ВИЈЕНЦИ С МОСТА,

ЗАУСТАВЉАЊЕ,

СИРЕНЕ

И ЗВОНА У ПОДНЕ,

ИМПРОВИЗАЦИЈА СУ

Пријашњих година, а ево већ двије деценије, Срби Хрватске, називани свакако, Кнински Срби, Крајишници, Книнџе, Избјеглице, интензивно су заборављани.

То је тако трајало од првог дана.

Није објашњење у томе да је Србија допустила да се протјера око 400.000 хиљада људи. Нити о томе да је Србија, на неки начин учествовала у прогону и етничком чишћењу или се, барем сложила и мало помогла.

Ријеч је о наопаком схватању Српства у самој Србији, оног Српства које је изван Србије.

Скоро идентично су схватили и практиковали Српство и када је Косово у питању.

То интензивно заборављање било је такво да тих јадних људи више као и да нема.

Република Српска је ових година обиљежавала, скромно, изгон Срба Хрватске, на мосту преко Саве у Градишци. То је било симболично. Јер није тај мост био једини прелазак у бијегу пред разјареним Усташама који су своје херојство показивали над немоћним колонама нејачи и тракторске старудије.

Србија је, углавном била нијема.

Сада се бацање вијенаца преселило на мост у Рачи.

Тамо гдје су Срби видјели врата раја.

А ударили су у зид игноранције и заташкавања.

Додик је учинио услугу Вучићу, омогућивши му да заједно баце вијенце у Дрину.

Додик је то, ранијих година радио сам.

Вучићу је овај чин добро дошао након Инаугурације у Загребу и Каменорације у Сребреници.

Да мало Србује.

Србе, иначе, кроз читаву историју јебе то Мало Србовање и Погрешно Велико Србовање.

Свака част сваком ко је дошао у Рачу.

Као и онима који су, данас, у подне застали, изашли из аута, огласили се звуком, свака част звонарима православних цркава и звоника.

Свака част и Додику и Вучићу.

Али то неће отклонити чињеницу да је то све једна велика импровизација.

Тако се обиљежавала и смрт Друга Тита.

Па је је то, једноставно, ишчезло.

Срби, Србија и Српска морају достојанствено обиљежити та и друга страдања, обухватајући и други свјетски рат. Да ли једним спомеником и достојном манифестацијом, никако не циркусантском као што је хрваћанска, да ли низом појединачних обиљежја и манифестација, о томе треба ријеч да дају историчари.

А мањим дијелом и политичари.

Проблем је то што се са Србијом никад не зна.

А Српска нема пара.

Чека је да у Градини изгради споменик, као што је то, некад умио Соцреализам.

Србија има неку идеју о заједничком обиљежју.

Али има идеју и о Београду на води.

Мислим да је, ипак, боље ићи појединачним манифестацијама и обиљежјима.

Као што је ово које ће у суботу бити у Пребиловцима.

Једно од обиљежја мора бити и контрапункт дану Олује.

То би морао Београд да преузме на себе.

Све то би требало да буде ствар националног консензуса, дакле, константа, без обзира ко је на власти, да ли је љевица или десница, да ли је колаборационист или обични кооперативац.

И све би морало да буде на цивилизацијском, умјетничком и хуманистичком нивоу, изнад балканског просјека.

Срби, Српска и Србија, морају се издићи изнад сребреничко-книнског циркуса у обиљежавању догађаја из ратова.