СРПСКИ ПОЛИТИЧКИ
ФЕНОМЕНИ,
МИЛО ИЗГУБИО
А НИКО НИЈЕ
ПОБИЈЕДИО

 
Мило није никакав Феномен. Као, мило је Диктатор, ми смо Весела Свеска.
Код Срба и Балканских Народа уопште, на сцени је хибридни Политички Систем, састављен од Турског Султанства и Парламентарне Демократије.
То се неоспорно може означити као српска постсоцијалистичка аномалија, као девијантно и дезоријентно Ново Српско Вријеме.
Оно, законито, производи Мила, Милошевића, Вучића, Додика... Тадић, да није глуп, такође би и сада владао а Вучића нигдје не би било. Туђман, да није умро, владао би 473 године, 10 мјесеци и 12 дана.
То је све неозбиљна Власт али дуго траје.
Западу то, дабоме и одговара. Зато јој се супротстављају Стрит Револуцинари, неозбиљни Натуршчици у Опозицији.
Зато су код Кривокапића, као знак побједе почели да вичу Мило Лопове.
То је неозбиљан начин политичког дјеловања.
То показује да је Подотамснки Синдром још жив.
Људи не воле Власт. Свака Власт је лоповска, чињенице нису битне. А Власт, регрутује своје порезнике, пандуре, војнике и администратое и утјерује у тор и закон. И тако влада ипобјеђује на Изборима. Који су репопис Властијанских Поданика и Клијентеле. И, тако, пролазе деценије. У том устајалом времену, Мило је кратко влада.
Све то, и једно и друго, доводи до уситњавања Политичке Сцене.
Да није тако, Црна Гора се не би одвојила од Србије, не би се окренула од Русије, не би ушла у Нато, и не би Мило владао толико дуго.
Боље је трипут погријешти на Изборима него једном са Јогуртом или Петим Октобром.
А за то је потребна Велика Политичка Странка.
*
На исход Избора у Црној Гори, која је пасолутно небитна дестинација, у туристичком, у стратешком и у политичком смислу, осим у смислу Духа Српства и Православља, утицале су двије ствари.
Мило је прешао тридесету и више нема биометрију за Центарфора. Изгубио је неколико процената гласова, у односу на прошле Изборе. Углавном зато што му Странка није страначки профилисана и што је превише везана за њега и за Власт.
То неоспорно значи да је тих неколико процената, прошли пут, добио на неполитички начин, на начин само једном и никад више. На најнеквалитетнији изборни начин.
Друга ствар је Велика Излазност, толико велика да би под тим  процентом пала свака Власт у Европи, Излазност која је посљедица мобилизације Бирача, углавном по систему Против а веома мало За.
То је успио Мило. Да против себе уједини све оне који су Против. То је, досад, увијек радио Запад.
Та процентуална превага може да буде варљива. Јер три опозицине колоне, коалиције, тешко могу програмски да се уједине, осим што су против Милових. А ни то за све још није сигурно.
Мобилизацију је, кључно организационо, обавила Српска Православна Црква, тамошња Митрополија.
Мило је мислио да може Митрополију да сломи, на силу, а не на Вучићев начин према Патријарху. Није детектовао разлику између Иринеја и Амфилохија. И ту је погријешио. Није предвидио да ће се политичка опозиција придодати Митрополијској.
Тако долазимо до кључне слабости Пораза Мила и Побједе Српства, чиме се обје синтагме релативизују до непрепознатљивости.
Ја не бих био одређен ни у чему. Осим да је изгледно да се повуче или промијени спорни Закон против Српске Православне Цркве.
Кључна слабост је то што Побједничка Сцена није до краја политичка.
То је велика опасност.
Срби су пројектовали оригиналан проналазак – Литије као Политичку Странку.
Мада Митрополија никад није политиковала и држала се далеко од тога.
То није дугорочан пројект. Политика траје цијели Мандат, па сљедећи Мандат... Не можете Литије потезати кроз Мандате.
И Црној Гори треба Српска Нацицонална Странка. Велика Странка, без обзира што се тамо ради о 210.000 гласова.
Јер. Ако се желе зауставити сви противспски трендови у Црној Гори, од данас, треба двадесет година.
То не може Митрополија и Литије.
Јер је офанзива на Митрополију, класичан Противсрпски Рат а не противцрквени.