ЈЕЗИЧКО

И НАЦИОНАЛНО

ПИТАЊЕ:

ТУРЦИЗМИ

ИЛИ ПОТУРИЦЕРИЈЕ

Не будим се рано. Што није само знак мојих проблема са савјешћу, низаштонејебавајућег односа према животу, ниског притиска и малог броја откуцаја срца, већ је и велика штета.

Али, јебеми се, не штетујем ја, штетује Свијет.

Да се будим, можда бих гледао и нешто од Јутарњих Програма. На тим телевизијама. Јер. Из њих се може много сазнати о Друштву, Држави, Нацији. Култури, Свијести, Стању.

Јутрос непланирано пробудим око и видим неку црвену табелу. Наслов Дневна Вактија. Ћирилица. У позадини Полумјесец са звијездом. Неко неког зајебава, помислим. Онда, видим РТРС у углу екрана. Неке дневице, сатнице, религије и то. Неко то производи под неком фолушком Купујмо Братство и Јединство.

Добро све. Али што Вактија, матер јој јебем.

И матер и нану. Јер је то Тешки Турцизам.

Разумијем да су у заједничко доба Турцизми, ријечи које су Потуричени Срби, Муслиманисани Срби, приграбили у њедра ко најрођеније, кад су имале улогу пропуснице за главушу, у доба Братства и Јединства, имале прођу и прихватане као знак старе добре глупе српске толеранције и излива Шљииве из стомака у мозак. Па разбијање срче уз севдалинке.

Чим су, међутоа, наступили Ратови Браства и Јединства, муслмани су се одрекли и оно мало српских ријечи, измислили Босански Језик и почели Комуницирати Опћенито.

Срби су наставили са заборавом Ћирилице а Турцизме с једнаком љубави држали у њедрима.

Пишући своја три романа, нисам пазио на Правопис Српског Језика, јер мислим да такво нешто не постоји, због опште небриге, јер мислим да, и ако постоји, вјештачки је, и јер се држим Народног Језика, Говорног Језика, и желим да пишем као што говорим.

Али сам пазио да не употребљавам Турцизме. Што не значи да их се није поткрало у том броју од двјеста педесет хиљада ријечи.

Данас је, за Србе, а и за остале, Вријеме Опстанка. Јер је прошло Вријеме Опанка. Нема се више куда, опстати се мора.

А не опстаје се ако узмеш све туђе. Па и да ти поклони.

Растеш на свом коријену. Можда ће неко да, касније, накалеми, нешто још љепше од твоје гране. Али на твом коријену и на твом стаблу.

Стога Турцизме, који су данас Потурицерије, Ријечи Потурица, треба избацивати из јавне употребе.

Ако се не можемо потпуно вратити Ћирилици, Свијет је такав, можемо се вратити својим ријечима. Заобићи Турцизме. Као и празне Инглезије.

То, дабоме, не може да буде законска и наредбодавна акција.

Али свако то може сваког дана да чини. Од родитеља у кући, тета у вртићима, учитељица у школи, професора са некупљеним докторатима, новинара. Чак и оних који су то постали по теткиној линији или за столовима биједних страних радионица и курсева.

Свако од тих, и непоменутих, треба да разумије Вријеме Рата.

Нисмо ми ратовали само једни против других. Већ и за себе. Нисмо само ратовали против њих, већ и против њиховог начина живота и ријечи. А за своје животе и ријечи.

Рат је егзистенцијална Филозофска Борба Мишљења. Уз мало метака, крви и глава.

Чувајући своје Ријечи, може и Рат да се спријечи.