ОДНОС

НАРОД

-ВОЂА

- ПРЕЛОМ,

КОД СРБА

Срби, данас, не могу да се правдају, за све своје несреће, несретним раскрсничким геостратешким положајем.

То је, можда, некад и било, мада сам ја склонији карактеризацији овог положаја, цијелог Балкана, једним обичним Приступним Путем на Имање.

Данас је цијели Свијет раскрсница. Свако је на важном геостратешком положају. Па, опет, не страдају сви.

Срби, генерално, воле да страдају и воле да о томе расправљају.

При томе никад не поставе питање своје, народне, одговорности. Да не постављају питање одговорности Елите, Интелектуалаца и Имућника, то је постало опште мјесто Српске Историје.

Пошто, генерално, одбијају да расправљају о одговрности изабраних, наметнутих и натурених, било би неопходно да почну да размишљају о себи и својој одговорности.

Изостанак тих расправа говори о високом степену толеранције код Срба.

Јер, кад си толерантан према себи, толерантан си и према другима. Па Толеранција често прерасте у Неодговорност. Кад је не тражиш од себе, не тражиш је ни од других.

А то Елите, Вође и Манипулатори, обилато користе. Током цијеле Српске Историје. Уз часне изузетке.

Посљедња игра Толеранције и Неодговорности, јесте игра Србије и Вучића.

Током цијелог свог посттрансформационог перформанса, је се то тешко може назвати Власт, Владавина или Владање, Вучић обилато користи трпезу Српске Толеранције. На граници понижења Српског Народа.

О циркусантским једночинкама нема потребе да се збори. Али Вучићева реченица Пре ћу отићи из Владе него покварити пријатељство са Немачком, крајњи је пол неодговорног односа не само према бирачима коју су га предобро и недодирљиво постотковали, већ је то неодговорност према цијелом Српском Народу.

Није Национална Влада јавни нужник или какво свратиште, па да неко, кога су избори ту довели, може да оде кад хоће или остане колико хоће.

Србима та катастрофална реченица не значи ништа.

Они могу да толеришу криминалце као националне поп звијезде. Крајњи десни политичари, могу једног унутрашњег терористу да јавно ословљавају са Господин Легија. Они, Срби, могу мирно, без намјере да казне, да посматрају свакодневно мијешање и групни секс високих криминалаца и виских политичара.

Зато могу да толеришу Вучића.

Ну.

Пошто се Народ не може промијенити, морао би да се мијења Вођа. Да се мало преобрази. Кад већ умије. Вучић, дабоме.

Он, и сваки Српски Вођа, морао би да схвати да толеранција и неодговорност Народа значе умножену његову одоворност.

Вучићева одговорност није у ријчи Косово. Вучићева одговорност је у ријечи Русија. Ту не смије да погријеши јер ће цијели Српски Народ погријешити.

Додикова одговорност, пак, није у ријечи Србија нити у ријечи Сарајево. Већ у синтагми Опстанак Српске. А то значи и Опстанак Срба Овдје.

Стога и Вучић и Додик, морају Народу да боље објасне мјесто на коме су се нашли. Барем онако као што је Милошевић у свом говору о намјерама Запада, објаснио Србима. Милошевић, којег никако не цијеним и који је трајно деформисао Србе и Србију. Али је јасно и отворено, вјероватно потпуно прекасно, рекао шта ће бити. И што је, данас видим, било. И још ће.

Вучић и Додик не смију да закасне нити да крију. Не смију да се банализују. Као што је Пријатељство Немачке или Кила Руског Злата.

Вучић мора Србији да објасни ријеч Русија.

Додик има мањи задатак. Да објасни ријеч Кредит. Онолико колико је то могуће, пословно и међународно. То што сви ћуте о томе знак је озбиљног кредитно-финансијског међународног преломногу тренутка. Сви знамо да је сваки кредит повољнији од ММФ-овог. И да се ни о једном не може све рећи. Али се мора Народу рећи оно што се може. Јер ће и то Народ учинити одговорнијим.

При томе ни Вучић ни Додик не требају да очекују награду од Народа и Бирача. Кад почнеш да тражиш корист и противуслуге од Народа, ниси више за Вођу. Сиђи.

Бацање димних бомби од Пријатељству са Немачком, учиниће Србе још неодговорнијим. Још толерантнијим. Још пасивнијим. А онда их свака будала може одвести у пропаст.

У том троуглу Вођа – Народ – Прелом, немамо коме увртнути јајца него вођи.