ПЛЕТЕРКА

ПРЕПЛЕТЕНЕ МЕТАЛНЕ ЛАЈСНЕ. ЈЕДНА ОД ФАЗА.

ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕНО.

АРХИТЕКТУРА

ЈЕСЕН У БАЊАЛУЦИ

ТАТА, ТАТА,

БИК ИЗНЕНАДИО

БИЈЕЛУ КРАВУ

Кад је мршуљави, замазани и мјесецима неопрани, Зоранчић, први пут са оцем водио краве, Црнаву и Бјелаву, да воде, код Периног бика Плавоте, од цијелог тог церемонијала располагао је само сазнањем да се то зове Јебавање.

Да нека води, да неко скаче, да се неко мрчи, то су биле непознате нијансе.

Отац Драгутин, једноракијаш до подне, увијек је пио само по једну ракију и само до подне, док је највећег и најтежег рада на селу, упустио је краве у тор и окренуо се столу под старом крушком гдје је већ сједио Перо са три стаклена суда.

Јави ми кад шта буде. Добро, тата.

Након по чокања дотрча Зоранчић, сав усплахирен и замлаћен ногама и рукама. Тата, тата, бик јебо Црну Краву. Добро, добро, не каже се јебо, то је безобразно, каже се изненадио. Ајд тамо па опет јави.

Придну чокања, Зоранчић испаде иза куће ко да је спао са те старе, нагнуте, крушке. Тата, тата, бик изненадио Бијелу Краву. Добро је, моремо, онда кући. Немеремо. Опет је јебо Црну Краву.

*

Досад, ко се препознао, препознао се.

Одсад свака сличност не иде на моју душу.

*

Додик изненадио Међународну заједницу и Сарајево.

У погледу Опозиције.

*

Нисам ни сумњао да је Патријар млого фин чојек. Нити сам сумњао да воли тај учтиви бонтон у рјечнику. Који је Рјечник док се листа а Ријечник док стоји на полици.

Кад постану Папе и Патријарси, постану млого фине земљане душе. Ко да су небеске.

Баш ме занима, кад бих ја постао Папатријарх, да ли бих престао да псујем. Печен љеб. Жарен Кру, Жежено Сунце. И Тетку. Једва се сјетих мог тешког четвртог гријеха.

Па је, Патријарх, позво лидере, не све, у Бијељину, на пола пута, тамо гдје су Сузана и Тришке свеци који ходају, да им мало излиста Рјечник.

И сви послушали захтјеве. Уведен је Стенд Бај Јебај.

У политичком миљеу, мислим. Нема ни Је ни Бе, тријест дана. Мада је пост на седмице.

Колико сам разумио, Патријарх јесте забранио, замолио за Је и Бе, али није за Бле, па неки лупетају и даље.

Од тих пичкастих ријечи у политичкој сфери Републике Српске укоријениле су се Криминалци и Издајници.

Моја Савјетница за Божија Питања, непрестано ми понавља Не брините се, не клоните духом, Бог ником не даје муке више него што може да поднесе. Ја увијек хоћу да питам, али не смијем, Да ли он икад проба да понесе то што мени да.

Тако је и Патријарх, научивши приликом једне радионице, ворк шопа, о тим тегобама које се удјељују рјабима на земљи, додијело овима Тријест Дана.

Зна чојек да више не могу поднијети.

Ја, Опрости Драги Бого, нисам могао подијети ни два дана.

Уа Издајници.

Из цијеле сторије закључујем да Сузана и Тришке нису нешто нарочито добри са Патријархом. Тришке јест, ако Вучко каже. Сузана је из комунистичког Јајца. Од те бјеже и ђакони.

Али Додик и Иванић јесу добри са Патријархом

Њима користи јебостај.

Иванићу доноси неопходан бир, Мир. Излизале ми се типке па не видим.

А Додику ново загријавање и залет. Јер за тријест дана Опозиција ће нешто засрати а Додик нема шта да украде, опљачка, корумпционише, и кад истекне рок он је на добитку. Удри Мару по гузном дувару.

А о томе да ли је Босић звао Вучка, Вучко звао Патријарха, Патријарх Додика, Додик Вучка, други пут ћу.

Иванић није никога звао, њему је свеједно. Опет изненадио Црнатка.

КОЛИКА ЈЕ ЦИЈЕНА

СЛОБОДЕ,

ДЕМОКРАТИЈЕ

И ДРЖАВЕ

Неко у Историју улети ко пиле у кучине, неко ко кезме у кречану а неко ко невина Мара у куплерај.

Што си ближи мјесту догађаја, у тој Историји, мање знаш. Најчешће не знаш ништа.

Они који су најудаљенији од Историјског Догађаја, и најневдиљивији, они знају све. Премда их детаљи не занимају.

Тако смо и ми, овдје, и ви који тада нисте били ни рођени, ушли у Распад Мрске СФРЈ и формирање својих историјских, хисторијских, повијесних, слободних, независних и филџанских држава. А са њима су се отворила и врата Слободе, Демократије и Људских Права. На првом мјесту Права на Нерад. И Права на Неред. То су једна од најстаријих људских права.

О том Распаду СФРЈ све се зна а много се и ћути.

Цијели пројект је типично Зифтовски, З&ФТ, финансијерско територијалаистички, у коме је главни циљ трајно запосјести територију. Претворити је у резерват, као у Африци. Па мало гледаш шта раде животиње, мало снимаш, мало доведеш туристе, они дају важне изјаве. Туристи у Сликовници су Кирби, Инцко, Могерини...

Примарни циљ је било Уништење Срба. Јер је њих било свуда по бившој Југославији. Зато су и пјевали пјесму Од Вардара па до Триглава.

Тако би нестало везивног ткива за тај југословенски простор. Јер су Срби били довољне традиционалне будале за ту заједничку јужнословенску државу.

А онда је отворен пут стварању малих, накурњачких, суверених, слободних и демократских држава, које у Бриселу или Вашинготну нико не зна ни да наброји али веома добро зна да је та територија њихова.

Срби, какви су луди, више од осталих нису схватили у чему је Ток Историје. Па су највише и настрадали, како се очекивало. И планирало.

Једина грешка у том пројекту је Република Српска. Јер Срба није требало бити с ове стране Дрине.

Зато то и јесте драгоцјена Друга Српска Држава.

Међутим, ради историјске објективности, треба рећи да су Срби, у том Пројекту који још траје, само први и најкрупнији циљ.

Циљ су и сви остали.

Пројект се наставља Пљачком, кроз тзв лажну приватизацију и кроз директно уништење привреде, кроз либерализацију тржишта што онемогућава било какав домаћи рад, чак ни физички и ручни.

И задуживањем.

То је најефикасније оружје које је пронашао Запад, Капитализма и З&ФТ.

Задуживање убија живу силу и коријење, сасређеном ватром, у виду Држава, Нација, Суверенитета, Вјере, Културе и Будућности.

Југославија је 91. имала, кад се одбију потраживања и клириншки аранжмани, 15 млрд долара дуга. За 11 млрд гарантовала је Федерација.

Словенија, 1,7 млрд$

БиХ, 1,5 млрд$

Црна Гора, 0,6 млрд$

Хрватска, 2,7 млрд$

Македонија, о,7 млрд$

Србија, 4,8 млрд$

Федерацја, 3,1 млрд$.

Тад се то сматрало великом задуженошћу. Многи су то наводили као знак да СФРЈ не може да опстане јер не умије да ради и да прода па стално узима дугове. Да је Тито то намјерно радио да укопа Србију. И свакаквих небулоза је прошло, од тада, у посљедњих четврт вијека.

Ништа од тога није тачно. Задуживање СФРЈ је плански екстерно форсирано. А оно је доводило до тога да слаби њена унутрашња ефикасност. Тако се улази у спиралу из које нема повратка.

Сепаратизам, антагонизам, слабљене СКЈ, смрт Тита, били су мале али ефикасне кесице зачина у том процесу.

Данас, дакле четврт вијека касније, дуг овог простора је 145 млрд$.

Што је мало у односу на чињеницу да је економија уништена, пошто је била капацитирана за цијлу СФРЈ и трећи свијет. Да су ратови даље све срушили и уништли. И да наше нове генерације не знају шта је рад и не желе да га упознају.

Данас је дуг овакав.

Хрватска, 49 млрдЕ,

Словенија, 45 млрдЕ,

Србија, 27 млрдЕ,

Македонија, 6 млрд Е,

БиХ, 4 млрдЕ,

Црна Гора, 2 млрдЕ.

Црна Гора, Хрватска, Словенија и Србија су високозадужене земље (више од 80% бидипија) и оне се неће моћи извући.

Прва на нишану је и даље Србија, умјесто Југословенских Просторних Срба. Њен дуг је 98% од бидипија.

Хрватска и Словенија могу да се тјеше јер су у ЕУ.

Али то само значи да ће проћи ко Грчка.

БиХ и Македонија, као и ЦГ, немају никакву персективу.

Република Српска би имала могућности самосталног опстанка, враћања дуга и његовог умањења, ако би се осамосталила, и од Сарајева и од Београда, отклонила високу и ниску корупцију и почела да ради.

Дугорочно гледано, опстанак је свима у питању.

Чак и у случају новог свјетског рата, који, увијек, даје шансу узлета, процвата и напретка у току неколико деценија, јер је питање ко ће преживјети тај рат.

Али. Јебеш простор бивше СФРЈ. Републици Српској, без обзира на све, остају оне двије могућности из области Корупције и Рада.

Њима се мора окренути. Иначе, ни Ћ на Ђ неће остати.

ПРАЗАН

САСТАНАК

У САРАЈЕВУ.

НИЈЕ РАТОВЕ

ИЗГУБИЛА СРБИЈА

ВЕЋ СРПСТВО.

Национална Политика је подручје несхватљивог.

Сваког дана гледам Будалаше како бауљају по тој врлети, не схватајући да су слијепи и немоћни, да не разумију ни површину и да не знају шта се налази испод ње и њихових површинских јавних оргија.

Они ријетки, који разумију и који су спремни да се жртвују, уз све ризике и понижења, врло брзо буду елиминисани и од вањских и од унутрашњих лешинара.

Сада је актуелан Александар Вучић. Као Вођа Србије. Тако настоји да се представи, мада је само Предсједник Владе. Актуелна је његова Будалаштина да ће за једног Србина побити сто муслимана. Из 1995е године, ваљда.

Радикали су тада били главни на Насипу Српства. Тако су се представљали. А та изјава показује да су они, не обични насипни радикалијум, некалибрисани агрегат, већ Национална Свијест која се из црне мјешине пробила кроз ту сулуду извику, толико далеко од Националне Политике да им никаква преобразба неће помоћи.

И данас, исти тај Вучић, двадесет година послије, једнако је далеко од схватања Националне Политике. Говорим о Српству које је Националну Политику потрошило много прије Косовског боја. И које ће је тешко пронаћи у овим временима која постају све бржа, све неразумљивија и све осиромашенија.

Дабоме. Не очекујем од Вучића да је пронађе.

Нисам толики Вучић.

Очекујем да даље не смета.

Као ни други.

Овдашњи Вучић, Мали Алек Српске, Младен Босић, такође је, истог дана, демонстрирао своје несхватање Српства и Националне Политике.

Изјавио је да је лијепо било чути Боже Правде у Сарајеву, поводом доласка Вучића.

А при томе се није сјетио да није, он и његова странка, ништа учинио кад је овдје укинута химна Боже Правде. Да је отишао у Сарају на ноге, да им легитимише власт, онима који су захтијевали укидање Боже Правде.

Цијела та представа у Сарајеву није чак ни диригована од Странаца Усранаца.

Она је само Вучићево, србијанско новоулизичко, схватање својих обавеза. То је Вучићева пројекција синтагме коју је од неког Блера, Бленте или Кирбија, чуо у облику Србија је обавезна да буде мотор сарадње у региону.

Дабоме. Други дио му нису рекли. А ми ћемо се побринути да то понизи Србију и да је сведе на регионалног потрчка. Док се косовоски, па и војвођански лонац, у Србији крчка.

Вучић није разумио да сваки одлазак у Сарајево, након двадесетогодишње очигледне наставе са једном једином лекцијом, Укидање Републике Српске, чин је против Српства. То је Ненационална Политика.

Јер. Сарају, и његовим унитаристичким интернационалнм менотирима, не смета Република Српска. Није то никаква сила, ни економска, ни просторна, ни војна, ни рудничка, минерална и златоносна.

Сметају им Српство и Срби.

То је њихов крајњи циљ.

Србија треба да остане на нивоу декларативности што се тиче односа са БиХ. И са другим државицама на Балкану. Да се с њима виђа на регионалним или еврпским форумима, гдје се то не може избјећи. Да своје тржиште, које је највеће, чува за себе. То је њен једини аргумент који је остао у рукама. А тако га наивно и улизички крчми.

Једини пријатељ Србије, на Балкану је Република Српска.

Очекујем да Вучић, и Србија Цела, од ових овдје, Промјенаша, не очекујем ништа, схвате да Ратове на подручју СФРЈ није изгубила Србија. Изгубило је Српство. Уништено је на цијелом подручју СФРЈ. То говори о циљевима продукованог Распада СФРЈ.

Зато Србија не треба да се понижава, да се сагиње, да трчкара около, да форсира сарадњу. Са гиљотинашима се не сарађује.

Срби и Српство остају и данас циљ на Балкану. Циљ за девастацију и свођење на Курдски Синдром.

А схватити то као да је Србија, па преко ње Ја Као Србија, постала важна, уважена и призната, директан је пут у нестанак Српства.

МЕТАЛНИ ЛИК

НОВИ ПУТЕВИ СКУЛПТУРЕ

ОПОЗИЦИЈА

ТРЕБА ДОДИКУ

СПОМЕНИК

ДА ПОДИГНЕ

Све оне паре које су дали Сувари, а и друге, требали су да уложе у бронзу, плате ливницу и ангажују вајара, неког доброг, Титиног, ако их има живих. Да се излије оствареније и постави код Палате Предсједника, ондје код Бана.

Додик је много учинио за Опозицију.

·        Побиједио их је и тако их спасио владања о коме немају појма нити имају појма на основу чега би владали. Мислим на неки политички програм. Или би узели власт и опет викали Додик Лопов.

·        Учинио је да Есенесде доспије у медијску дефанзиву јер се значајно смањио број квалитетних иступника у јавности, на разним нивоима. А епизода са Портпаролом Есенеседеа била је аматерска. Велика странка може да наступа само са широком лепезом ликова, лидера, дужносника, посланика. Синхронизовано и свако из свог подручја. Ако неко угради асинхрони зубчаник, њега убациш у лер. Велика странка не може да има портпарола.

·        Додик је преузео све јавне иступе на себе чиме је и себе и Есенесде, учинио много рањивијим. Извјесни дуализам који се демонстрира, иступима и саопштењима из Владе, снижава ниво јавне  страначке комуникације и нема много везе са Есенесдеом.

·        Тужио је Босића због неког баљезгања у кампањи што је овом дало велику важност и тему за медијско млаћење послије избора, у мртвој сезони.

·        Сада је пријавио сам себе а за свједоке позвао тај булументаријум из Сазапа. Што су они једва дочекали. У Сазапу подигла се граја, подиго је Миле из Мрчаја. Сазаповци сада, хорски, као гуске којима двапут бациш шаку куруза а оне све загачу па послије само машеш руком а оне у егзлатацији, гачу и машу крилима, понављају оно што глођу десет година - Миле Лопов.

Милорад Додик од тога не може да има користи а може да има штету.

Сазаповци не могу да имају користи али могу да имају медијски простор и да их Странци Усранци похвале кад нико не чује.

Додик је друкчије могао организовати медијско расчетврћивање Сакатог Сазапа. Упрегнути двадесет специјалаца, којих има по парламентима, министарствима, општинама, да свакодневно пале Црвени Издајнички Аларм и на оно што јесте и што није. Сазаповцима, Есдеесовцима највише, потајно, дотурити сапун за прање на ријеци и рибаћу четку.

А он да туче ритмично и повремено, сасређеном ватром, не силазећи много низ степенице, са државничког нивоа. И не идући на трећеразредне телевизије и емисије.

Овако се у јавности препознаје само Додик. Есенесде се не препознаје. Као ни Влада.

А Издајничари, Колаборационаши, Подфесаши, Сарајљупци, гучу и гачу у својој све већој медијској и јавној магли.

Једина корист од свега јесте у томе што Сазап, и Опозиција у Републици Српској, губе вријеме на оно што им се сто пута показало као неефикасно.

Али губи га и Есенесде. Већ сада је, на прагу године локалних избора, Јавност требало да буде потпуно начисто с тим да се, у случају Сазапа, Есдееса прије свега, ради о најобичнијим Фотељашким Издајницима. Подрепашким Промјенашима. Агентима Агенди.

И да локални избори сљедеће године буду столица под омчу им за опште изборе 2018. 

КАТАСТРОФАЛНА

ПОЛИТИКА

СРБИЈЕ ПРЕМА БиХ

У којој рачуне плаћа Република Српска.

Заједничка сједница Владе Србије и Савјета министара у Сарајеву, само је најновији аргумент у низу.

Вучић је, опет, дошао у Сребреницу.

Јер. У Сарају га једнако воле као и тамо, под каменицама. Само је овдје обезбјеђење примјерено Главном Граду Државе, СТЈ, а и неће бити на отвореном, па су могућности исказивања љубави и добродошлице никакве.

Тако је и Сарајево увучено у Вучићеву позоришну турнеју Малих и експерименталних сцена.

Прву представу је одиграло Предсједништво БиХ, у Београду, у узврату након камените посјете Вучића Сребреници.

Вучић се, пак извјештио у том позориштарењу по Региону. Како је тај занат усавршио у Србији, почео је и да га извози. Унутрашње тржиште му постало мало.

Каква је практична вриједност састанка двију влада, обију под наводницима. Јер ни Савјет министара у БиХ, не само да у политичком систему није Влада већ и не значи ништа, као што и Влада Србије јесте влада али, такође, не значи ништа пошто има Предсједника.

Србијанска привреда и простор БиХ неће имати никакву корист од тога јер се, једноставно, нема шта учинити као напредак. Оно што може, кориштење овдашњег тржишта, углавном за фирме Србије, већ је учињено. Трговина буши тамо гдје ни лова не може.

Једина мала, више фиктивна него практична, корист јесте порука, и Вучићева и сарајска, страном фактору, на тему Регионалне Сарадње. Та Регионална Сарадња је смишљена само као механизам за Србију. Под технолошким именом Мудостег.

Ниодког другог се не тражи Регионална Сарадња.

Србија да умије, максимално би користила дејтонске категорије у сарадњи Србије и Републике Српске. Ту би суштину добило и Вучићево Позориште.

Сарајеву не треба придавати важност изнад оне коју има. Као географска тачка у којој се сусрећу представници два ентитета и три народа и одлучују по оних десет дејтонских надлежности Заједничких Органа.

Овако, Србија даје важност Босанском Сарајеву. Бошњачком Политичком Вођству. Бакиру и Бошњацима.

А Република Српска остаје по страни, као сиромашни рођак са села.

Умјесто да, Србија, сарадњу са Српском држи као регионални аргумент. Ако не уважите Србију, ми ћемо је подићи и изнад Дејтонског Нивоа.

Тако тактизирају све озбиљне земље.

Ну. Србија је тако неталентована за вођење спољне политике.

А поред талента, потребна је и државничка храброст.

Да не помињем визију, национални интерес и политичку филозофију.

МЛАЋЕЊЕ

ПРАЗНОГ

ЈАВНОГ

МНИЈЕЊА

Ко није радио са истражитељима Јавног Мнијења, не зна шта је воајерско издркавање по табелама и графиконима које личе на статистику.

Не зна како крава објашњава ритам избацивања балеге док иде на појило.

И не зна како теле објашњава крави откуд млијеко у вимену.

Углавном. Три су врсте проблема.

·        Истражитељи ЈМ веома тешко прихватају формулисање питања за истраживање. Реците ви шта желите а ми ћемо то.

·        У објашњавању резултата задржавају сва права. Као оно теле које једва зна гдје је сиса али зна како се прави млијеко.

·        Никад нисте сигурни колико је истраживање егзактно, колико је манипулативно, колико је сугестибилно и куд су отишли прави резултати.

Једини могући закључак, дакле, јесте у томе да је свако Истраживање Јавног Мнијења бацање пара у туђи џеп а себи прашине у очи.

Видим. Извјесна агенција Прајм, или неки тајм, како ли, истраживала је Јавно Мнијење о томе колико људи у БиХ ту БиХ сматрају својом Домовином. Онда су сарајски медији то интерпретирали а дио објашњења је давао и Пиц Пухало, познати психологни активист и борац за противрежимска и противесенесдеовска права угњетених грађана у Ерес који воле БиХ знајући све српске злочине напамет, а који су у томе, бихљубави, онемогућени.

Нисам истраживао да ли су и Србима рекли Да ли је БиХ Ваша Домовина.

Углавном. Истраживање је показало да је Ово Горе Небо. Иако је то Бајага компоновао прије година четирчетиртри, богтејебо.

89,3% Бошњака је рекло Да, БиХ је моја Домовина.

22,8% Хрвата је рекло Да.

13,3% Срба. И у том малом броју, пуно ми Трица, ММЈ.

Не желим да доводим у питање егзактност и реалитет.

Али. Мали ми је проценат Бошњака и велики проценат Хрвата.

Требало би знати питање и цијели мозаик околних питања. Колико су питања подсвсјесно сугерисала БиХ као голо мјесто рођења.

Ну. Јебешто. Стање је много горе од ових процената. Моја квалификација је да је стање много боље него што кажу проценти.

Највећа добит истраживања су објашњења Пиц Пухала.

·        У РС-у актуелна власт не дозвољава да БиХ постане домовина Срба.

·        Колико ће дјеца знати о томе најодговорнији су политичари који креирају наставне планове и програме.

·        Бошњаци из велике љубави према БиХ запостављају потребе осталих народа.

Сунце Ти Јебем.

Неко је платио и ова објашњења. Основана на поменутим процентима и другим одговорима.

Ја бих овакве будалаштине дао добротворно.

И успут објаснио како су дјеца упијала мржњу, раније, за вријеме неписмености, док није било Наставних планова и програма. И како су Бошњаци, из велике љубави према БиХ, слали сарајевске Србе, вагонма у Јасеновац а оне близудринске, стријељали директно у Дрину.

Једини валидан резултата сваког оваквог истраживања јесте једноставан. Подијелити Све Што Се Може Подијелити.

А то се види, као и небо. Изнеба.

 ЈЕСЕН

 ЖИВОТ И ЉУБАВ

У ТРИ СЛИКЕ

И ДВИЈЕ БОЈЕ

 ОБРАО САМ

ЉУТЕ ПАПРИЧИЦЕ

 ОТИШЛИ

СТРШЉЕНОВИ

СВЕ

ЗАЈЕДНИЦЕ

МОРАЈУ ИМАТИ

И МАЛО СЛАТКЕ

ИЛУЗИЈЕ

Која их држи на окупу.

Кад је нестане, на сцени остаје сама сила, тортура и стега. И то је сигуран пут ка крви и распаду.

Тако је због тога што је то у самој појединачној људској природи.

И љубав, и род, и породица и пијана дружина, почивају, једним добрим дијелом, на илузији.

Ми, овдје, на политичком Балкану, имали смо добро свједочанство са Социјалистичком Федеративном Републиком Југославијом. Једно вријеме је то било послијератна обнова, узлет на свим пољима, радне акције, шушкавци из Трста. Родила се, не само наметнута, и илузија Братства и Јединства. Вољели смо се, одиста, од Главића до Малог Прстића, од Вардара па до Триглава.

Остало је историја и крв.

Данас нам се пред очима понавља много већа слика. Синемаскоп.

Европска Унија.

Вољели су се од Де Гола до Вилија Бранта.

А онда су наступиле борбе против Русије, Жице, и Изјеглице.

Круг се затворио. Од Трабанта из ДДР до Трабанта УСА.

Нестало је те слатке староевропске Илузије

Европа немимовно клизи ка Распаду. Он неће бити тако историјски и тако крвав као Распад СФРЈ. Дијелом зато што ЕУ више и не постоји.

Постоји само као и БиХ. И постоји и не постоји. И јесте и није. И призната и празна.

То што се Ангела Меркел још предсгавља као нека ЕУ Самиташица, или што Бриселбирократија ради пуном паром, то нису квалитетни знаци.

За Србију и за Српску, то требају бити знаци за потпуну промјену оријентације.

Од ЕУ треба на вријеме одустати.

Нико се не заљубљује у пола групњака.                                        

А Републици Српској је ова прича о Илузији наук да БиХ нема никакве шансе. Рајковасић поручује да никад ни имала није.

Јер није настала и на Илузији, нити може да је стекне и прибави.