Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Сутрадан је отишао до команде да тражи обуку за своје војнике и себе.

Не знамо ми да пуцамо из пушака које смо добили. Имал неко ко је вјешт. Да нас обучи. Нећу да ми гину људи. Има један поручник. Он је био на неком курсу код Руса. Послаћу га чим га нађемо.

Доброчојек је два дана обучавао своје војнике и себе. Поручник није био нимало једноставан. Све се радило у покрету а кориштен је стари руски систем понављања док се не успије.

Једна од најтежих вјештина које су савладавали било је пуцање једним метком. Допуштало се и два или три али ријетко. Невјеште руке нових ратника, ненавикле на оружје уопште а нарчито на кратки калашњиков и покрете, нису умјеле да смање број испаљених метака испод десет.

То је трећина оквира. Ви за пет минута остајете без метака. Шта ћете онда. На клање. Сунце вам јебем. Мисли мало. Иди опет у ред.

Шума је јечала од пуцњаве.

Војници су трчали стазом, објеручке држећи пушку уперену у земљу а кад прођу поручника, он викне Десно или Лијево. То је значило да треба погодити дрво на тој страни. Једним метком.

Повремено их је заустављао па су стојећи у мјесту пуцали по тај један или два метка. Њему је то увијек успијевало. Како, јебему кру. Вјежба. Вјежба. Вјежба. Ја тако могу и из осамдесетчетворке. Шта је то. Митраљез.

Опет у ред.

Другог дана им је показивао као изводи колут напријед из којег устаје и пуца. И остале акробације, како су војници говорили.

Ово ви не треба да радите. Треба много времена да се увјежба држање пушке попријеко, да сам себе не раниш а и да случајно не опалиш па убијеш свог борца. Ово је само да знате да се може.

Највише су увјежбавали Доброчојекову идеју тројки. Поручник је похвалио ту идеју.

Само пазите да држите контакт. Значи, морате да видите гдје су они до тебе и они испред и иза тебе. Није добро да се раздвојите. Онда вас лако туку а можете побити и једни друге, не знајући ко је гдје.

Морате договорити знаке. Нема довикивања. Водите рачуна да знаке за команде даје увијек онај испред тебе. Лези, крени, не пуцај, иди тамо. Ови који су иза, оне испред себе само упозоравају на нешто.

На крају другог дана, када су увјежбали оно што су мислили да је битно, нису више могли да ходају. Све су то били људи без спремног тијела за цјелодневне покрете. Ни један посао не припрема организам за стално кретање у природи.

Једва су се довукли до базе.

Доброчојек се захвалио поручнику и сјео на одсјечак пред кућом.

Одмах на спавање. Ко може да једе, нек једе.

Ја ћу ноћас да стражарим овдје.

Неколико минута из куће су се чули кораци и звекет опреме а онда је све утихнуло. Неко је хркао на спрату док су цврчци у својим малим оркестрима додавали високе тонове. У шуми, даље, чуле су се, повремено, жабе.

Колико ноћију има рат.

А колико ће ноћи имати сна за нас.

Како увијек бити одморан кад треба.

Доброчојек се мучио у стршљенику свакаквих мисли које су га опсиједале.

Пуно их је зато што ништа не знам о рату. Кад почне, можда ће бити јасније.