СРБИ ИЗГУБИЛИ
ДРЖАВУ СРБИЈУ

 
Предлажем да се Вучићу, може одмах на еродрому, по повратку из Вашингтона, ако није организовано хапшење, додијели Титула Пете Српске Звезде.
Послије Милошевића, Ђинђића, Коштунице и Тадића.
Срби су се извјештили да звездаше.
Да у звијезде укивају Поједнинца, да их боле курац за било какав колективитет, па и за Државу.
Читав ток власти Александра Вучића је концентрисани губитак Србијске Државе.
Сада је она коначно изгубљена у Вашингтонским преговорима, потписима и папирима.
У присуству једне Велике Силе и њеног Президента.
Објективно, она је изгубљена и потписивањем Бриселског Споразума. Прије седам година.
На најсрамнији начин у историји.
Капитулација која је потписана на неком столу, сногу.
Србија, Политика, Јавност, Ствараоци, Интелигенција, Народ, које, свеукупно, зовем Сисоје, ћути.
Нешто мало интернетске или порталске Јавности, која има нијансе опозиционарства Вучићу, жалосна је Скрама Србијске Пропасти.
Немоћна и јадна.
Све остало ћути.
Ћутња је као и да те нема.
Ћути Народна Скупштина.
Ћути Влада Србије.
Ћуте све Институције Државе.
Ћути Академија наука.
Ћути Патријаршија.
Ћути Војска.
Све то што Вучић чини, за своје власти, противуставно је, издајство је и за судски процес је.
Вучић ће Србију да доведе до расула.
Не до Европске Уније.
У њој ће, у Батајници, Нато имати Бонд Стил.
А Држава Србија ће имати звјездицу.
Сумрачно је да на Политичкој Сцени Србије нема политичке снаге, ни на видику, која може да Србији врати Државу.
То, сад се дошло у ту фазу, може само Војни Удар и блага Војна Диктатура од десетак година, за које вријеме би се стварала политичка артикулација, представљала своје програме и онда ишла на Изборе. Док би административни посао обављао инсталирани Парламент и Влада.
Ну.
То је нереална опција.
Пропаст Државе Србије не захтијева никакав труд, муке, жртву и ризике.

 

САРАЈЕВО
СЕ ПРОМОВИСАЛО
У ЦЕНТАР АНТИСРПСТВА
 

Оно, данас, држи најјачу Катедру Антисрпства.
Има и најјаче асистенте, научне сараднике и доценте.
Ту, прије свега мислим на Пет Амбасада, Вучићев Београд и Мило Гору.
Посебни докторанти су Српски Издајници.
Тај Сарајевски Антиспрспки Пункт је и пројектован за то. Ради тога је Република Српска у Дејтону присиљена да остане уз Федерацију БиХ.
Јер. Ако оде Српска, од Сарајевског Антисрпства нема ништа.
Сарајево је данас вјештачка Бошњачка Хоботница.
Као и Албанци што су Вјештачка Нација. Па су се проширили по Косову, Македонији, Грчкој, Црној Гори.
Тако се Бошњаци шире на Србију и Црну Гору.
Поводом догађаја у Црној Гори, који су само наставак пројектованог црногорског антисрпског пута, и не треба се заносити неком побједом Српства, побједом Амфилохија и Светиња, Сарајево је извор најортодокснијих антисрпских излива.
Ако изузмемо нератикулисаност, политичку дезоријентацију и обичну глупост, што је перманентно својствено Муслиманском Политичком Сарајеву, из Сарајева тече класично Антисрпство из времена пред Распад СФРЈ. И пред Ратове у БиХ.
То је упаљен аларм поводом могућности да нека Српска Странка дође на Власт у Црној Гори.
Што, дабоме, нема везе са БиХ.
Али, Сарајево обавља своју улогу.
Јер сви други ћуте. Вучићев Београд. Срби у Црој Гори. Срби Косова.
Република Српска, на основу овога треба да пројектује свој будући пут.
Да, коначно, свати да је присиљена бити уз Федерацију БиХ, да би била уништена.

 

МИЛО ПАДА
ЗБОГ СТРАНКЕ
А НЕ ЗБОГ ЈАКЕ
ОПОЗИЦИЈЕ,
ШТО ЧЕКА
И ДОДИКА И ВУЧИЋА

 
Политички Лидер је веома заборавна Протува.
Врло брзо заборави да је на крилима Странке дошао на Власт.
Да је на десетине хиљада људи радило за њега. И подносило свакодневне тортуре у својој малој заједници. Ризиковало посао, породицу, приходе...
И чим дође на Власт, умјесто да поправља Странку, јер порпављаш и подмазујеш кад идеш узбрдо, он почне да преправља и подмазује Власт.
Он почиње да мисли да Чланови Странке нису Бирачи, већ Вјерници, који иду у страначке просторије и моле се његовој слици на зиду.
Његова главна преокупација постаје његов Останак на Власти. Стога су му они из Власти, администрација, фотељаши, именована багра, све важнији и важнији, док не постану важнији од Чланова Странке и Страначких Кандидата.
Он их, постепено преточи на Изборне Листе.
Нема времена за градњу Странке. А не да другоме. Јер му је, као Организациони Секретар, највећа опасност. То је негдје чуо, из прошлости Комунистичких Покрета.
Странка, по броју гласова почиње да стагнира.
Онај ко толико воли, и треба, Власт, већ тада би требао да се усере од страха.
Ну.
Лидер, Странку дограђује цијелим новим торовима. Тајкуни, Мајкуни, Групаши... Они са потпуном Државом, користе и Службаше, властите и стране.
Умјесто Страначке Организације за прикупљање, обраду и сортирање Гласова, ствара се Клијентелистичка Машинерија, која више не зна шта је Члан, шта је Бирач, шта је Глас, већ функционише на синтагми Сигуран Глас.
Тако сегментирана подлога Власти, умјесто компактне Странке, веома је опасна за Лидера. А лоша за Државу.
Незадовољство Лидером на Васти, расте и изван Странке, у Опозицији, и унутар Странке.
Странка види да је Лидеру свако важнији од ње. А Опозиција види да се политички, гласовни, лоповлук Лидера све више шири и улази и у финансије и криминал.
Јер. Свако своје хоће да наплати и да заради.
За разлику од Члана, Бирача и Гласа.
Мило Ђукановић је запустио Странку.
Исто као и Вучић.
То што се нешто зове ДПС и СНС, не значи много.
Тим путем иде и Додик.
Само је он талентованији од те двојице, па мало касни.
Да је Мило кроз Странку провукао питање Закона о слободи вјере, не вјерујем да би добио страначку подршку за то. И не  би ишао у тако нешто.
Људи из Странке би узели у обзир шта мисле и људи око њих, који никад не гласају за Странку, или никад не гласају.
А онај који никад не гласа а изађе да гласа, суперсонична је ракета.
Дакле, дио Гласова је изгубио из своје Странке и од својих Гласача директно. Дио Гласова је изгубио тако што су поједини ТМГ, остали пасивни. Негдје их Власт није намирила. Сигурни Гласови прднули у Чабар.
На велику излазност, не може да одговори Мило. Својим стварањем непријтеља, поларизацијом, рефрендумашењем. То може једном и никад више.
На Велику Излазност, која је једина опасност по компактан сталан контигент Страначких Гласова, може да одговори само савршена и функционална Страначка Организација.
Ма, Ко јебе Странку.
 

 

СРПСКИ ПОЛИТИЧКИ
ФЕНОМЕНИ,
МИЛО ИЗГУБИО
А НИКО НИЈЕ
ПОБИЈЕДИО

 
Мило није никакав Феномен. Као, мило је Диктатор, ми смо Весела Свеска.
Код Срба и Балканских Народа уопште, на сцени је хибридни Политички Систем, састављен од Турског Султанства и Парламентарне Демократије.
То се неоспорно може означити као српска постсоцијалистичка аномалија, као девијантно и дезоријентно Ново Српско Вријеме.
Оно, законито, производи Мила, Милошевића, Вучића, Додика... Тадић, да није глуп, такође би и сада владао а Вучића нигдје не би било. Туђман, да није умро, владао би 473 године, 10 мјесеци и 12 дана.
То је све неозбиљна Власт али дуго траје.
Западу то, дабоме и одговара. Зато јој се супротстављају Стрит Револуцинари, неозбиљни Натуршчици у Опозицији.
Зато су код Кривокапића, као знак побједе почели да вичу Мило Лопове.
То је неозбиљан начин политичког дјеловања.
То показује да је Подотамснки Синдром још жив.
Људи не воле Власт. Свака Власт је лоповска, чињенице нису битне. А Власт, регрутује своје порезнике, пандуре, војнике и администратое и утјерује у тор и закон. И тако влада ипобјеђује на Изборима. Који су репопис Властијанских Поданика и Клијентеле. И, тако, пролазе деценије. У том устајалом времену, Мило је кратко влада.
Све то, и једно и друго, доводи до уситњавања Политичке Сцене.
Да није тако, Црна Гора се не би одвојила од Србије, не би се окренула од Русије, не би ушла у Нато, и не би Мило владао толико дуго.
Боље је трипут погријешти на Изборима него једном са Јогуртом или Петим Октобром.
А за то је потребна Велика Политичка Странка.
*
На исход Избора у Црној Гори, која је пасолутно небитна дестинација, у туристичком, у стратешком и у политичком смислу, осим у смислу Духа Српства и Православља, утицале су двије ствари.
Мило је прешао тридесету и више нема биометрију за Центарфора. Изгубио је неколико процената гласова, у односу на прошле Изборе. Углавном зато што му Странка није страначки профилисана и што је превише везана за њега и за Власт.
То неоспорно значи да је тих неколико процената, прошли пут, добио на неполитички начин, на начин само једном и никад више. На најнеквалитетнији изборни начин.
Друга ствар је Велика Излазност, толико велика да би под тим  процентом пала свака Власт у Европи, Излазност која је посљедица мобилизације Бирача, углавном по систему Против а веома мало За.
То је успио Мило. Да против себе уједини све оне који су Против. То је, досад, увијек радио Запад.
Та процентуална превага може да буде варљива. Јер три опозицине колоне, коалиције, тешко могу програмски да се уједине, осим што су против Милових. А ни то за све још није сигурно.
Мобилизацију је, кључно организационо, обавила Српска Православна Црква, тамошња Митрополија.
Мило је мислио да може Митрополију да сломи, на силу, а не на Вучићев начин према Патријарху. Није детектовао разлику између Иринеја и Амфилохија. И ту је погријешио. Није предвидио да ће се политичка опозиција придодати Митрополијској.
Тако долазимо до кључне слабости Пораза Мила и Побједе Српства, чиме се обје синтагме релативизују до непрепознатљивости.
Ја не бих био одређен ни у чему. Осим да је изгледно да се повуче или промијени спорни Закон против Српске Православне Цркве.
Кључна слабост је то што Побједничка Сцена није до краја политичка.
То је велика опасност.
Срби су пројектовали оригиналан проналазак – Литије као Политичку Странку.
Мада Митрополија никад није политиковала и држала се далеко од тога.
То није дугорочан пројект. Политика траје цијели Мандат, па сљедећи Мандат... Не можете Литије потезати кроз Мандате.
И Црној Гори треба Српска Нацицонална Странка. Велика Странка, без обзира што се тамо ради о 210.000 гласова.
Јер. Ако се желе зауставити сви противспски трендови у Црној Гори, од данас, треба двадесет година.
То не може Митрополија и Литије.
Јер је офанзива на Митрополију, класичан Противсрпски Рат а не противцрквени.

 

ДЕСЕТ ЗАПОВИЈЕСТИ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 
1.      Ја сам твоја Држава и немој имати других Држава осим Мене.
Не насједај на лажи о Држави БиХ и благоглагољивост о ЕУ и НАТО. Ништа од тога није створено ради Срба. Само су Срби створени ради себе.
Не гледај у Државу Београдску и не шири вијести о припајању јер ће то искористити за Казну Србима и јер сијеш илузију о Српској као приврменом Огњишту.
2.      Не прави себи Идола или каквог другог Безлика.
Идоли су Гаврило, Ратко и Жртве Јасеновца, Пребиловаца, Дрине, Козаре... Да не би опет рађали Гаврила и Ратка, да не би ишли поднож, Републику Српску треба уздићи у Опстанак.
3.      Не одричи се узалуд и никад имена Мајке своје, Републике Српске.
4.      Никад се не одмарај. Ни једног дана, ни једне године. Ни јесени, ни зиме. Све што урадиш за себе, за своју дјецу, за своју кућу, урадио си и за Републику Српску.
5.      Поштуј Српску, и Оца и Мајку, Породицу нашу.
И кад идеш и кад се враћаш, мисли и знај да је то Моја Кућа, Српска.
6.      Не убиј. Не нападај. Брани.
7.      Не чини Издаје, Превјере и друге српске и православне Срамоте.
8.      Не кради од Државе. То је као да крадеш од другога и од себе.
9.      Не говори другима, у Сарајеву и у Амбасадама, ни по Свијету, да ништа у Српској не ваља а да си само ти добар, поштен и чојствен. Јер тако не може да буде.
10.   Не пожели ништа што је туђе. Ну. Никад не заборави српско и своје, што је сада туђе.