ДОБРО ЈЕ ДА ЈЕ СЛОБОДА
ПАЛА У АМЕРИЦИ,
ТАМО ГДЈЕ НИКАД
НИЈЕ НИ БИЛА

 
Сви показују сладострасност над догађајима у Америци, који се тичу Слободе Говора, Тоталитаризма, Насиља Над Појединцем...
Не ради се ни о каквом  губитку Слобода, Права и сад изниклом Стаљинизму над Америчанима.
Ради се, само, о јавној потврди да све то што је пред очима цијелог Свијета, у Америци пало и пропало, није ни постојало.
Једини проблем све те цивилизацијске чињенице, јесте у томе што смо ми, без мене, оп.а., учествовали у тој Америчкој Лажи. Па смо, идући за Привидом, дали стварне, Животе, Државу, Имовину, Будућност.
Америчани нису осјетили ово разоткриће.
Они су навикли да живе без Слободе Говора. Они су навикли да живе у Тоталитаризму. У Крви. Тако је настала њихова Држава.
То њима, није Лаж.
Лаж им је била, а није их много ни занимала, када је њихова Тоталитура, њима, продавала поеме о томе да Америка пролива Крв по Свијету ради Слободе и Демократије.
Појединац и Слобода, сложена је релација.
То је нека врста релације Битак и Вријеме.
Па ћу да кажем неку ријеч о суштинској релацији Појединац и Вријеме. Јер, Слобода може да завараи и Анализу.
Вријеме не пролази. Вријеме стоји. Оно што пролази, ми називамо дијеловима Редослиједа. Ратове, напримјер. Вријеме, стога, не доноси Појединцу, нужно и законито, напредак, бољитак, срећу, Слободу као новост.
Огроман број Могућности, које нису достижне, убија Појединца силом нуклеране реакције.
Појединац не постоји изван Колективитета.
Колективитет му омогућује опстојање и Привид Појединости.
Егзистенцијално и цивилизацијски, Појединац не може да захтијева много од Колективитета, који за његова Живота представља Вријеме. И овлаштен је од Времена, као валидан дио Редослиједа.
Ако захтијева много, сносиће посљедице поништења.
Он је принуђен да пристане да му се лаже о испуњењу његових захтјева.
Зато се у Америци прича о Слободи Говора. О Демократији. О Једнаким Шансама.
Зато је све суштинско а лажно, у Америци, у Амандманима а не у Уставу.
Појединац зна да је то лаж. Али, то му омогућује опстојање. Оне не жели да наљути Вријеме. Колективитет. Нереди који се догађају, дјело су Колективитета. Који користи своје мјесто у Редослиједу.
Појединац, подсвјесно и надегзистенцијално, схвата да је слаб.
Он ће радо поћи за Слободом која се нуди на Великим Демократским Трговима. На којима су слике, виртуелне, непостојеће, у Облацима, заједно и укруг, његове са сликама Слободе.
Када довољно појединаца уђе на Велики Демократски Трг, као што је Фејсбук, или Твитер, или Сиенен, Трг се затвара.
Исто је и са Малим Трговима Слободе. Када се Појединце пустило у Конгрес, он се затворио, па су почели да их убијају.
Тако раде и Велики Демократски Тргови.
Појединац је, сада, имао, очигледну интернетску наставу, као дјеца у Корони, како и Први може да буде затворен и избрисан из оног круга слика на Великом Тргу.
Елиминација Трампа са Великих Тргова Слободе, само је порука Појединцима. Вријеме, преко свог Редослиједника, Америччке Државе, поручује Појединцу.
Трамп ће се снаћи. Ви нећете.
Шта да ради Појединац у Времену.
Мора да ради.
Мора да створи Државу. Која ће моћи да коликотолико штити Појединце у Колективитету. А нарочито Колективитет.
Не смије допустити да Држава ствара Појединце.
И не смије да и Државу окачи на штап, ко подеране гаће на њивско Страшило, и запути се на Велики Демократски Трг.
Који не постоји.
Који постоји као Губилиште.
Појединац, да није умно убијен Западом и Лажима, требао би, први пут, да буде захвалан Америци.
Што је гола испод Плашта, што је изненада раскрилила Плашт, и што се увидило да ту нема ни Курца ни Демократије.