ДА ЛИ СРБИ

МОРАЈУ ДА

ОДУСТАНУ

ОД ЈЕДИНСТВА

И ОКРЕНУ СЕ

ОПСТАНКУ

Једнократним националистима и дневној политиствујућој популацији неоспорно срцу и души чини мило кад се двије велике земље, Велика Британија и Русија, споре и боре око угла под којим ће се усвојити неки папир у Уједињенм Нацијама.

Као што је то случај сада. Везано за Британску Декларацију о Сребреници. И Руску варијанту одговора.

Дневне ствари и јесу дневне да би биле неразумљиве, непрегледљиве и неодгонетљиве.

Британци су цијели вијек миксер међунационалних зала у многим дијеловима свијета. Па и на Балкану. Латини су можда лукави али су Британци, сви одреда, и увијек, Политички Џек Трбосјек.

Да није тако опсјенито, Бошњаци, Сарајевски Политички Круг, увидјели би одмах да они први треба да буду против британске резолуције о Сребреници.

Овако, против су Српска и Србија.

Бошњаци се уздају у Британску Резолуцију Когладансрат.

Не схватају да ће она бацити кључ много касније а не сада.

Срби такође реагују дневно. Срби у Српској. Србија је други пар путраваца. Реагују дневно а само подсвјесно знају да ће се та Геноцид Резолуција дугорочно обити о главу. Јер задњих сто година Срби су на силазној линији.

Какавгод дневни, тренутни, политички интерес био, мали народи, на Балкану, не само Срби, не треба да се залијећу. Треба да гледају своја посла.

Не треба да се залијећу ни у Нато ни у Бабушку. Ни на Исток, ни на Запад.

Залијетање је сумњиво и евидентно. Само га треба прочитати. Сад се лансирају тезе о томе да ће Нато снизити љествицу, како би и кљакава и саката БиХ могла да је прескочи.

То лијепо звучи наивним Интеграционистима. Али то, неоспорно, значи да је Нато Пакту стало до територије а не до људи, државе и друштва.

Можда, под неким условима и треба ући у Нато Пакт. Али под брзинским и скраћеним процедурама, ни за живу главу.

Срби теба да гледају своја дугорочног посла.

Са Србијом је ствар отежана јер њено Вођство не постоји. То што Вучић ради јесте огољена, ријалитизована, таблоидизована варијанта Милошевићевог управленија Србијом.

То Вођство не разумије Стање Вијека. Не разумије приоритете а и кад их, понеке, препозна, не умије да их сложи по важности.

Српска је у раљама девастираног Дејтонског Споразума и унакаженог Устава БиХ.

Да није тако, била би веома сигурна. И све сигурнија, како деценије пролазе.

Али та девастација је веома опасна јер разара ткиво Републике Српске на економском, политичком и моралном плану а да никаквих симптома нема.

Идеје о Српском Свејединству увијек се јављају као спасоносне и увијек се покажу као трагичне.

Стварање СХС, СФРЈ, Вировитица Карловац Карлобаг. Све је то Србе коштало.

Срби никад нису схватили историјску суштину и националну добробит Дјелидбе.

Једна од идеја минијатурног Српског Свејединства је и уједињење Републике Српске и Србије.

Провлаче се чак и ставови типа Ако ће нам то Нато омогућити и заштити нас, зашто да не уђемо у Нато Пакт.

Ту идеју треба одбацити из неколико разлога.

·        Нико не зна како ће се распетљати овај вијек између великих играча. И да ли ће се граница помијерати на Исток или на Запад. Не треба одмах стављати главу на цјепало, чим вода почне да се грије. Некад је боље ставити је кад сазнаш чије је цјепало.

·        Боље је, у свакој варијанти, имати Двије Српске Државе него једну полутну и једну девастирану.

·        Републику Српску штити Споразум Великих Сила. И то ће тако бити док се свијет добро не распадне и не подроби. Србију не штити нико. И ако би се Српска неким чаробништвом, сада, прикључила Србији то би било стратешко самоубиство.

·        Уједињене Српске и Србије повлачи цијену и компензацију коју ће Србија платити али у вишеструкој вриједности. Тада се Србија не би могла одбранити. Чувањем Самосталности Српске у БиХ, Србија чува и своје границе. Какветакве.

·        Српска се мора чувати тога да постане Компензација Србима и Србији. То је нешто као компензациони мандат. Сад и никад више.