СУМРАК

ПАРЛАМЕНТАРНЕ

ДЕМОКРАТИЈЕ

Веома је тешко сазнати да је демократија лаж.

Као и фудбалеру. Да године пролазе, рефлекси споре, мишћи старе, моторика не функционише у складу са информацијама ока. Па се почне дерати на суиграче. А они паметнији и интуитивнији, кажу да су ове нове лопте неколико пута брже од некадашњих. Од скорашњих.

Све што је смишљено за велики број људи, смишљено је да их се забави и замами. А мањину да заштити.

А ако не бих хтио да будем тако мрачан и заједљив, морао бих да кажем да су Политичке Странке настале као аутохтони и аутентични концентратор и преносник животних, економских, колективних, интереса одређених друштвених слојева. Класа.

У законитом хаосу Индустријске Револуције, и свих других револуција, географских, трговачких, интелектуалних, то је био одређени стабилизатор, да тај болид не излети у првој кривини.

Али. Врло брзо су на сцену ступили они који су стручњаци да забаве масе, широке слојеве друштва.

И преузели, на разне начине, Странке, Синдикате и Покрете. Па им то није било довољно. Почели су да формирају Невладине Организације.

У свом златном добу, преузели су и демократске пунктове. Као што је Амерички Конгрес.

Гдје не можеш ни доћи ни опстати, ако те не прати Осам Тамбураша са Петроларина.

Тако је Парламентарна Демократија прнула у Чабар.

Неомарксиситичким рјечником речено, Набијена На Курац.

У земљурцима, веома мало битним, Парламент се, као и Вишестраначје, намеће као спас људског рода. Она Нојева Барка. Па се форсирају Странке. Које оснивају свакојаке будале и будалаши.

Прије рата нисам био нико и ништа а онда сам основао Странку.

Та вишевјековна фарса са Парламентарном Демократијом, завршава се ових дана.

Финасијерски Територијализам је изградио такву планетарну моћ да Државама не  би помогло да имају и по три Парламента.

Зато сада ничу покрети и свијести за заштиту и повратак Националне Државе.

Све интеграције су да те ја држим зауши, гологузог и страга. А ти да имаш право да упалиш свјетло али не можеш да се усправиш.

Парадоксално је да и једнима и другима Парламентарна Демократија, и Политичке Странке, постају сувишне.

И онима који Управљају Финансијерским Територијализмом, САД, Нато, ЕУ и Класичним Морганистима. Као и онима који су излизали шарене лаже страначке и схватили да је Парламент мјесто за промају НДД Сфере.

Зато је и Ердоган посегнуо за промјенама Устава. Из Парламентарне у Предсједничку Државу.

Видјећемо у коју страну ће то ићи.

Ми, дабоме, можемо говорити Ердогану као о турском дивљаку, као потирачу Ататурковог насљеђа, које се, узгред, претјерано увеличава, као уништитељу Курда и грабљивцу туђих територија.

Али то не мијења суштину промјена.

Ердоган је законит продукт краха Парламентарне Демократије. И унутра и свана. ЕУ, која је једна велика Лажна Парламентарна Демократија, гузи Турску око интеграција већ деценијама.

Ми можемо рећи да је овај оближњи шифрант Вучић, диктатор, гуликожа и тоталитатор.

Али не можемо избјећи суштину да Србија нема Политичке Странке. Па, сходно, не може имати ни Парламент. И Парламент не може да влада, и кад би сви посланици били фини, паметни и учтиви. Јер, никога не заступају.

Тај процес ће тећи даље.

Тамо, у микрорејоним, гдје има услова и захтјева бирача, треба развијати Политилчке Странке, савремено и процедурално, до крајњих граница, и користити Парламентарну Демократију.

А тамо гдје се све отело, зависићемо од Воље Разуђених Бирача. Коме ће дати повјерење. И од невоље оних који неће да излазе на Изборе, па унапријед се слажу са било којом већином.

А то је лото са само двије куглице. Орбан или Вучић.

Иванов или Вучић.