АКО
ПОЛИТИЧКА СЦЕНА
НЕ ДИКТИРА
ИЗБОРЕ, ДИКТИРА
ИХ НЕКО ДРУГИ

 
Формула је свуда иста и увијек једноставна.
Формираш и разараш Политичку Сцену, уситњаваш је, начиниш Тор са више Капија него Живока, регрутујеш Политичаре, и сваког тако назовеш, без критеријума, они који не могу да служе Војску, учествују у Трци на сто метара...
Све то назовеш Демократизацијом.
При томе се побринеш да само Власт има Власт и да само Власт, ако је то твој интерес, може на Изборима да освоји Власт.
Ако није интерес, онда се лако организује да су сви против Власти.
У коријену сасијецаш неке националне, националистичке, државне, суверенистичке... политичке снаге, које негдје, случајно, исклијају.
Та једноставна формула нарочито је погодна код Ситношићарџијских Народа и подручја, која су истовремено и колективстичка и атомизована, па само повремено превлада Колективизам над Индивидуализмом.
У таквој ситуацији, у ситуацији недостатка и немогућности Националне Политичке Сцене, која би требала бити обавезна, јер Држава почива на на Нацији, и обратно, постоје два политичка слоја.
▪ Слој Бирача, Гласача, Јавности, који је увијек Против Власти, било које Власти и било какве Власти.
То није Национални Слој, то је Психолошки Слој.
Њиме се лако манипулише, утицајем Медија на Свијест и Подсвијест.
▪ Слој малих манипулативних, беспрограмских, анационалних, недржавних, Политичких Странака које своје Гласове налазе у том слоју Бирача Против или их прискрбљују финансијским технологијама, службашким наредбама...
И овај слој Малих Странака, једнако слабо се занима за Нацију и Државу, као и Слој Бирача Против.
----
У таквом мозаику, Власт, била национална и суверенистичка, била намјесничка и издајничка, увијек је сама.
Запад више воли да је Власт у некој Земљи, промјењива, него што то воле и што то треба Бирачима и Грађанима у тој Земљи.
Када Запад крене у промјену Власти, активирају се Слој Бирача Против и дио Слоја Малих Странака. Неке остану као спавачи и не искачу.
Ствара се илузија да су сви против Власти.
Томе доприноси вјечни и неизбјежни дебели Слој Апстинената.
Они се ни тада не јављају и не опредјељују.
Власт пада.
Сви ликују. Наступиле Промјене за које смо се борили.
Као што су се Млади у Непалу изборили да Бабетина од 73 године постане Премијеркиња.
Код Ситношићарџијских Народа и у таквим подручјима, нико неће да дозволи да се за било шта може етикетирати. Па ни за Национализам. Немој мене. Што ја.
Зато се веома лако долази до уништења Националне Политичке Сцене.
Зато су Срби тако лако прихватили Комунизам, Социјализам.
Па, послије, Запад, Демократију, Владавину Права...
Само немој да ја.
Иако, сада, одушевљење Западом и ЕУ, пада.
Кад је касно.
Срби уопште, имају само једну Националну Странку.
И она је префабрикована стицајем околности и потреба очувања Државе Републике Српске.
То није довољно за Опстанак Срба.