недеља, 2. мај 2021.

 

УСКРС НАС БОСОНОГИХ

 
Моја баба Милевка је говорила, Ускрс. И то ће код мене остати исправно док сам жив. Да је то нешто погрешно, Попови би то, у старој Цркви на Требави, сигурно исправили. Сав тај свијет је био побожан и ишао у Цркву а Попови су долазили и светили Водицу. А и другим приликама.
Моја Баба никад није видила живог католика или муслимана. Мало је Турцизама користила. Турцизми су се ројили у градићима, чаршијама.
Користила је многе ријечи које се данас сматрају хрватским.
Кад дође Ускрс, ако баш није поранио у календару, то је био знак да скидамо обућу и одамо боси. Обућа треба за Школу или за неки Рад и не може по цијели дан да се користи.
А кад осване Ускрс, онда се свако од нас опреми својим најбољим јајетом. И једном или двије резерве, и запути на одредиште, пред школу, матични уред, неки заједнички травнати трг, ливаду на којој играмо лопте.
Ту почиње туцање јаја. Онај коме се јаје разбије, предаје га побједнику.
Неко кући донесе много јаја, неко се врати плачући, сав тузгав и музгав, јер је одмах изгубио.
Ако немаш Јаје, ко да не требаш да будеш ту.
Много прије Ускрса, почне селекција Јаја, тражи се кокош која носи мала, шиљаста јаја. Кад Баба, или Мама, разбијају јаја за јело, гледа се каква је љуска. А ја, кад донесем из кокошињца, раздвојим их, која су Црвенкина, која су Жујина, која су од оне Пирге.
Црвенка је носила најтврђа јаја.
Онда се кувају, дуже него обично, да буду тврда унутра. Кувају се у тешкој црвеној боји. Понекад је било плаве или зелене. Па се тестирају куцањем о зубе. Па одмјерава облик. Ту сви учествују а Тата, или Дјед, пошто сам био код Дједа и Бабе, док Тата и Мама нису направили кућу, даје крајњу оцјену. Он зна и куцањем лубенице, кад је зрела, кад није, куца у буре да зна колико Шљииве има и оћел бит за Славу.
На крају се одвоје дватри Јајета и Босе Ноге могу да крену.
Туцање се обавља по генерацијама. Они већи клипани имају своје.
Увијек има неки јунак туцања. Однесе највише. Па онда крену теорије завјере. Отац ти направио дрвено, жељезно, гипсано. Он, повријеђен, пукне га о земљу и каже Ко вас јебе.
Причало се о сваким фалсификатима и преварама. Али никад нико није видио Жељезно јаје, иако од оног брат ради у Жељезари Зеница, па је тамо излио. Никад се није нашао гипс у јајету. Нити се појавило дрвено јаје.
Ако је све свима сумњиво, побједнику се отме јаје и разбије. Кад није установљена превара, дадне му се четирипет јаја, да не јауче по селу. Ионако је све однио и не зна како ће понијети кући.
Онда смо говорили, то је код оних већих, сигурно.
Јер, дођу приче да је неки Дугоња из даљег засеока, однио педесет јаја.
Ко да се туцо на Збору.
Туцање је било наша друштвена мрежа, наш вртић, наш дјечији народни збор, прозор у свијет. Тешко се када, током године, дјечурци, дјечаци и примомци, окупе у једном дану у толиком броју, као за Ускрс.
Свим другим данима има посла, ил на њиви, ил око куће, ил у шуми.
Онда се приче о Туцању вуку до љета, до копања куруза или до прве косидбе.
Тада, већ, није ладно Босим Ногама.
Све док не почну да пролијећу прве пахуље.
 

Нема коментара: