МАРИЈАН БЕНЕШ,

ВЈЕЧНИ ДЈЕЧАК

СТАРЕ СПОРТСКЕ

БАЊАЛУКЕ

Кад бих био Неко, на улазима у Бањалуку подигао бих мермерне широке обелиске и на њима уклесао, Бањалука, Мјесто Спортиста. А, испод, по именима, и живе и мртве, по Азбуци, 1. Абас Арсланагић...

На том списку био би и Марјан Бенеш, дабоме.

Невјероватна је Галерија Бањалучких Спортиста. Овдашњих и оних који су овдје били па отишли. И оних који су дошли и остали. Неко јутро, видим Белог Рађеновића.

Од Бањалуке је мало да има само Улицу Олимпијских Побједника.

Са Бенешом сам био друг, колико се то могло.

Ја сам био Новинар Телевизије Сарајево а Бенеш био Фаца.

Једном сам снимао разговорчић с њим, пред Бараком Славије, на Пасколиној Циглани, у Бањалуци, кад је почињао професионалну каријеру. Кренем у кратку најаву. Маријан Бенеш, ушавши у професионалне воде, креће у мечеве са јачим противницама.

Зауставимо камеру. Сниматељ каже Откуд Противнице. Бенеш се смије. Метар колор филма је њемачка марка а ја морам да понављам. Кренем поново. И опет ...са јачим противницама.

Трћи пут, промијеним реченицу. Бенеш каже, Да потребни су ми мечеви са јачим противницама.

Сви падају. И статив Арифлекса.

Маријане, ти нас зајебаваш. Ко је први почео. Оћеш да ријешимо то у Рингу. Он је тада био полувелтер. А ја имао шездесет три и по киле.

Баш смо били категорија.

А да ме једном удари не би ни љекари у Хитној остали живи.

Неком приликом, након меча који је изгубио, сви су почели да постају стручњаци за Бокс. Да Бенешу знају мане, да попују.

Ја, код Лимуна Папића, у Гласу, напишем стубац Ламент над Бенешом, бранећи га.

Бенеш прочита прву реченицу, скочи са столице. Идем да пребијем оног Комарца. Једва му објасне да је текст добар за њега.

Иако је то тада изгледало сјајно. Слава. Најновији Мерцедес. Популарност. Дјевојке. Идол... није било тако. Увијек сам, код Бенеша, испод видио патњу и тугу. Многи не знају, нису ни тада знали, да је боксовао под Жутицом. Да се онесвјешћивао у свлачионици. Тадашњи аматерски бокс је био јак у цијелој Југославији и велики клубови су тактизирали са килажом и категоријама. Садпасад, требаш, до вагања, да скинеш три киле, сад да добијеш. То исцрпљује организам али доноси бодове. То је мучило и Бенеша.

Боксовао је са и сломљеним костима у шакама. Некад, са само прираслим. Његове руке су биле кврге, а не шаке и дланови.

Изгубио је око у Боксу. И трајно повриједио врат и гласне жице.

Како какав Претпотопни Мученик, све истрпио преко својих леђа. И Средоја Зекановића. И сестру из Њемачке. И њеног мужа који је умислио да је створио и Касијуса Клеја. Па ће и од Маријана начинити Свјетског Првака.

Маријан је био чудо, талент и радник. Из њега се, касније, родио Тајсон.

Али, Маријан је је био и Душа.

А то нико није хтио, нити могао, да уважи.

Пред сам рат, једну вече, ја сам већ знао да морам у Западну Славонију, сретнемо се код Дома Културе.

Видим страх у његовом лицу.

Неколико реченица промрсимо, и свако на свој пјешачки.

Али, Маријан се, послије рата вратио у своју Бањалуку.

То је била његова Животна Категорија.

Бенеш је био концентрисана нуклеарна енергија са лицем дјечака. И са душом правог Крајишника.

Оно што Младен Ољача пише у свом роману. Са Душом Дејвојке и Руком Џелата.

Каква је то енергија била, види се на снимку када је нокаутирао Жилбера Коена, у Дворани Борик. И постао европски професионални Првак.

Како је кренуо серију удараца, није помјерио стопала.

Али није ни Коен. Од брзине и силине, није могао да се помакне. Само се истресао на под, као из вреће.

Снимао сам, фотоапаратом, тај меч.

Нашао сам само једну преосталу фотографију.

Негдје постоји и филм.

И ставио сам је на те Интернете, ваљада ће, горе, негдје, срести Маријана.