СУБОТА, 01. МАРТ 2014.

2716.

НЕЋЕ ДРЖАВА

ОПСТАТИ БЕЗ

МАЛОГ СМАЈЕ

Никад нико неће сазнати колико је Малом Смаји из Хаџића било теже у четири године животића него свима нама у четири стотине година.

Никад нико неће моћи да замисли такве муке. Нити да се приближи поимању оног што је преживљавао, још неразумијевајући свијет и људе, ни издалека.

Мали Смајо, покој му души, дабогда се никад више не родило дијете које ће умријети у таквим мукама, није живио у прашуми, ни у пећинама пустиње, живо је надомак Главног Града.

Истог тог Главног Града у коме је нека будала смислила  сликовницу Држава за Човјека.

А нису успјели обезбиједити ни Дјетињство за Смају.

Истог тог града у коме Бакир држи плачимудски првомартовски говор, у пратњи некаквог диверзанта, и кука како је Додик, док се још пушило из Предсједништва, помињао распад БиХ.

А сви они, Државници, Патриоте, Диверзанти, Нељуди, нису ни помисли на Малог Смају, и на много Смајица који живе по сиротињским забитима, мимосвијета и мимовијека. У који је стигла чиза спида, на цедеу, али није стигла Држава, није стигао Бакир, није стигао Златко, није стигао Фахро.

Та опсесивна, надаловска, брига и бављење Србима, Српском, Додиком, Четницима, оставља животе обичних људи у беспућима, далеко од свјетла, излаза и путоказа.

Од седамдесетшесте, путујем из Бањалуке у Сарајево, скоро ће четрдесет година, и увијек, у том, сада федеративном а некад муслиманском, подручју, на многим мјестима, гледам исте куће, путељке, засеоке, пејсаже. Нису се промијенили за три и по деценије. А више од пола тог времена Бакирлије се боре против Срба, и Хрвата, и баве се Државом.

Колико ли је Малих Смаја дошло и отишло за то вријеме.

И у ком вијеку живи породица која, цијела, сви до једног, заједно са мајком, туче Беспомоћног Безгрешног Смају.

Како је могуће да нису чули барем за Државу. Ако нису чули за доктора. Којем треба однијети болесно дијете. А не ићи оџи који ће, средњевјековно, да каже да је Смајо награјисо.

Дабогда вам награјисо мезар у који ће вас затрпати.

Неописиво је жалосна судбина Малог Смаје.

Јадниче је умрло без гласа. У стогодишњим мукама четверогодишњег живота. Без трага и без абера надлежнима. Без медија и свјетала позорнице, без Првог Марта.

Да су га уморили Срби, недобог, знао би цијели свијет, Бајден, Хаг, Аманпур и Боно.

Пошто није тако, Смајица почива у миру.

Намирио се, душа божија.

Измакао се, да свијет прође својим путем.

Није могао да се избори ни до пете године.

И четири су му биле дуге, предуге, мучне, премучне.

Нека му Алах, макар, ништа не замјери.