КОЛУМНА

ЗА БОРИСА

ДЕЖУЛОВИЋА.

САМО СЕ ЈОШ КУРВЕ

НЕ ИЗДАЈУ ЗА НОВИНАРЕ.

Слободна Далмација је постала Гробница за Бориса Дежуловића. Та новина је из штале Еуропа Прес Холдинга коју је купио неки, најмоћнији, адвокат у Хрватској. Та новина је историја смрти и труљења новинарства. Од тог полетног партизанског имена, од чињенице да је то била новина државе и друштва, дошло се до тога да је то новина неког курчевог адвоката. Све се вратило на почетак. Кад су печатане прве новине у Америки, како се на подручју тадашње Далмације говорило за УСА, власници су били адвокати и такве протуве.

Борис Дежуловић, за кога, пак, мислим да је њихов Срђан Пухало, само што зна да пише, зна да размисли и упакује, и није глупи провокатор, и за којег, Бориса, мислим, да је своје таленте требао искористити у друге писајуће сврхе а не у колумнисање по буњиштима, изашталским ђубриштима и бујадиштима бивше СФРЈ, такође је кратка историја пропасти способних људи.

Неки од њих пропадну јер не требају никоме а други пропадну јер погрешно бивају употријебљени. Или се самоупотријебе.

Борис Дежуловић је добио отказ јер је Слободна Далмација изгубила неку тужбу због његовог текста о Гњидама. Којег нисам читао. Али могу да кажем да је Борис био у праву. Ради се о двајест тисућа еура што је сексуалистично и сјебено важна лова у демокрацији, биланци и прорачуну.

Онда је дошло Писмо Бориса Дежуловића. Колико мнијем, том Главном Адвокату Бандића и Цијеле Хрватске Кроације.

У коме он открива да је овај, типично адвокатски, рекао Борису, Врати се, немој одмах, за један мјесец да не испадне да смо појели говно.

Онда се Борисов Главени Претраживач ухватио кључне ријечи Говно. Од Дежуловића постао је Држуловић. Почео је да држи до себе.

И настало је Јавно Писмо.

Све то што се догађа, одавно је уобичајен смрад младе хрватске демокрације и тисућљетног сна о држави.

Мени је занимљиво како Борис Дежуловић у писму Главном Адвокату, власнику ЕПХ, на милион мјеста помиње Ја, Новинар. Помиње и корпорацијско комуницирање, профит и сличне неокроатизме. Ја Новинар, Ти Профит.

Али то Новинар. То руши цијели концепт. Не видим нигдје Новинара.

Новинар више не постоји.

То што постоји, то је најамна снага коју израбљује приватник. Не рачунам оне који раде на државној телевизији. Њих израбљује држвни приватник али они уживају у томе. Типа секретарице и Јесил га ставио шефе Јесам Јој јест велик Јавни.

Новинарска Радна Снага, код приватника, данас је као и она сиротиња која гура колица из рудника у Вијеку Индустријских Револуција.

То што ради Борис Дежуловић, писање колумни, није Новинарство.

То је Дистрибуција Мишљења. Потпуно је неважно да ли свог да ли туђег. Да ли Плаћеног или Службиног.

Ако хоће, Борис, мада то Борис зна, а и сви остали, нека завире у некадашњи ВУС и НИН. Вјесник У Сриједу.

Новинарство је кад Константин Милес оде, тада, у срце ИРЕ и направи интервју са челницима и идеолозима те некад крваве организације. А успут путописно опише све, као да је снимио филм.

А просерице Бориса Дежуловића, или моје, о БиХ, о овоме, или о ономе, немају везе са Новинарством. Танка је линија између баљезгања и колумни. А веома дебела између колумни и Новинарства. Зид.

Борис Дежуловић, и Дежуловићи, диљем највећег дијела сфрјистичне новоповијесне збиље, само је разносач мишљења и става. Као и политичар. Али он то ради много писменије и образованије од политичара.

Они служе не да развију демократско мишљење и креирају ставове. Они служе само као покров Јавном Мнијењу. Нешто као бетонски покров Чернобила. Да не проникне нешто неконтролисано.

Они нису Новинари.

Јер нема Новина, Новинара и Новинарства у Медијима, Холдинзима и Корпорацијама.

Као што није новинарство ни вођење разговорне емисије или дневника.

Дакле. Кад дође до Гујице, Ја, Новинар. Кад треба исмијавати, анатемизовати, сецирати, некога, Ја, Слобода Мишљења. Кад дође отказ онда криви сви, од Адвоката до Државе.

Немојте срати по Демократији ми. Ни Ти Борисе.

Сви сте хтјели такво друштво. Срушили сте Тита а довели Главног Адвоката.

Сада је најбоље што се може постићи Ради, Шути, Пуши. РШП.

Ако желиш да износиш миљење, износи за свој грош, на своју одговорност. Не сакривај се иза Новинарства. Чак ни кад радиш за Службу, Нови Свјетски Либерализам, Југоносталгију.

У тој сфери властите одговорности никад се ништа не мијења. Мишљење кошта.