ПРАЗАН

САСТАНАК

У САРАЈЕВУ.

НИЈЕ РАТОВЕ

ИЗГУБИЛА СРБИЈА

ВЕЋ СРПСТВО.

Национална Политика је подручје несхватљивог.

Сваког дана гледам Будалаше како бауљају по тој врлети, не схватајући да су слијепи и немоћни, да не разумију ни површину и да не знају шта се налази испод ње и њихових површинских јавних оргија.

Они ријетки, који разумију и који су спремни да се жртвују, уз све ризике и понижења, врло брзо буду елиминисани и од вањских и од унутрашњих лешинара.

Сада је актуелан Александар Вучић. Као Вођа Србије. Тако настоји да се представи, мада је само Предсједник Владе. Актуелна је његова Будалаштина да ће за једног Србина побити сто муслимана. Из 1995е године, ваљда.

Радикали су тада били главни на Насипу Српства. Тако су се представљали. А та изјава показује да су они, не обични насипни радикалијум, некалибрисани агрегат, већ Национална Свијест која се из црне мјешине пробила кроз ту сулуду извику, толико далеко од Националне Политике да им никаква преобразба неће помоћи.

И данас, исти тај Вучић, двадесет година послије, једнако је далеко од схватања Националне Политике. Говорим о Српству које је Националну Политику потрошило много прије Косовског боја. И које ће је тешко пронаћи у овим временима која постају све бржа, све неразумљивија и све осиромашенија.

Дабоме. Не очекујем од Вучића да је пронађе.

Нисам толики Вучић.

Очекујем да даље не смета.

Као ни други.

Овдашњи Вучић, Мали Алек Српске, Младен Босић, такође је, истог дана, демонстрирао своје несхватање Српства и Националне Политике.

Изјавио је да је лијепо било чути Боже Правде у Сарајеву, поводом доласка Вучића.

А при томе се није сјетио да није, он и његова странка, ништа учинио кад је овдје укинута химна Боже Правде. Да је отишао у Сарају на ноге, да им легитимише власт, онима који су захтијевали укидање Боже Правде.

Цијела та представа у Сарајеву није чак ни диригована од Странаца Усранаца.

Она је само Вучићево, србијанско новоулизичко, схватање својих обавеза. То је Вучићева пројекција синтагме коју је од неког Блера, Бленте или Кирбија, чуо у облику Србија је обавезна да буде мотор сарадње у региону.

Дабоме. Други дио му нису рекли. А ми ћемо се побринути да то понизи Србију и да је сведе на регионалног потрчка. Док се косовоски, па и војвођански лонац, у Србији крчка.

Вучић није разумио да сваки одлазак у Сарајево, након двадесетогодишње очигледне наставе са једном једином лекцијом, Укидање Републике Српске, чин је против Српства. То је Ненационална Политика.

Јер. Сарају, и његовим унитаристичким интернационалнм менотирима, не смета Република Српска. Није то никаква сила, ни економска, ни просторна, ни војна, ни рудничка, минерална и златоносна.

Сметају им Српство и Срби.

То је њихов крајњи циљ.

Србија треба да остане на нивоу декларативности што се тиче односа са БиХ. И са другим државицама на Балкану. Да се с њима виђа на регионалним или еврпским форумима, гдје се то не може избјећи. Да своје тржиште, које је највеће, чува за себе. То је њен једини аргумент који је остао у рукама. А тако га наивно и улизички крчми.

Једини пријатељ Србије, на Балкану је Република Српска.

Очекујем да Вучић, и Србија Цела, од ових овдје, Промјенаша, не очекујем ништа, схвате да Ратове на подручју СФРЈ није изгубила Србија. Изгубило је Српство. Уништено је на цијелом подручју СФРЈ. То говори о циљевима продукованог Распада СФРЈ.

Зато Србија не треба да се понижава, да се сагиње, да трчкара около, да форсира сарадњу. Са гиљотинашима се не сарађује.

Срби и Српство остају и данас циљ на Балкану. Циљ за девастацију и свођење на Курдски Синдром.

А схватити то као да је Србија, па преко ње Ја Као Србија, постала важна, уважена и призната, директан је пут у нестанак Српства.