ВУЧИЋ

ТРЕБА ДА

ПРЕСТАНЕ

ДА ПОНИЖАВА

СРБИЈУ

Брисел. Дрон. Рама. Колиндаигурација. Сребрена Каменорација. Пружена Рука. Њемачка Памет, Српски Рад. И заједничко обиљежавање жртава ратова на просторима бивше СФРЈ. Дан Сјећања.

То је један од високоцензурисаних пописа понижења у којима се нашла Србија у краћем времену уназад.

У некима од њих нашли су се и Срби. Дакле, не само Србија.

А све њих је генерисао Предсједник Владе Србије, Александар Вучић.

Имам осјећај да се Вучић неће смирити док Фрау Меркел лично не дође у Београд да би се заједно исплакали над његовим генијалним иницијативама. Први пут у Историји.

Лично ми је свеједно шта ради колега бивши Министар Информација Србије.

Али кад то убија убогаљену Србију, и кад се то одражава и на положај Српске, нисам равнодушан.

Могао бих да поменем много српских ријечи.

Посљедња иницијатива није ни стигла у килобајт а већ је Србија доживјела понижење.

Милановић је са гнушањем одбио примисао да неко Хрватској одређује Благдане. И слуша Томпсона заједно са њом. Тако је Вучићев приједлог да се уведе заједнички дан обиљжавања жртава ратова на простору бивше СФРЈ, пао U Саву већ код Шамца. А он се разастро за још једно исмијавање у ријалитију незрелог политичара који има амбиције да буде Вођа, Државник, Вожд, Лидер, Фактор Пружене Руке. А ко зна шта је још у његовој глави.

Настрану изјебанција.

Откуд Вучићу и елементарни траг реалности за такав приједлог. Само будала може да помисли да ћемо се међусобно клати, па онда, загрљени, загрљени, плакати над жртвама. Историја је овдје дужа од малих Ратова Братства & Јединства.

А шта ћемо са Јасеновцем, Јадовним, Пребиловцима...

То ћемо заборавити

То заједничко обиљежавање жртава ратова у СФРЈ, и кад би неко то прихватио свело би се на обиљежавање Вуковара и Сребренице.

Вучић, као недозрео, а све више се показује и као неперспективан политичар, прави класичну Српску Грешку.

Срби су све грешке начинили залажући се за заједничке државе и живљење. То им се вратило етикетом Агресор Злочинац Геноцид.

Сада би да исту грешку понове и сам мртвим Србима.

Свака част сваком које страдао, а ко није имао пушку у рукама.

Али с киме да ми уједињујемо Жртве Пребиловаца.

С чиме се може успоредити минирање костију жртава од прије пола вијека.

Неко мора Вучића задржати у оквиру Србије.

Газиводе, Дивчибаре, Беобаре.

НЕЧАСНИ ПОСЛАНИЦИ

И ОДБОРНИЦИ.

ТО СЕ ЗОВЕ

СУКОБ ИНТЕРЕСА.

Кад сам био млађан и наиван Есенесдеов Пионир Ја, за једне локалне изборе сачинио сам критеријуме за кандидовање одборника и начелника општина.

Ту сам, ЕПЈ, наваљао разне глупости. Да кандидат за одборника не може бити власник или неко његов, предузећа које послује у тој општини, да није засполен у тим државним електропромајама, фондовима и то, да је прошао најмање два изборна циклуса као активист организације Есенесдеа, да није дошао из Есдееса и Педепеа а да је тамо обављао неку јавну дужност за њих или био неки званичан драговољац на организационој љествици.

Дабоме. Мој приједлог је Централн Отаџбински Извршни Одбор Главног Одбора гурнуо у крематоријум.

Ја сам, ипак, дисциплином, организацијом и својим ауторитетом, неке критеријуме проводио и наметао. Људи у Организацији су то поштовали и добро примили.

Онда је стигла дијагноза да чиним хаос у организацији да се мене не може више трпит. Чекао се само погодан Брабоњак као изговор.

Ну. Јебо чојека који није јебо, ил најебо, док брабоњци зврче.

Љетне су теме. Народни Посланици у Сукобу Интереса. Сукоб Интереса је као кад за Брабоњак кажеш Миомирсна Округлица.

Ради се о стварима које онемогућавају некога да буде Одборник или Народни Посланик.

Надлежна комисија у Републици Српској ће послије одмора да размотри случајеве.

И, дабоме, неће урадити ништа.

Глас Српске пише да су 36 посланика означени као потенцијални Сукобиоци.

Проблем са потенцијалним Народним Сукобиоцима није само у томе што се налазе на мјесту доношења закона који могу користити њиховом положају или иметку, да су добили положај од друштва па онда и посланичко мјесто, већ у томе што то значи све веће затварање једне страначке касте у недодирљиву климатизовану високостандардну комору која је дио малог самодовољног механизма, скоро перпетуум мобила, самокинетичког система који се пред изборе само додатно договорно прераспореди и сви зупчаници и замајци поново уђу у устаљену подмазану колотечину и пут.

То је одвајање од Страначке Организације, опасно у великим странкама, и одвајање од Бирача.

То је стварање недорљивог политичког минског поља у које се не залази.

То је стварање система изборно легитимисане групне аутократске волунтоанархије.

То не може ријешити једна странка, нити некакав списак критеријума за кандидовање.

То мора да ријеши Закон Републике Српске.

Јер ово више није Представничка Демократија. Уз часне изузтке.

Можда продавачка, подводачка, привидничка, улизничка, корумпичка, купилачка, поданичка.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Ко ја што сам дошо по оног у шуми. Браћо, помозите. Нема браће у рату. Нема браће ни од једног ћаће. Онај каже Ниси требо. Шта нисам требо. Мореш ић на суд, послије рата. Ма, јеби се. Ко каже да ћу ја дочекат послије рата. Тако се не мисли о рату. Уби шта ти је под пушком. Или ће сутра тебе. А и ако останем послије рата, кад све саберем, ја ћу бити поштенији. Увијек ће бити кривљи они који су гинули. Нећу да размишљам. Што није имо метке ко ја. Узмеш метак, убациш у пушку и трас. Јебо те брат. Јебо те Србин ако чекаш да те он спашава а дошо си да га убијеш. Ђе то има. Рат је једноставна формула. Ко она за воду. Не знам како иде, кажу једноставна. Пуцај. Уби. Бјежи. Сакри се. Пуцај. Уби. Бјежи. Нисам дошо овде да пишем пјесме, романе. Шта ко оће од мене. Ниси требо убит. Оћеш да будем физолоф.

Брине ме мало што не могу да избришем та лица са плафона. И она нашије људи и оно које сам ја убио.

А тако је и кад лежим на њиви. Појављују се на небу.

Зашто лица мртвије лете изнад лица живије.

То је зато што се смрт не призна ко живот.

Умро. Погино. Готово.

Мртви немају право на живот.

Зато се морам борит, морам убит. И метак имат.

Мртав чојек ником не треба.

*

На тучаној пећи за кућно гријање, зазвонио је мали зелени пољски телефон за ручком и точкићем за индукцију.

Ало. Интервентни овде.

Команда.

Командир. Реци.

Наредба до даљег. Интервентни вод под пуном узбуном. Палите камионе сваких десет минута пола људи мора бити уз камионе а пола може бити у просторијама. Ако вас опет позовемо, морате кренути за пет минута. Је ли примљено. Примљено.

Мрки, узбуни војску и возаче. Камиони да се пале на десет минута. Пола под камионе. Са оуржјем. Пола у чизмама, нек одмара. Свако паљење промјена људства.

Доброчојек је сабрао на један списак оне који су у јединици. Мрки, провјери јел свако овде.

Оне који су на одмору не рачунам. Оставићу један списак ту, на мом кревету. Ако се нико не врати, да знају ко је отишо. Ево тако. Отишли.

ХРВАТСКА

ТРЕБА ЗАМИЈЕНИТИ

СРБИЈУ

НА БАЛКАНУ.

НАЦИОНАЛНА

И ДРЖАВНА

САМОСВИЈЕСТ

ПОТРЕБНИЈА

НЕГО ИКАД.

Пуноглавци су бића плитких вода.

Посљедњих три деценије, не само код Срба, пуноглавци су се толико разможили да су почели да себи стварају и нове плићаке.

Плићаци су нас премрежили.

Нису више у питању немаштина, општи кич, шунд и биједа духа, поплава курветина и примитивизма.

У питању су Политички Плићаци који су нам сервирани као лавиринт без излаза. И у којег ми, руководства НДД Сфере, вођства Политичких Странака, Јавносници, свакојаки лидери, лињавци и љигавци, улазимо сретни и задовољни са то мало јавне орбите која нам се додијели.

Да се разумијемо. Политички Плићак је одлазак Вучића у Сребреницу и на Колиндаугуруацију. Политички Плићак је манифест Вука Драшковића за улазак Србије у Нато. Полиитички Плићак је одлазак Српске Демократске Странке на синију власти Бакира Изетбеговића у Сарајево.

И такоунедоглед.

Нажалост. Скоро све је умно, разборито и разумно, које нам је данас најпотребније, већ уништено.

Па и када се демистификују Политички Плићаци, не остане ништа у рукама и памети да се ствари поправљају.

Они који су способни да дугорочно и стратешки посматрају и презентују ствари, немају више нигдје приступа.

Наступила је посвемашња предаја.

То више није ни бијела застава на ратишту.

То је, све чешће, вапај, призивање, молба. Има ли кога, да се предамо.

Тако се процеси који су започети прије тридесет година настављају данас. И убрзавају. Говорим о Балкану и Србима.

Девастација Српства и Србије.

То су ти процеси.

Национални лидери, политичари, интелектуалци, нису на вријеме видјели куда то води.

Као што многи нису видјели куда води уједињење три западне окупационе зоне у Њемачкој. Ни, много касније, куда води рушење Берлинског Зида.

Писао сам о томе на овом блогу.

Са крајњом тезом да су Срби и Република Српска, историјски случајно, остали закачени за своју земљу. Иначе је био чврст план да се Срби потуно очисте западно од Дрине.

То би З&ФТ-у олакшало посао са Србијом.

И тада, као и данас, УСА и Њемачка дјеловале су синхронизвано. Коликогод је Џејмс Бејкер изјављивао да САД признају границе СФРЈ, знале су шта ради Њемачка на прераном признању Хрватске и Словеније што је отворило врата рата и што је Американцима омогућило улазак на Балкан.

И данас Њемачка обавља посао за САД.

Циљ САД је раздробљен Балкан јер такав не може да буде ефикасна интересна зона Русије. А ни Турске. Које су историјски овдје увијек присутне.

Да би се уситнио Балкан, потребно је уситнити Србију. То се, како видимо, успјешно ради.

А да би се трајно онемогућило срспко и србијанско лидерство Балканом, потребно је средиште премјестити у Хрватску.

Зато је Хратска онако призната, зато јој је дозвољено да протјера 400.000 Срба, зато нико у Хагу није одговарао, зато је експресно примљена у ЕУНАТО, зато јој се данас толерише Усташство и Фашизам.

И зато се данас настоји од ње створити европска пријемна станица течног плина а Србији, Грчкој и Бугарској, онемогућити било какав руски плиновод, био он јужни или турски.

Србија, Српска и Срби морају да се узму упамет.

Србија прије свега. Јер је јача и јер је ореол Српства.

Морају се окренути Националнм и Државним интересима, на трајнијом, дугорочнијој и рационалнијој основи.

И престати да се бави Плићацима.

ВИЈЕНЦИ С МОСТА,

ЗАУСТАВЉАЊЕ,

СИРЕНЕ

И ЗВОНА У ПОДНЕ,

ИМПРОВИЗАЦИЈА СУ

Пријашњих година, а ево већ двије деценије, Срби Хрватске, називани свакако, Кнински Срби, Крајишници, Книнџе, Избјеглице, интензивно су заборављани.

То је тако трајало од првог дана.

Није објашњење у томе да је Србија допустила да се протјера око 400.000 хиљада људи. Нити о томе да је Србија, на неки начин учествовала у прогону и етничком чишћењу или се, барем сложила и мало помогла.

Ријеч је о наопаком схватању Српства у самој Србији, оног Српства које је изван Србије.

Скоро идентично су схватили и практиковали Српство и када је Косово у питању.

То интензивно заборављање било је такво да тих јадних људи више као и да нема.

Република Српска је ових година обиљежавала, скромно, изгон Срба Хрватске, на мосту преко Саве у Градишци. То је било симболично. Јер није тај мост био једини прелазак у бијегу пред разјареним Усташама који су своје херојство показивали над немоћним колонама нејачи и тракторске старудије.

Србија је, углавном била нијема.

Сада се бацање вијенаца преселило на мост у Рачи.

Тамо гдје су Срби видјели врата раја.

А ударили су у зид игноранције и заташкавања.

Додик је учинио услугу Вучићу, омогућивши му да заједно баце вијенце у Дрину.

Додик је то, ранијих година радио сам.

Вучићу је овај чин добро дошао након Инаугурације у Загребу и Каменорације у Сребреници.

Да мало Србује.

Србе, иначе, кроз читаву историју јебе то Мало Србовање и Погрешно Велико Србовање.

Свака част сваком ко је дошао у Рачу.

Као и онима који су, данас, у подне застали, изашли из аута, огласили се звуком, свака част звонарима православних цркава и звоника.

Свака част и Додику и Вучићу.

Али то неће отклонити чињеницу да је то све једна велика импровизација.

Тако се обиљежавала и смрт Друга Тита.

Па је је то, једноставно, ишчезло.

Срби, Србија и Српска морају достојанствено обиљежити та и друга страдања, обухватајући и други свјетски рат. Да ли једним спомеником и достојном манифестацијом, никако не циркусантском као што је хрваћанска, да ли низом појединачних обиљежја и манифестација, о томе треба ријеч да дају историчари.

А мањим дијелом и политичари.

Проблем је то што се са Србијом никад не зна.

А Српска нема пара.

Чека је да у Градини изгради споменик, као што је то, некад умио Соцреализам.

Србија има неку идеју о заједничком обиљежју.

Али има идеју и о Београду на води.

Мислим да је, ипак, боље ићи појединачним манифестацијама и обиљежјима.

Као што је ово које ће у суботу бити у Пребиловцима.

Једно од обиљежја мора бити и контрапункт дану Олује.

То би морао Београд да преузме на себе.

Све то би требало да буде ствар националног консензуса, дакле, константа, без обзира ко је на власти, да ли је љевица или десница, да ли је колаборационист или обични кооперативац.

И све би морало да буде на цивилизацијском, умјетничком и хуманистичком нивоу, изнад балканског просјека.

Срби, Српска и Србија, морају се издићи изнад сребреничко-книнског циркуса у обиљежавању догађаја из ратова.

МЕСИЋ У НЕЗАВИСНИМ.

КАО КАД 

УГАЗИШ У ГОВНО.

Независне Новине, Бањалука, Босна и Херцеговина, почеле да објављују серијал мишљења о 20 година Дејтона. Па ће ватромет да се организује као Велика Конференција, 19ог септембра.

О Дејтону, као и о свим битним и преломним догађајима и узроцима Ратова Братства & Јединства и Великог Распада, ријетко се ко нормалан, паметан и уман изјашњава.

Људи не желе да прљају руке, јер је све што се догађало крајње прљаво, са цивилизацијске тврђаве гледано, не знају све чињенице и нису сигурни шта је лаж, покров и спин а шта суштина и истина.

Али. Зато читави кордони некомпетентних, употријебљених и лакоокориштених, свакодевно су спремни да све знају о свему. Од тога да је Ратко Младић имао обољели мозак и прије двадесет година када је „наредио геноцид“ до тога да је мајка Туђман Фрање имала жељу да га роди на Книнској Тврђави али добила трудове раније.

Један од квалификованих и квалитетнијих Будала Балкана јесте и Стјепан Месић. То што је био Предсједник Хрватске, један је од доказа.

Био је то и раније. Причали су ми дјелатници и дужносници, некоћ, у затвору Стара Градишка, гдје је било добре кољенице у тамошњем ресторану отвореном за јавност, да је Месић, док је затворовао ту, исказивао велики будалашки ентузијазам. Па је, кажу, између осталог, срао по трави и мазао се изметом по лицу, како би чувари имали што више проблема са њим.

Месић је инструментализовани Балкански Будалаш.

Никада није објашњено како је побиједио Дражена Будишу и послао га у политичку старетинарницу.

Цијело вријеме државничке дужности био је против Републике Српске. Што га етикетује као Србо и Српскомрзитеља.

Познат је по оној предложеној војној операцији да се тенковима, код Брчког одмах пресијече Република Српска.

Што га је сврстало у ред великих војсковођа. Ромел. Патон. И то.

По томе се, ако ни по чему, види с каквом Будалом имамо посла.

Таквог Стјепана Месића, Независне Новине данас објављују у својству Мишљеника о Дејтону. С којим он има везе колико и Фрањо Туђман са оним гускама у Доњем Рајићу, чини ми се, или Драгалићу. Чију је смотру извршио облиазећи ослобођена хрватска дворишта у којима су се случајно затекле српске куће.

Месић, дабоме, нема шта да каже. Његов мајмунски профиларијум то одмах сугерише. Он је само јужнија верзија Јелка Кацина.

Али, пише да је Дејтон уступак агресору и прихваћање резултата рата, укључујући и геноцид и етничко чишћење.

Сви главни негативци у том опису су Срби, јакако.

Било би занимљиво открити чији је Будала играч.

Због тога што се стално, попут Месића, држе исте тезе, не потрудивши се да је мало осавремене, упакују, љепше закотрљају.

А за Независне Новине не треба се чешати. Копања је признао да је више од милион долара добио од Америчана.

Мислим да је то мало.

За овакво уништавање новина, Новинарства, које се још води као постојеће, и уништавање објективности.

Ово ће, Странци Усранци, подвести под Друга Страна. То је њихова омиљена синтагма с помоћу које се постиже релативизација важне чињенице и већинског мишљења. Па су тако једна страна онај ко има 3о посланика у скупштини а друга страна онај ко има једног посланика.

У Новинарству, ако то још некога занима, не постоји друга страна.

Постоји само прва чињеница.

А чињеница је да је од свих српских подручја изван Србије, од Словеније до Гевгелије, остала само Република Спрпска и да је то земља Српског Народа а не Агресора.

И да је ово што раде Независне, и Месић, директан позив на укидање Републике Српске.

А не објективност, друга страна или дијалог.

 НЕКАД СУ ОВЕ ЖИЦЕ БИЛЕ ПУНЕ ЛАСТАВИЦА

МАДА ИМА ЈОШ ЈЕДНО ГНИЈЕЗДО

ДОБРОЋУДНИ ЈЕДНООК

(РАДИ СЕ)

ХРВАТСКА

НАСТАВЉА ДИКТАТУРУ

ЗЛОЧИНА,

СРБИЈА

ДИКТАТУРУ

ЛУТАЊА

Ни једно ни друго, неће се добро завршити.

Хрватска је своју почела у Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском.

Србија своју, неартикулисаном и нереалном политиком Сви Срби у једној држави.

Хрватска своју наставља војном парадом и книнском прославом нестанка 400.000 Срба из Хрватске.

Србија своју наставља лутањима од Поточара до Раче, без икаквог системског, националног и рационалног односа према Српским Жртвама.

У Хрватској тек понеки Домагој, понеки Рудан, има храбрости да јавно каже да није цивилизовано славити такве ужасе. Политички нико не смије да се супротстави Диктатури Злочина.

У Србији, нека будала смије да предложи да седам хиљада Срба легне пред Скупштину, у знак годишњице злочина у Сребреници. Али нико да предложи нешто слично за жртве Олује. Нико политички не смије да Великом Вођи Пружене Руке, поручи да Србија лута. Лута и у обиљжавањима Српских Страдања. А више нико и не говори о жртвовању Срба у Хрватској, од стране Београда, о издаји, о медијском мраку. Нико Пруженој Руци није, политички, смио да каже да не иде у Загреб. Да је то замка. Да не иде у Сребреницу. Да је то варка.

Дабоме. Сва Хрватска, сва тамошња Јавностба, сви Хрвати, и јавно и интимно, славе прогон, изгон, па и убијање Срба. Срби су црно хрватско небо и црна хрватска земља, којих се они никада неће ослободити.

Дабоме. Сва Србија, тамошњи Срби, и не схата шта се догодило прије двадесет година са Србима у Хрватској. Као што не схвата ни шта се догодило са Србима на Косову. Схватање и егзистенција Српства, различити су у Србији и на свим другим мјестима.

Зато је, тада, Милошевић, могао да ради шта хоће. Као што, сада, Вучић, може да, политички некажњено, безминусно, иде на инаугурацију и каменорацију.

Зато је, тада, Туђман могао да нареди пробој кроз небрањени народ и старе тракторске постројбе. Као што данас Усташкиња Колинда и Свилени Зоки могу да организују мимоходе и усташке пјевање, у Загребу и у Книну.

Оба та процеса, национално, историјски, европски, у Хрватској и у Србији, нису природни.

И ниједан се неће добро завршити.

 ЦВИЈЕЋЕ, ДАНАС

РУКА БРУСИОЦА

СРБИ.

МОСКВА

ИЛИ ЗАПАД.

Увијек је то био тешки прелом.

Само се, данас, информатичким бујањем, он чини већим и значајнијим. А једна или друга страна спасоноснијом или погубнијом.

Уз, то треба знати да то није само Српски Проблем.

То је Балкански Проблем.

И Москва и Запад имају исто,  јединствено а нерјешиво Балканско Питање.

За дугорочно разматрање треба имати на уму да би свијет отишао у катастрофу ако би се Балканско Питање ријешило на једну или на другу страну.

Ову констатацију не треба гледати кроз призму преувеличавања властите важности или важности властитог простора.

Постоје многе тачкице на глобусу које могу да сруше свијет. Балкан је једна од таквих. И то нема везе са народима који живе овдје.

За Србе је Балканско Питање отежано јер између Москве и Запада, Срби не гледају само на једну или другу страну планете. Већ на једној, на руској страни, виде и Вјерски Биљег. Као и Биљег Поријекла.

Доласком Препредењака на власт у Србији, радикала који су препредени од једном веће предене вуне, за Србе је питање Москва или Запад постало усијаније, ризичније и погубније.

За Републику Српску поготово.

Агресивни Запад инсталира овдје своје медије, своје невладине протуве и намеће своје вриједности, радећи на дуги рок. У Србији, замислите, постоје јавносници који гину за Вучића али ни за једну другу српску или србијанску вриједност. Само зато што тренутно обавља добар посао за Запад. Исти ти јавносници су укљуени и у кампању ревитализовања кокаколе, тог злог напитка од кога је Амрика начинила Петокраку нездравог начина живота али и идеолошку одредницу политичких система.

За Руску Страну, на дуги рок овдје ради једино прошлост.

Русија се не бави западним практичностима. То није Дух Славенства. Славенство почива, и настало је, на трајнијим и вреднијим људским путевима.

Кокакола је за пишање. Славенство је за мишљење.

Српство, као и Славенство, али Српство много више, има особину да његује појединце који умију да буду против свог Народа. Против цијеле НДД СФере. Тако је овдје укоријењен и ислам. Па су Потурице постале горе од Турака. Тако је и хрватско католичанство или католичко хртватсво, регрутовало значајне кордоне оних који су се, кад је дошла прилка и кад је настало довољно заборава, окренули против Српства. Не само против Срба.

За Србе, Србију и Српску најбитније је да Русија никад у историји није завладала овим подручјем као што то није учинио ни Запад.

Обје стране, очигледно, знају посљедице једне преваге и пажљиво се држе тога.

То ће бити тако све до оног тренутка док неко не клекне на оба кољена, и на лактове. А то није тако изгледно скорашњи дан.

Стога и ССС треба да уважи ту чињеницу.

То практично, и стратешки, значи да не треба срљати ни на једну ни на другу страну.

Јер се лако пријеђе граница од Сунцокрета до Висибабе. А онда повратка неће бити.

Стога, сва та агресивна америчка, западна, и нешто њемачке, булумента, говорим о разним соњама, машићима, порталима, противсрбима, ненационалистима, компромисерима, пружорукашима, амбасадофилима, филџаноромантицима, суживотињама, туђожртвољубима, самопљувачима... не треба да срља ко крезуби во у млади купус.

Јер пресијом на Јавност само продубљује отпор и окретање Русији.

Та истраживања јавног мнијења у Србији, која говоре о томе да ни једна русофилска странка не би прешла цензус, послије којих ликују мало прије испомињани, не треба да заварају никога.

А на страну и то да свако Истраживање Јавног Мнијења, које се објави, унапријед је манипулативног циља, или је и само манипулисано.

Срби, Српска и Србија морају да се издигну изнад чињенице да је Запад овдје деценијама радио на уништењу Српства. Руси нису. Руси су ослобађали Београд. Запад је бомбардвао слободни Београд.

И да се држе равнотеже.

Дабоме, до прилике кад ће Запад да падне на кољена и лактове.

ИНДИЈАНСКИ ЦВИЈЕТ

ПЕЈЗАШ

СА СРЕБРЕНИМ

НЕБОМ

ДИВ СА

ЈЕДНИМ ОКОМ

ФЕРХАДИЈА

У БАЊАЛУЦИ, ИЗМЕЂУ СУНЦА И ТАМЕ

ОБЛАЦИ

НИШТА ТАКО БРЗО НЕ МИЈЕЊА СВОЈЕ ОБЛИКЕ КАО ОБЛАЦИ И НИКО НЕ ШАЉЕ ТАКО ЈАСНЕ ПОРУКЕ КАО НЕБО

ЗАГРЕБАЧКА

БАЛКАНСКА

КОНАЧНИЦА

ТРАГЕДИЈЕ

КИЧА И ПОВРШИНЕ

Војна Парада у Загребу, тај Бели Загреб Град, Партизански Град Херој, никад недосањани позлаћени западњикави Аграм, још само је једна карика Балканског Кала, Балканске Биједе, у којој суштине нема а површине блиједе.

Војну Параду, на годишњицу Олује, те фашистичке акције у којој је, заједно са онима прије и послије ње, нестало близу 400 хиљада Срба, протрјерано, изгнано, отишло, побијено, треба гледати, прије свега, као наставак мрачне хрватске историје.

Као наставак једног незбацивог комплекса Срба. То је, хрватски, комплекс малих народа. Као што и Срби имају свој комплекс небеских народа.

Данас је, пак, таква војна парада у Загребу, само наставак параде Балканског Кича. И привида.

Тај догађај спада у класу, Косовског Парламента, Бриселског Споразума, Параде за Путина у Београду, Београда на Води, Пружене Руке, Одласка Вучића у Сребреницу, Сарајевске Сребренице, Реформске Агенде.

Све су то и смијешни и тужни знаци пропасти Нација и Државе на Балкану.

Јер Соцјалистичка Федеративна Република Југославија још пропада.

А ово што је настало и што се зове, или их је неко признао, државама, то није ништа.

То је само обланда за отпад.

Све те велике нације, од Словенаца до Срба, дозовлиле су себи да буду искориштене, употријебљене и понижене у пројекту деструкције.

Сада, подсвјесним нагоном, настоје да исфабрикују догађаје који би барем неког заварали.

Војна Парада у Загребу.

А Хрватска, та млада еуропска и натоовска Демокрација, ружна је, данас, као и ботоксирана стара Деми Мур која јој је стигла у посјету. Као и све постестриме јој, из бивше Југе.

Жалибоже што су Срби, Србија и Српски Идиоти, на челу са Милошевићем, тако губитнички, наивно и аматерски одиграли Српско Питање у Хрватској.