. Пензионери. Шуме, Електропривреда, Жељезница. Ништа.

Повјероваћу у искрене протесте, кад се Пензионери, или неки други слој, појаве на улици и почну прозивати Опозицију да им се придружи у рушењу власти.

Све док је обрнуто, поздрављам вас традиционалним српским поздравом Немојте Срати.

Они који имају разлога да протестују, и у Српској, и у свим земљама на свијету, Незапослени, не протестују.

Да ли се политички аналнитичари икад запитају зашто.

Зато што се боре за преживљавање и посао и немају времена да разносе муда и ладе пизде по нечијим политичким самозадовољштинама од којих се никада није запослио ни један а хиљаде их је, након, остало без посла.

Колико је Незапслених запослио србијански Пети Октобар.

Како ни једна опозициона Политичка Странка не оде На Биро, и поведе људе на протесте. Како не узме спискове са бироа и оде људима на ноге да их убиједи да иду на протесте да руше власт а да се запосле.

Тако што је то тешко, много теже него добити глас, јер глас можеш добити, купити и скувати, а овом са Бироа не можеш ни Бога Назвати јер немаш ништа у рукама. И тако што свака, и најусранија опозиција, зна да Нема Посла. Да има, Власт би то искористила. Ако не за људе, онда против Опозиције.

Свака Опозиција чини једну од највећих грешака. Ону која ће се фактурисати у Будућности.

Скреће политичку свакодневицу са капиталних тема Нације Дражаве Друштва.

Свакодневим извикивањем најпопулистичкијих тема и додолисањем за протесте, омогућава се националним издајницима да раде свој посао.

Као и данас, у случају Републике Српске. Убише нас Поскуљењем Струје и Папцима, чак и они за које мислим да су паметни и нормални.

Док Есдеесовци сједе у Сарајеву, сједе на Ифтару, док пада Добој.

Нека сједе.

Али је проблем што не воде политику Самосталности Републике Српске.

Ако у Српској и има, Опозиције у Србији, пак, и нема.

У Србији, кад направе политички помор, нестане свега. Тако је владао и Милошевић. Још савршеније, сада, влада Вучић.

То само значи да ће Вучићев Пети Октобар бити такође много савршенији.

Дочек Златних Двадесетогодишњака показао је оно што не може да покаже непостојећа Опозиција у Србији.

Не ради се само о Вучићу Педеру.

Ради се о цијелом спектру народних, не обавезно политичких, порука. А, видим, синоћ, још док славље није ни завршено, почело је санирање бојишта, одлагање на депонију и затрпавање онога што је мноштво од педесет до сто хиљада људи чуло, скандирало, мислило и пјевало. Јер се то не свиђа Власти. АВ. Александар Власт.

Издвојићу само три, четири.

Има Наде, Оченаш, Косово. И, наравно, Вучићу Педеру.

Србија јасно поручила, а толико мноштво је довољан узорак да то закључим, да се није предала. Да не вјерује никоме како изгледа. Јер не би читали Оченаш. То је порука и СПЦ. О Косову да не зборим. Може Вучић цео век да цмиздри, Дачић да се заокружује а Николић да лажно платформише, Српски Народ им никад неће опростити, подржати им издају Косова и сложити се са њима.

Отићи ће у Историју као Тројка Бранковића.

Тај безазлени скуп поводом свјетског прваштва, порука је да треба расписати изборе и да на политичку  сцену треба да ступи нова политичка снага Србије. Које сада нема ни на власти ни ван власти, ни на видику.

Не може се народ затрпати голим гузицама и пиздама, лажним пинковим звиздама нити ватреним лудим Змајевима.

Чак ни златним медаљама добрих фудбалских момака.

Многи ће у Србији не волети то што се чуо Оченаш и што се певало о Косову.

Ну.

То је знак тешке Политичке Трагедије, Тешког Спута србијанског Политичког Вођства. То је једна од највећих Политичких Порука које су се могле чути откако је промовисано Братство и Јединство на овим просторима.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Командире, нећеш ту бит, у тој дрварници. Научио сам сам. Ништа ви не брините. Спустите телефон овдје. Имају степенице, одозго, са спрата.

Доброчојек је у том приземљу нашао неки стари мадрац и смјестио га на поравнатим дрвима. Пећ за централно гријање му је била под ногама.

Догађаји лете један за другим. Не треба да трчим испред њих. Размислити. Морам добро размислити. Шта и како да радим. Морам људе пописати, шта су, ко су, године, дјеца све. Морам попамтити.

Како су их скупили у овај вод. Ко и мене. Нако им пало напамет.

Можда и немере друкчије. Није рат баш зидање куће. Молер, столар, зидар. Главно је да људи не гину. Рат неће добити мртви хероји. Ни рањеници. Највећи јунак је онај који направи да непријатељи изгину ко јунаци.

Нађи ми неку теку празну, у кући, јел било дјеце овде. Јест, има дјечија соба. Шта ће ти тека. Треба ми да попишем ствари које морам да знам. Немере се чојек ослонит на главу.

Донијели су му двије теке. Јесул рачунске. Јесу.

Оди вамо. Држи сјекиру вако.

Доброчојек је тукао маљем и од теке направо малу биљежницу, величине некадашњег рјечника.

Тако. Може да стане у џеп од блузе. Ево и оловка. Реци људима да око пет дођу, један по један, до мене. Морам пописати имена и остало. Немојте одма јест. Гледај да не једеш ако не мораш. Боље је оставит за послије. Никад не знаш оћел бит опет. Шта ћемо, ми одма отворили оне картончиће из Јна. Има конзерва. Остало бацимо. Одреди неко мјесто за смеће, направи нешто са четири колца и даскама. Види. Немој да се баца свуда око куће. Направите списак за прање нужника. Списак за стражу. Дан ноћ стража. Дању један, ноћу двојица. Испред куће. Иди сад.

Подијелим по тројицу. Тројица иду напријед. Иза њих се шири, иду тројица па тројица. Онда трипут по тројица. Крајњи увијек гледа на страну. Средњи гледа у оне испред себе. И окреће се да види идул они иза њега. Унутрашњи да гледа оне из друге групе до њих.

Тако ћемо увјежбати. То је најбоље. Она прва тројица морају да буду најбољи. Да имају најбоље очи. Да не срљају. Пушке на страну и испред себе, уземљу.

Војска је сједила око куће. Некако су изгледали сигурни, као да су код своје. Иако су неки од њих преживјели покољ, није се читао страх у њиховим очима.

Још увијек они нису у Рату.

Још ће времена проћи док Рат не постане велики незаустављиви ваљак који, полако, иде преко њих. И тањи их. Сваким даном и сваком ноћи. Док не попусте или док се не свикну да живе под том великом тежином Рата.

Не знамо ми још ништа.

Јест јуче било крви и мртвих главуша. Ал то је био један трен. Ја мислим да је рат кад је рат сваки дан, сваку ноћ, кад ти ништа не значи што свањива.

ЉЕТО ДОЂЕ,

ПОСЛАНИЧКА

ПИЈАЦА

СЕ РАЗИЂЕ

Иако су то Странци Усранци пројектовали, за политичко стање Циркус Парламент, одговорне су Политичке Странке.

У Ријалитију Папак, којег је форсирала Опозиција и Сазап, искључиво због свог унутрашњег Змај Сораја карактера, јер немају никакав политички концепт, а онај који имају, Сарајевско Пробосанство и Бакиру Подаништво, не могу јавно да опричавају пошто би то била представа у којој сами себи копају раку, лијежу у њу а успут су дошли и на четересницу си, остала је неевидентирана чињеница да су односна два посланика, оквирно, на разне начине, преотета од Позиције.

Од питања цијене тог процеса, а сваки процес у политици има своју цијену, важније је то шта је Опозиција могла да добије тиме. Односно. Да ли је разумјела шта тиме добија.

Одговорно тврдим да није разумјела.

Никакве нове гласове и бираче није добила са Митровићем и Стеванчевићем.

Само је, на вагу, куповала посланике.

Стога нема легитиметет да прича о Куповини Два Папка.

Када је Сазап зашао у тај пројект Папкарске Сатанизације Позиције, када се више није могао вратити, на наплату је стигло осипање властитих здравих посланика. Есдееса.

Есдеес, под притиском ускопојасне политичке оптике Младена Босића Пробосића, Сарајевског М Ладена, није схватио да јавност и бирачи у Српској знају да то у политици тако иде. Као у случају Два Папка. Јер имају наук и очиглед у скупштинама општина. Тамо се, за сваког фајронта, крај сваког ражња, одборничка већина мијења.

И прихватају то.

Ну. Не прихватају једнако тако и НССП, Нову Српску Сарајевску Политику Есдееса.

Таква политика куповине посланика на килу, умјесто бриге за своје здраве посланике, коштала је Есдеес двојице, тројице, здравих, здраво изабраних и здраво угледних страначких посланика.

Није Есдеес сам у тој грешци. И Деенес је, потпуно неразумљиво, направио неку Коалицију коју нико није могао разумјети, ни са једне стране. Па се нашукалио ко клен.

Ни Денеес није добио ни један нови здрав глас нити бирача.

Есенесде, такође непромишљено и неплански, тражећи Младу послије вјенчања, ризикује са здравим страначким посланицима.

Сарајевцима и Странцима одговара таква ситуација. Најбоље им је стање кад једна Већина омркне а друга Већина осване.

Пошто је пропала Сазапова и Еесдеесова акција да подрепом нађу оно што нису успјели наћи у седлу, и пошто се показало да нису дорасли Додиковим Лијевчанским Технологијама, а иде љето, остаје им да се уздају у јесен. У протесте, у незадовољство струјом, у скупе уџбенике. У бираче, које не цијене јер им нису умјели представити здраве кандидате за посланике. Па их нису ни добили.

Углавном, ни најесен се неће ништа догодити.

Опозицији наумпадне Власт ко гладном срат.

Онда се улази у годину локалних избора.

Та година је ризична јер може даље девастирати Представничку Демократију. Ако се двије велике странке озбиљно не окрену одабиру одборничних и начелничких кандидата, критеријумима који су бирачима видљиви и препознатљиви и поштеном карактеријуму који ће сугерисати да се ради о Повратку људима.

Ако, прије свега Есенесде, не уради то како треба, изгубиће још један број општина а то значи да ће изгубити и Опште изборе 2018е.

Ако Сазап и Есдеес наставе своју НССП, то ће значити да је Есенесде изгубио а да нико није побиједио.

Што је најгора варијана за Српску а најбоља за Сарајево.

 НОВЕ СКУЛПТУРЕ

КЉУНАШИЦА, ОТВОРЕНИХ УСТА, ЕГИПАТСКА КРАЉИЦА

СМЈЕНА ГОДИШЊИХ ДОБА

КОЛУМНА

ЗА БОРИСА

ДЕЖУЛОВИЋА.

САМО СЕ ЈОШ КУРВЕ

НЕ ИЗДАЈУ ЗА НОВИНАРЕ.

Слободна Далмација је постала Гробница за Бориса Дежуловића. Та новина је из штале Еуропа Прес Холдинга коју је купио неки, најмоћнији, адвокат у Хрватској. Та новина је историја смрти и труљења новинарства. Од тог полетног партизанског имена, од чињенице да је то била новина државе и друштва, дошло се до тога да је то новина неког курчевог адвоката. Све се вратило на почетак. Кад су печатане прве новине у Америки, како се на подручју тадашње Далмације говорило за УСА, власници су били адвокати и такве протуве.

Борис Дежуловић, за кога, пак, мислим да је њихов Срђан Пухало, само што зна да пише, зна да размисли и упакује, и није глупи провокатор, и за којег, Бориса, мислим, да је своје таленте требао искористити у друге писајуће сврхе а не у колумнисање по буњиштима, изашталским ђубриштима и бујадиштима бивше СФРЈ, такође је кратка историја пропасти способних људи.

Неки од њих пропадну јер не требају никоме а други пропадну јер погрешно бивају употријебљени. Или се самоупотријебе.

Борис Дежуловић је добио отказ јер је Слободна Далмација изгубила неку тужбу због његовог текста о Гњидама. Којег нисам читао. Али могу да кажем да је Борис био у праву. Ради се о двајест тисућа еура што је сексуалистично и сјебено важна лова у демокрацији, биланци и прорачуну.

Онда је дошло Писмо Бориса Дежуловића. Колико мнијем, том Главном Адвокату Бандића и Цијеле Хрватске Кроације.

У коме он открива да је овај, типично адвокатски, рекао Борису, Врати се, немој одмах, за један мјесец да не испадне да смо појели говно.

Онда се Борисов Главени Претраживач ухватио кључне ријечи Говно. Од Дежуловића постао је Држуловић. Почео је да држи до себе.

И настало је Јавно Писмо.

Све то што се догађа, одавно је уобичајен смрад младе хрватске демокрације и тисућљетног сна о држави.

Мени је занимљиво како Борис Дежуловић у писму Главном Адвокату, власнику ЕПХ, на милион мјеста помиње Ја, Новинар. Помиње и корпорацијско комуницирање, профит и сличне неокроатизме. Ја Новинар, Ти Профит.

Али то Новинар. То руши цијели концепт. Не видим нигдје Новинара.

Новинар више не постоји.

То што постоји, то је најамна снага коју израбљује приватник. Не рачунам оне који раде на државној телевизији. Њих израбљује држвни приватник али они уживају у томе. Типа секретарице и Јесил га ставио шефе Јесам Јој јест велик Јавни.

Новинарска Радна Снага, код приватника, данас је као и она сиротиња која гура колица из рудника у Вијеку Индустријских Револуција.

То што ради Борис Дежуловић, писање колумни, није Новинарство.

То је Дистрибуција Мишљења. Потпуно је неважно да ли свог да ли туђег. Да ли Плаћеног или Службиног.

Ако хоће, Борис, мада то Борис зна, а и сви остали, нека завире у некадашњи ВУС и НИН. Вјесник У Сриједу.

Новинарство је кад Константин Милес оде, тада, у срце ИРЕ и направи интервју са челницима и идеолозима те некад крваве организације. А успут путописно опише све, као да је снимио филм.

А просерице Бориса Дежуловића, или моје, о БиХ, о овоме, или о ономе, немају везе са Новинарством. Танка је линија између баљезгања и колумни. А веома дебела између колумни и Новинарства. Зид.

Борис Дежуловић, и Дежуловићи, диљем највећег дијела сфрјистичне новоповијесне збиље, само је разносач мишљења и става. Као и политичар. Али он то ради много писменије и образованије од политичара.

Они служе не да развију демократско мишљење и креирају ставове. Они служе само као покров Јавном Мнијењу. Нешто као бетонски покров Чернобила. Да не проникне нешто неконтролисано.

Они нису Новинари.

Јер нема Новина, Новинара и Новинарства у Медијима, Холдинзима и Корпорацијама.

Као што није новинарство ни вођење разговорне емисије или дневника.

Дакле. Кад дође до Гујице, Ја, Новинар. Кад треба исмијавати, анатемизовати, сецирати, некога, Ја, Слобода Мишљења. Кад дође отказ онда криви сви, од Адвоката до Државе.

Немојте срати по Демократији ми. Ни Ти Борисе.

Сви сте хтјели такво друштво. Срушили сте Тита а довели Главног Адвоката.

Сада је најбоље што се може постићи Ради, Шути, Пуши. РШП.

Ако желиш да износиш миљење, износи за свој грош, на своју одговорност. Не сакривај се иза Новинарства. Чак ни кад радиш за Службу, Нови Свјетски Либерализам, Југоносталгију.

У тој сфери властите одговорности никад се ништа не мијења. Мишљење кошта.