НЕШТО ЈЕ МАЊКАВО
У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ БИЋУ

 

Аутокефалност, Независност, Самосталност, Македонске Православне Цркве, коју је добила од Цркве Мајке, Српске Православне Цркве, за Српство не значи ништа.

Сва значења су се већ догодила раније.

То је, отприлике, као кад сада видио експлозију неке Звијезде.

А она је експлодирала, умрла, милионима година прије. Само је свјетлост сада допутовала до нас.

Још постоје гробља гдје дјеца подижу споменик мајци, Српскињи, гдје је двоје српских а двоје македонских презимена.

У књигама тузланских рудара постоје синови истог оца који су задржали презимена само су двојица узела муслиманска, турска, имена, умјесто српских.

У Хрватској су и данас понос Хрвата и Католика, у јавном, политичком, спортском, животу бројни Срби које то више нису.

Презимена и имена их откривају.

Колико је Словенаца Срба, који се рађају и не воде као Срби.

То може да се објашњава разним појмовима, од ширине славенске душе до космополитизма.

То је, ипак, ствар Националне Бољке и Националне Туге.

Клетог Србина не држи заједно ни Земља, ни Држава, ни Вјера, ни Родбина.

Радо иде Србин у Издајнике.

И онда постане крволочнији од свих покољења којима је пришао.

Бољка је сада достигла усијање.

Слегла се и свила у самој Србији, у Београду.

Из тог гнијезда се сада додају отрови, не дају се лијекови.

Срби се потиру, комадају, дијеле, поништавају.

Без гаћа подводе Западу.

Нема више Српских Тврди. Свјетионика. Вођа.

И пропјевани Срби, Његоша Јунаци, Црногорци, отишли су.

Нису се предали.

Подали су се. Ко Пизде.

Остала је још Република Српска.

Овдје је Каквост Српства још увијек на нивоу потребном за Националну Потку и Суверену Егзистенцију.

Истријебљени су у Јасеновцу, у Пребиловцима, на Дрини, али нису отишли од Земље, Вјере и Нације.

Ратовали су за Републику Српску, своју Државу коју су направили мимо Београда.

Изратовали је, одбранили, Велике Силе су је признале и ставиле на папир.

Ну. Остали смо сами.

Можда зато што смо сами и Ратовали.

Мало нас је а пуно Јунака.

Морамо се окренути Дјеци.

Њих да учимо, њима очи да отварамо.

Учити Мрљине по Београду, и другдје, некорисно је и, само, помаже пропасти Нације.

Срби су имали погрешне Учитеље.

То се сада види.

Окренимо се дјеци.

Учимо их Опстанку, Самосталности.

Не учимо их о другима. Други не треба да их занимају, ни у Љубави, ни у Мржњи.

Учимо их Људскости и Опстанку.

И Рату.

Кад у опасност Опстанак дође.

Напустимо ту Злу Српску Игру, гдје Београд квари Србе а Срби поправљају Београд.