ВИШЕ СЕ

НЕ РАДИ

О КРИТИЦИ

СВЕГА ПОСТОЈЕЋЕГ,

РАДИ СЕ О ТОМЕ

ДА СЕ ОНО УНИШТИ

Кад све ситне душе пустиш из ограда, прво ће искористити своје Зло.

За које нико, дотад, није знао да је толико и да га умију савршено употребљавати.

Зло је доброћудна болест која спава у сваком Човјеку.

Од везања пупка, до самртног ропца.

Ако Људи владају собом.

Ако, пак, не владају, ако се торови разоре и путеви замраче, Зло прво изађе на свјетло дана, прије изласка Сунца.

Тад се Сунца нагледати нећемо.

То Зло у Људима користи се, сада, ових година и деценија, против Републике Српске.

За њено уништење.

На сцени је девастација свега постојећег. Укључујући и људе.

Ми сами учествујемо у томе.

А по пројекту који су нам смислили и наметнули Украјинци.

Украјинци су Велики Кројачи који уништавају земље. Као што су уништили Украјину. Коју су намамили на лизало и онда је оставили раскомадану, опљачкану и у биједи. А Сјеверни ток граде негдје сјеверно.

Тако и Српска иде путем Украјине.

Протви Српске су данас:

► Сарајево

► Странци у Сарајеву

► Медији

► Заједничке Институције

► Политичка Камарила Савеза За Промјене

► Западне Амбасаде

► Судство

► Мафија којој је Иванић продавао компаније и банке

► Невладин сектор

► Католичка Црква

Један домаћи слој опозиционара, јавносника, завидника, пенисоида, интелектуалоида, воајера, анархиста, болесника, дјелује у садејству, из незнања, неупућености и лажног слободарства.

Њихово незнање је савршено искориштено. Тако да је претворено у Зло.

Они не знају да су Држављани у власти Државе. Они мисле да је Држава њихова. Они мисле да слобода није ограничена сваким појединцем и сама собом. Већ да је бесконачна али само за мене. Они не знају да Појединце може сачувати само Колективитет.

Српска се тешко може борити против тога.

Девастација се одвија на стотину колосијека.

Људе се девалвира свакодневно и у количинама које су истребљујуће. Као да имамо милион њих за Нобела, два милиона за свјетског грекордера на сто метара и три милиона Тесли.

У том цунамију, на политичку и националну сцену испливавају Бутикаше, Фискултурници и Слабострујаши. Лажне Дипломџије, Накурњаци, Дупеглавци, Пичке, Слабићи и Неборци. Поданици, Незналице и Слијепци.

Крајњи циљ је, не само према Српској, доћи до свијести о томе да смо сви ми нико и ништа, да је све безвриједно и да и не треба да постојимо. А ако постојимо да некуд одемо, да се одродимо, да се утопимо у планктон уништених Нација, Држава, Друштава, Вјера, Култура и Властите Прошлости.

Српска, и када би имала Репресивни апарат у својим рукама и Судство, не би могла да стигне кажњавати и затварати све Сатанизаторе, Лажљивце и Анархисте. А то не би ни помогло.

Једини прави начин је окретање Здравим Људима без црних трагова и крвава Национална Борба.

За ово мало Државе и Нације, што нам је остало.

А одустајање од БиХ, од ЕУ и од Уништитељских Интеграција

НАЈГОРЕ ШТО

СРПСКУ МОЖЕ ДА ЗАДЕСИ

ЈЕСТЕ ЛЕПЕЗА

ПРЕДСЈЕДНИЧКИХ КАНДИДАТА

КАО У СРБИЈИ

Као старо српско сиромашно сељаче, знам истину. Каква ти је Бразда, такав ти је Тељуг а какав ти је Тељуг, такав ти је Во.

Мада је та истина мало извраћена.

Дакле. Какви су ти Предсједнички Кандидати, таква ти је и Држава.

Србија је посебан случај. Она има Политичку Машину за Повратак у Будућност. Она је, сада, неке кандидате имала прије двадесет година.

Употпуњавањем гарнитуре Белим цијела сторија се заокружено зациркусовала.

Тако се, сада, може констатовати да је Србија имала Изборе на којима није имала Избора.

Србија је, ипак, у бољој позицији него Српска. Међународно је крњаво призната Држава. Српској не дају ни колико Турцима. Да има Референдум.

Овдје, у БиХ, и Себија може да постане Члан Предсједништва.

Србију могу још да крње.

Српску могу само да потопе.

Стога у Српској није Рационални Нацонализам настао зато што је овдје Есенесде преузео реторику Есдееса, и слична Аналнитична Сранија, већ зато што је ово подручје енергетски нуклеус  здравог Српства каквог у Србији нема.

Зато се у Србији може догододити да Голуждравац Сто За Једнога постане Мој Пријатељ Вебер.

У Српској, може само обрнуто.

Додуше, у Српској увијек има легло Потурица.

Који се у Србији зову Померкелице.

Сљедеће године су и Предсједнички Избори у Српској.

Већ сам констатовао да Есенесде нема кандидата који може сигурно да побиједи, како је то било у свих ових десет и више година.

То је кривица Милорада Додика и два његова процеса.

Бобаризације Есенесдеа и Кабинетазације Странке.

У таквој ситуацији се јављају Кандидати србијанског синдрома.

Одмах је Павић искочио са Рудником Љубија и Рудником Кандидата. Површински Коп.

ДНС своју снагу добија из Коалиције са Есенесдеом. И чињенице да му је Есенесде, читај Додик, великодушно препустио Приједор.

Иначе је њихов, Деенесов, политички домет, Коалиција са Шукалом 260.

Једна од посљедњих клинова у политички сандук Есенесдеа је подршка нечијој туђој Кандидатури за Предсједника Републике Српске.

То је равно одустајању од Дејтонске Самосталности Српске за коју се Есенесде бори још од Прве Владе из 98.

А како је кренуло, биће и Бијели Прелетачевић.

Прелетачевића већ имамо.

ШТА СЕРЕ КОМАРИЦА

И ЗАШТО ЋУТЕ

ИСТОРИЧАРИ

БАЊАЛУКЕ

И АКАДЕМИЈЕ

Они који преживе Јасеновац, хоће да умиру и финоћи.

Док сваки зец, који наиђе путем, диже Курац на Србе.

Комарица ми је већ неколико пута прошао поред.

Не разумијем како човјек који ништа не ради, има бескрајно црквено вријеме да чита, учи и размишља, а и толико је година стрпао у гујицу, не може да повеже координате па да, барем умно ћути а не да лети около ко стршљен који је заборавио гдје му је пала крушка на којој је мало прије био.

Након ничим изазваних Комаричиних напада на Републику Српску, као и на најављени Трећи Ентитет, јасно је да се не ради само о голој ахднамашкој, подфесовској миникатоличкој егзистенцији и потпуном одсуству националног, о најобичнијем Унитаристичком Потуричарству, већ и о елементарној Историјској Интелигенцији која је одустна.

Комарица је за Аваз рекао:

- Šta ste uradili sa svojim sugrađanima? Kako je moguće da niko ne odgovara što ovdje nema ljudi? Žao mi je što se ovakva pitanja ne postavljaju onima kojima je dužnost da na njih odgovaraju. Meni svaki dan dolaze obespravljeni, mole i jauču i traže pomoć. Oni kažu da niko od političara ne želi da im pomogne - istakao je biskup Komarica za "Avaz".

Прво. Бискуп Комарица би требао да се обавијести да је овдје било инсталирано срце Усташке НДХ. Да је срушена Српска Црква у центру Бањалуке, авионима, па су Срби натјерани да је сравне, како, кобива, не би настрадали невини пролазници.

Друго. Дракулић. Усташки Покољ у садесјству са његовим радним колегом, Филиповићем, само је на неколико километара од његове цркве.

Треће. Нека се обавијести о Бијелим Потоцима и десецима других усташких истребилишта над Србима, само на подручју Бањалуке, у току Другог Свјетског Рата. Па ће видјети да су Хрвати у Рату Опстанка Срба Овдје, прошли феноменално.

Четврто. Многи Хрвати су се самоорганизовали и отишли одавде. Знали су да њихова лоза има српске крви из ДСР и времена НДХ. У једном селу, на мојој ратној стази, један се старац објесио кад се ВРС приближила његовом мјесту, рекавши укућанима да нема смисла да га живог Срби оставе. Крив сам а ово није Комунизам, рекао је, и отишао у шталу.

Пето. Хрвати и муслимани код Срба, као и Срби код Хрвата и муслимана, нису могли остати након проглашења Неовисности Хрватске и тамошњег напада на егзистенцију Срба и одбијања Сарајева да се остане у остатку Југославије.

На који начин Комарица мисли да су Хрвати могли опстати овдје, док Србе у Хрватској истребљују и протјерују их, и овдје, на територију Републике Српске.

Да ли црквено лице може да буде такав имбецил.

Пето. Комарица би требао да се смири. Јер ће овдје још ратова бити.

Шесто. Које заставе су везиване у БиХ против Срба.

Седмо. Гдје је пројектована граница Шаховнице.

Осмо. И требао би, Комарица, да сабере све ове, и непоменуте факторе, и да схвати да Република Српска ни у чему није крива за то што овдје нема његових Људи.

Ни тадашња Република Српска, ни садашња.

ФИЛОЗОФИЈА САМОСТАЛНОСТИ

НИЈЕ РАЗУМЉИВА КАО

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ,

БИТАК И ВРИЈЕМЕ

И ХЕГЕЛОВА ДИЈАЛЕКТИКА

Потребне су нам Тврђе Самосталне а не Чадори Отомански.

Нажалост. Ова локална констатација, данас је паневропска. Ако не и свесвјетска.

Никада више није било жеље, праксе и остварења покоравања, подвлашћивања, запосједања, освајања и поробљвања. У цијелој људској историји.

Некада су постојале Колонијалне Силе. Али их није било много. Некада су се оне утркивале да опљачкају све више и више. И пренесу у своје пријестолнице.

Данас је колонијалних сила мало и пљачкају наше душе. Поред наших богатстава, културе, насљеђа и историје.

Али њихових најамника, пљачкаша и поробљивача, много је.

А наше Душе и наше Свијести, опијене глобализацијом, интернетизацијом и интеграцијама, више не умију да разлуче ни одакле зло долази ни како му се одупријети.

Што се српске тренутности тиче, не зна се да ли су више најебали они који су ишчишћени и елиминисани са своје земље, U Хрватској, у Федерацији БиХ, са Косова, у Македонији, или они који су остали, у Републици Српској и у Црној Гори.

Оне прве несретнике су однијеле Олује и они више не постоје. Нису пристали тамо гдје су дошли а повратка им нема.

Ове друге несретнике настоје да затру у властито земљиште на којем су.

То се налази у Политичиким Програмима Странака, као што Странка Демократске Акције има у свом програму укидање ентитета. То се односи, искључиво и једино, на Републику Српску.

То се може превести као Укидање Срба.

Али. То је програм и Сарајева цијелог. Једне цијеле котлине, гротла унитарног отрова, и полигона Бошњачког Политичког Круга.

То није екслузивно противсрпска Котлина. Она је и противхрватска. И противмуслиманска, ако се неко дрзне.

Та Сарајска Котлина мала је експозитура великих пљачкаша Наших Душа.

Њоме, нажалост, управља једна Сукњара, као што су то чинили и њени претходници, столујући у Једној Амбасади.

Републици Српској и Србима Овдје, у Дејтону је призната Државна Самосталност, као додатни орден Опстанка.

Република Српска и њене ратне и поратне власти, подобро аматерске, нису умјеле да то сачувају у изворном облику.

И данас не разумију ту Филозофију Самосталности.

Која је тешка, претешка, вриједна, превриједна. А плаћа се тако јевтиним монетама. Главама и Крвљу.

Не разумију је ни Хрвати у Федерацији БиХ.

Савез За Промјене прихватио је поддимијску топлину Бакир Чадора и отишао да се слуганством у Сарају бори за Републику Српску. То је чинио и Момо Крајишник. Па, послије њега и Слоговци и Есенесдеовци. На разне начине.

То чини сада  Хадезе БиХ. Па и Хаенес.

Њихова најактуелнија слуганска акција је приједлог измјена Изборног Закона БиХ, Lex Antikomsicalis.

Што им неће проћи, дабоме.

Никада Шекуларца нико није предриблао његовим финтама. Никада противника нико није побиједио на његовом ратишту и по његовим правилима.

Свака нада да се у Сарају може компромисом, суживотом, толеранцијом, европејством, интеграцијама, мултипиздомматерном, нешто постићи, велка је историјска варка. Која води у нестанак Срба и Хрвата на простору БиХ.

А у том нестанку, Србија и Хрватска неће ни прстом мрднути.

То је само продужетак садашњег Сарајцентризма. Што се у дуљем времену покаује као његово јачање.

Срби и Хрвати морају промијенти Филозофију Самосталности. Тако што ће је темељно схватити као упоредну линију Опстанка и Самосталности.

То није лако.

Јер људске јединке и колективитети, слаби су на лажну важност, празне почасти, провидне функције и црне ситне паре.

Сиротој Души и чешљуга у гујици чини велико задовољство.

Филозофија Самосталности Српске подразумијева да се јачају овдашње Тврђе, да се овдје гради сваковрсни живот, од економског до културног. Да се не распродаје оно што је још остало јер ће требати и другима, послије нас.

Да се не иде у Сарајево и да се доље не глуми суживот и љубигузје Ћаршји Насвећетирстране.

Филозофија Самосталности треба да почива на пресијецању свих веза са Сарајевом.

То није лак и кратак посао.

За то требају животи и школе.

За то треба Национални Програм и Национална Свијест.

ЕКОНОМСКИ ВОЛУНТАРИЗАМ

И ЛАЖНИ СТРАНАЧКИ

ПРОГРАМИ

УБРЗАВАЈУ

ПРОПАСТ

И у Савезу Комуниста Југославије, као и данас у Политичким Странкама, били су Дунђери, Натуршчици, Мрсомуди и Каријеристи.

Дакле, ни столари ни зидари, природно неталентовани, премјеститељи муда из лијевог у десни џеп и заљубљеници у себе и своје огледало.

Али у Владама, Републичким Извршним Вијећима, нису сједили баш Кретеноиди као данас. Имали су три ствари, које ови немају. Референце. Систем иза себе. Државу.

Па. Кад је требало да се о нечему одлучује, читав се систем укључује. Од комора, преко партија, до института и Радних Група.

При чему се водило рачуна о томе да Социјалистички Савез Радног Народа не сере о индустрији. Чак ни Синдикат.

Шта је Радна Група.

Радна Група је скупина стручњака из неке области и из повезаних области, за Хемијску Прераду Кукукруза или Зобару, на примјер, у коју се именују искључиво они који нису купили дипломе, који имају референце и којима је сваки рад, посао или задатак, важан за даље напредовање или назадовање.

Битније је било мишљење Радне Групе него Партије, такозваног Ескају.

Мада нико ни у Ескају, нити у Ривовима, није себи дозвољавао да се сјети неке будалаштине коју ће нека Радна Група прогласити Неперспективном Идејом.

Ну.

Те Радне Групе су превазиђени симболи Диктатуре, Комунизма, Тортуре и Једноумља.

Ми, сада, транспарентно, можемо да се сјетимо чега оћеш. И да бацимо паре за то.

Неку вече на телевизијама били досадни програми па сам пописивао идеје за Нове Инвестиције. До 23 часа, пописао сам 1.136. Само у Бањалуци и околини.

Да није жена загаламила да гасим свјетло, брзо би избио на 1.500. Инвестиција.

У то је ушло и двјеста пумпи, триста перионица аута и триста пекара.

А у Шумска Газдинства нисам ни завирио.

Та Транспарентност повлака Приватизација, у ствари је један најхаотичнији Волунтаризам. Вође, Лидера, Неформалне Групе, Невидљивог Лобија.

Реко Миле.

Па је слиједом те Анархије већ мјесецима у Српској актуелна продаја преосталог дијела државног капитала у Рудницима Љубија.

Сад је више небитан став да се Рудници нису требали продавати. Као ни Витаминке, Бирачи, Банке, Ливнице...

Поданици јој могу да буду гологузи али Држава не може да буде гологуза. Поданици ће преживјети гологузи а Држава неће. Поданици ће се размножавати и без муда а Држава неће и без свитњака.

Сада је продаја дијела Љубије постала питање Скупштинске Већине. Постала Страначки Став. Додик, кажу, заступа став Есендеа да се Љубија прода и то онима и онима. А Марков Став је да се Љубија не продаје. Јер то стоји и у Страначком Програму Деенеса.

Изучио сам те високе политичке школе и ниске политике праксе, и не разумијем да то треба да стоји у Програму неке Странке.

Значи.

Сад је постало важно и Реко Марко.

Друго. Више немамо гране индустрије, привредне секторе, развојне колосијеке.

Сад имамо Деенесов Економски Сектор. Социјалистичку Економију. Економију Независних Социјалдемократа повлака Миле.

И имамо ситуацију да Владу Српске, а и друге Владиће, немаш рашта да изабереш нити рашта да је обориш.

Ако нема Волунтаризма, и ту, Влада никад неће пасти.

Умјесто да су Странке које су на власти, у Већини, сјеле и, преко Владе, именовале, уз одређени дрил, увртање муда и пријетње затвором, руководства јавних предузећа и преостале природне и индустријеске имовине. Са основним задатаком  Развој и Добит.

Ако не постигнеш резултате за двије године, идеш. И нећеш више никад радити за Државу. Баш да си Марков унук.

А Приватнике, који производе и запошљавају, та Влада да позове и пита Шта можемо да урадимо за вас.

Овако, волунтаримо ко глуви кучићи по тиквењаку и ћораве кује, за туђим колима.

СУМРАК

ПАРЛАМЕНТАРНЕ

ДЕМОКРАТИЈЕ

Веома је тешко сазнати да је демократија лаж.

Као и фудбалеру. Да године пролазе, рефлекси споре, мишћи старе, моторика не функционише у складу са информацијама ока. Па се почне дерати на суиграче. А они паметнији и интуитивнији, кажу да су ове нове лопте неколико пута брже од некадашњих. Од скорашњих.

Све што је смишљено за велики број људи, смишљено је да их се забави и замами. А мањину да заштити.

А ако не бих хтио да будем тако мрачан и заједљив, морао бих да кажем да су Политичке Странке настале као аутохтони и аутентични концентратор и преносник животних, економских, колективних, интереса одређених друштвених слојева. Класа.

У законитом хаосу Индустријске Револуције, и свих других револуција, географских, трговачких, интелектуалних, то је био одређени стабилизатор, да тај болид не излети у првој кривини.

Али. Врло брзо су на сцену ступили они који су стручњаци да забаве масе, широке слојеве друштва.

И преузели, на разне начине, Странке, Синдикате и Покрете. Па им то није било довољно. Почели су да формирају Невладине Организације.

У свом златном добу, преузели су и демократске пунктове. Као што је Амерички Конгрес.

Гдје не можеш ни доћи ни опстати, ако те не прати Осам Тамбураша са Петроларина.

Тако је Парламентарна Демократија прнула у Чабар.

Неомарксиситичким рјечником речено, Набијена На Курац.

У земљурцима, веома мало битним, Парламент се, као и Вишестраначје, намеће као спас људског рода. Она Нојева Барка. Па се форсирају Странке. Које оснивају свакојаке будале и будалаши.

Прије рата нисам био нико и ништа а онда сам основао Странку.

Та вишевјековна фарса са Парламентарном Демократијом, завршава се ових дана.

Финасијерски Територијализам је изградио такву планетарну моћ да Државама не  би помогло да имају и по три Парламента.

Зато сада ничу покрети и свијести за заштиту и повратак Националне Државе.

Све интеграције су да те ја држим зауши, гологузог и страга. А ти да имаш право да упалиш свјетло али не можеш да се усправиш.

Парадоксално је да и једнима и другима Парламентарна Демократија, и Политичке Странке, постају сувишне.

И онима који Управљају Финансијерским Територијализмом, САД, Нато, ЕУ и Класичним Морганистима. Као и онима који су излизали шарене лаже страначке и схватили да је Парламент мјесто за промају НДД Сфере.

Зато је и Ердоган посегнуо за промјенама Устава. Из Парламентарне у Предсједничку Државу.

Видјећемо у коју страну ће то ићи.

Ми, дабоме, можемо говорити Ердогану као о турском дивљаку, као потирачу Ататурковог насљеђа, које се, узгред, претјерано увеличава, као уништитељу Курда и грабљивцу туђих територија.

Али то не мијења суштину промјена.

Ердоган је законит продукт краха Парламентарне Демократије. И унутра и свана. ЕУ, која је једна велика Лажна Парламентарна Демократија, гузи Турску око интеграција већ деценијама.

Ми можемо рећи да је овај оближњи шифрант Вучић, диктатор, гуликожа и тоталитатор.

Али не можемо избјећи суштину да Србија нема Политичке Странке. Па, сходно, не може имати ни Парламент. И Парламент не може да влада, и кад би сви посланици били фини, паметни и учтиви. Јер, никога не заступају.

Тај процес ће тећи даље.

Тамо, у микрорејоним, гдје има услова и захтјева бирача, треба развијати Политилчке Странке, савремено и процедурално, до крајњих граница, и користити Парламентарну Демократију.

А тамо гдје се све отело, зависићемо од Воље Разуђених Бирача. Коме ће дати повјерење. И од невоље оних који неће да излазе на Изборе, па унапријед се слажу са било којом већином.

А то је лото са само двије куглице. Орбан или Вучић.

Иванов или Вучић.

ВАСКРС БОСОНОГИХ

Синоћ је стигло велико признање.

Дај, Тата, не сери, мајке ти, ко је кад ходао бос по селу.

То је иста она Ћерка коју једину имам и која ме издала, удала се, родила два сина и сада се цијела та касарна, маломало, уз материјално-техничке играчке и друге зајебанције, укључујући и јахање, мобилише против мене. А командат касарне ме оптужује за лагање.

Нећу да лажем. Једва сам преживио њену удају. Пет Ратова је мила мајка.

И нећу да је убјеђујем али могу да се подсјетим.

Ускрс је био дан велике дјечије среће.

Али је био и дан када почиње Боси Дио Године.

Који може да траје све до пред Никољдан.

Током тог мог босоноговања, и другијех јунака дјечијег сиромаштва, сва се Природа роди и сва замре. Посију се и никну сви плодови од којих се живи и сви се уберу.

Босе ноге прођу ладне бразде, трче за зубачама, копају курузе, сијеку притке по шумама и шикарама, косе шеницу, косе дјетелину, беру курузе, сијеку курузовину, иду у дрва, пођу у школу. Јер школа почиње прије него се то све заврши.

Па дођем у учионицу ногу испуцалих ко код афричког слончета. Кад хоћу да обујем чарапе не може а ако их обујем не могу да се скину. Јер је кожа ко церова кора.

Није да није било неке обуће.

Нећу да лажем Ћерки.

Кад је било каквих пара, Баба Милевка се запути у Добуј, то је осамнаест километара. Пјешке. Путем крај Пруге Шамац – Сарајево.

Дан прије, Баба Милевка узме суви клипић врбовине и мјери моју ногицу. Па зарезује ножем испред. Толику ципелицу ће да купи. Да има празан прст испред прстића. Али зове и консултантску кућу. Дједа Милана. Милане, јел мало прст један веће. Дјед Милан, са рукама на гузици, обилази око нас. И мудро разабиере параметре. Прст ипо. Ситан је Рајчић, споро расте, то му море бит итри године.

Ја се мало протегнем и укрутим али нико не примијети да сам значајно добио на висини. И крупноћи.

Баба Милевка, најбоља Баба на свијету, врати се, увече, из Добуја и донесе половне ципелице које градске госпође продају јер су им дјеца израсла.

Ту ноћ оне проведу на мојим ногицама. Сутра, опет, босуј и споро расти.

*

А имао сам, једном, и нове сандалице.

*

Сад ћу на ручак код Ћерке.

Ако прочита ово, најебосам.