ПОТУРИШТВО,

ДОДВОРНИШТВО,

КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ,

САМОУНИШТЕЊЕ,

КОБНЕ СРПСКЕ

ОСОБИНЕ

Имају и други Народи сличних особина. Сви имају Издају, као појединачну или групну манифестацију.

Али ниједан народ нема ове катастрофалне особине које су Српски Народ коштале више глава него сви наметнути ратови и истребљења.

Само су се Срби, током историје, потурчавали и покатоличавали. Или су са себе једноставно, збацивали Српство и проглашавали се за нешто друго. Као Црногорци, данас.

У новије вријеме, због фреквентне комуникативности, Срби у Хрватској нису посегнули за покатоличењем, нити је то била жеља Усташа, већ су кренули у егзодус потпомогнут територијалним фашизмом Хрвата.

При томе се то, све те појаве, не може оправдати борбом за голи опстанак.

Двије су српске особине одговорне за такво масовно аутодеструктивно, и, послије, према Србима деструктивно понашање.

● Православна Славенска Појединачност. Православље је таква вјера која енормно ослобађа појединца. То код Ислама и Католичанства није случај. Првославње даје слободу аутономије појединцу, чак и у исповиједању и практиковању вјере. Друге двије велике религије, појединцима не дају да дишу. Оне их постројавају, вагонирају, палетирају, диктирају, хомогенизују. Зато се код њих лако јавља Усташтво, Хитлеризам, Фашизам, Џихадизам.

Код православља тога нема.

Славенска раса је раса јаких појединаца. Не само физички јаких и храбрих, већ и духовно и мисаоно јаких. Славенска сликарска, књижевна, музичка, култура, култура је индивидуалитета.

● Масовност и Колективизам. Срби имају ту особину Окупљеништва, коју други Славени немају. То је јужњачка особина. Она се кроз српску историју мијењала, од Радо иде Србин у Војнике, до Омладинских Радних Акција, од Испраћаја у Војску до прославе Пунољетства. Мијењала се и суштински. Данас се манфиестује кроз Пинк Културу, кроз Трич и Шундерграунд. Или кроз масовно чланство у Политичким Странкама.

Расцијепљени између те двије над сваким надмоћне особине, Срби долазе, у разним временима, у ситуацију дезоријентисане конфузије.

Преслаб појединац, преслаб да искаже своју индивидуалност, појединачност, своје стваралаштво и креативност, које на сваки начин жели да избију из њега, а немоћан да се на неки други начин колективизује, социјално потврди, као учесник масовних манифестација среће, рада или крви, он одлази у своју Подсвијест која га води тамо гдје ће га нови колективитет и масовност примити и учинити га важним чланом. Али небитним.

То му омогућују Ислам и Католичанство.

То је самоубилачки чин Србина Појединца. Он је подсвјесно убио своју индивидуалност, наплативши то лажном, постројеном, геометријском, масовношћу. Која, не смао да не допушта Појединачност, већ је и систематски убија, све до иструљења у сандуку.

Да би подгријавао ту своју Масовност, он посеже и за злом према Србима, постаје окорјелији противник и истребљивач Срба од Оригиналних Непријатеља. Његова нова Масовност то користи, користи његов Индивуализам Крвавих Руку. Којим он надомјешта Креативну Појединачност из свог бившег Народа.

Ето. Због свега тога, данас у Републици Српској имама толико љубитеља Бакира, Сарајева и Странаца.

А у Сарајеву, међу муслиманима, немамо ни једног љубитеља Републике Српске, Срба или Београда.

Ове српске особине се тешко отклањају. Тешко се исправљају. То не може Држава, Сила и Власт. То мора да покуша да учни Вјера. И Црква, као њено предузеће.

Питање је да ли она уопште види тај проблем, да ли има жељу и вјеру да то исправља и да ли има знања и дугорочности за то.

Христос се роди.

Ваистину су Потурице у моди.

ПИЈУКАЊЕ

ПОДАНИЧКИ

БАДЊАК

У ЗАГРЕБУ

И САРАЈЕВУ

Српско Народно Вијеће у Хрватској и Српски Махатма Ганди, Пуповац, приредили су, усред Белог Загреб Града, предбожићни пријам.

На који је дошао Пленковић, бриселски фићфирић у својству Предсједника Владе.

И онда је, Мањини, и малобројној српској чељади, која се скупила ту, одржао предавање о Милошевићу, Великосрпској Агресији на Хрватску и осталим усташоидним натукницама.

Такво самопонижење Србима у Хрватској могу да приреде само тај поментути Милошевић, који је судјеловао у Великом Хрватском Тријумфу. И Пуповац.

Који је један чудни политичар Успореног Србовања, досад непронађене националне технологије.

Јасно је да Пуповац, и то Вијеће, није требао звати те полуусташке званичнике на пријем.

Истина се мора прихватити таква каква је. Срби су изгубили у Хрватској. Истјерани су из Хрватске, погрешно су им савјетовали, погријешили су.

А она се не може замазати никакавим еуропејством, никаквим измећарством, никаквом толеранцијом.

Као што се ништа не може постићи компромисом, суживотом, толеранцијом и измећарством у Сарајеву.

Бањалучки Пуповац, вјечни, успорени, компромисни и помирљиви политичар без и једног резултата, чак и без пласмана у било којој важнијој политичкој утрци, Младен Иванић, Србин, како су га хвалили, који је први унио Бадњак у Предсједништво БиХ, приредио је опет ту фарсу у Сарајеву.

Срећа, па Бакир није имао прилику да сере о Милошевићу, Николићу, Четницима, Геноциду.

Ну. Серуцкао је Бореновић. Објавивши као Гранде Србин Додик није дошао Иванићу не пријем.

Педепеов Говедарица не схвата да је то пријем код Бакира.

Али, у ситуацији када он, Бакир, не допушта српском војнику да учествује у прослави Дана Републике, позивати га на предбожићни пријем, најочитија је Подотоманска Манфистација Понизности.

Срби треба да признају тешку истину да су изгубили свог пола Сарајева, да су протјерани, да су их продали, да су им погрешно савјетовали. Али нису погријешили као Кнински Срби.

И то се не може замазати никаквим Бадњаком у Сарајеву.

Српски Члан Предсједништва БиХ треба само да долази на сједнице у ту зграду Предсједништва. Не треба ни канцеларије тамо да има. А камоли да столује, предсједникује, чини пријеме и друге манифестације националног комплекса.

СВЕ ШТО ЈЕ

ЗАЈЕДНИЧКО,

НИЈЕ ТВОЈЕ

И МОЖЕ ДА СЕ

ОКРЕНЕ ПРОТИВ ТЕБЕ

Бошњачки Политички Круг убједљиво је најглупљи у погледу Националне Политике, Природе и Друштва, Територијалне Обмане и Домаћинства.

Он је, то муслиманско политичко, паравојно, вјерско и лоповско вођство, насјео на пратеће синтагме Распада СФРЈ и Уништавања Срба, схвативши, на примјеру Хрватске, да је стварни и поштени циљ свега Независност Муслиманске Државе Босне. И да је протјеривање Срба преко Дрине легитиман геостратешки циљ.

Нису схватили да прошловјековна граница Свијетова иде баш кроз ту Босну Усрану. Да је граница Запада и Истока обиљежена Зимским Олимпијадама.

Па им је зинула гујица на ту НМДБ.

БПК је, у корист те своје илузије промовисао дегенерацију Дејтонског споразума и генетску модификацију Устава БиХ. Па су настали или су присвојени Уставни Суд, Тужилаштво, Суд БиХ, Бехателевизија, Један Рачун ПДВ, СИПА, Гранична Служба, Оружане Снаге БиХ...

Ну.

Сваки од тих поменутих, и непоменутих, пунктова, учинио је више за рушење БиХ, о Босни да и не говорим, него што су учинили Хрвати и Срби, који је нису прихватали од почетка.

БПК није схватио да је СФРЈ опстајала док је постојала Сила. Сила Геополитике. Сила Војна. Сила Полиције и Служби. Сила Идеологије и Партије. Па и Сила Економије.

Чим је једна од тих Сила почела да храмље, ампутиране су све.

БиХ, и Босна, Бошњачки Политички Круг, Вјерска Исламска Држава, као крајњи концепт и циљ, немају ни једну от тих Сила СФРЈ.

А ове приручне, на ПЗТ, Привремено Заузетој Територији, у вјештачком и непријатељском окружењу, без објективне и природне облоге и подлоге, по природи, претварају се у деструктора. На начин редукованог мотора. Кога не можеш искључити а није га могуће ни зауставити и укочити.

Та спора дробљавнина и мрвљење БиХ, стиже, све убрзаније, на наплату. Нешто је број обртаја убрзао и Трамп. И БПК му треба бити захвалан.

Што се БиХ спорије дроби и мрви, цијена коју плаћају Муслимани све је већа и већа.

Сарајеву би највише одговарало да се БиХ брзо распадне. И мирно.

Не кажем да би му годило. Али ди добри људи Муслимани, одахнули и од Илузије Босне, и од Срба, и од Хрвата, а и, богами, од Бакира и његове Чадор Свите.

Како то на дјелу изгледа види се на примјеру ОС БиХ и сарајске забране да учествују на свечаностима Деветог Јануара у Бањалуци.

Чим их је Бакир и БПК употријебио као Босанску Институцију, отишло је све у Пизду Матерну.

ОС БиХ су се окренуле против БиХ.

А да нису ни пушку репетирале.

Ту филозофску и антифилозофску поставку БиХ, БПК, Бакир и Бошњачко Вођство уопште, неће никада схватити.

И зато Република Српска и ово, данас, као и сваког другог божијег дана, треба да искористи за Корак Самосталаности.

Ко не схвата Националну Филозофију, никад неће имати Државу.

ОПСЕРВАТОРИЈА

БОЛЕ МЕКУРАЦ

ТЕКСТОВИ СА ОВОГ БЛОГА, У 2016ој.

183.ООО РИЈЕЧИ,

1.132.000 КАРАКТЕРА.

НЕУСТАВНА

МИНИСТРИЦА

КОМАНДУЈЕ

ВОЈСКОМ

Пошто је Србима који су у Оружаним Снагама БиХ, а дабогда се сваком сјеме затрло ко је од Срба пристао на те Оружане Снаге БиХ, већ забрањено било да учествују на Референдуму, логично је да ће им бити забрањено да учествују и у обиљежавању Деветог Јануара, Дана Републике Српске.

Као што ће, једног дана, ако се не одвојимо, бити забрањено да говоримо Српским Језиком већ ћемо морати да говоримо Оружаним Босанским Језиком.

Министрица Одбране, Марина Пендеш, процурило је из кругова блиских тој неоусташкињи и дочекатељици злочинаца над Србима, саопћиће видеоодлуку у тринаест часова, данас.

Без обзира шта ће рећи Марина Пендеш, треба имати на уму

● Да је мјесто Министра Одбране недејтонски и неуставно. Јер, Савјет Министара, по Дејтону и Уставу, има само три члана.

● Неуставни Министар не може да има никакве ингеренције над тзв Оружаним Снагама БиХ.

● Република Српска Пук, односно српски војни старјешински, чиновни и командни кадар, не треба да послуша никакву одлуку или забрану учешћа Војника Срба у свечаностима Дана Републике.

То би био добар корак ка Самосталности Српске а ничим не би радио против Дејтона.

То би дало велику снагу Јединству у Српској.

То није никакав рушилачки чин према БиХ већ је Национални Знак за Републику Српску.

А Републици Српској и свим политичким и другим снагама, остаје наук, да никад више не доноси одлуке или не пристаје на рјешења, која се у будућности могу свести на овако нешто.

Да нека Марина Пендеш објављује одлуку о било чему, данас у тринаест часова.

ЧУДНИ ПОРТРЕТИ

НАШЛИ СВОЈЕ МЈЕСТО У САЛОНУ СКУЛПТУРА У АТЕЉЕУ БМК

МАГЛЕН ИВАНИЋ,

ЛАЖНИ ГОЛИ ЦАР

АНТИПОПУЛИЗМА

Најдуговјечнији а за Српску најпогубнији, продавач Магле, Маглен Иванић, у неком свом Новогодишњем Интервјуу изнио је, приликом гадљивости према Популизму, своју поносну тезу као је побиједио за Члана Предсједништва кандидата иза којег је стајао Популизам.

Што било тачно само у случају да је његова, тадашња ПДП, имала 200.000 чланова.

Овако, он је, рецимо, добио све гласове Педепеа и још само два популистичка гласа.

Један Есдеесов и један Противесенесдеовски.

Бошњачке Гласове нећу да рачунам. Ради Мултиелектизма.

Оба та недостајућа гласа за Маглена Иванића, популистичка су.

Јер су оба из популистичког антидодиковског и антиесенесдеовског контигента.

Слабост тих гласова није у том антизму.

Већ у томе што они Иванића не обавезују. Нити га могу обавезати. То су масовни гласови Против.

А Глас, да би био обавезујући, мора да буде глас За.

Маглен Иванић се тако и понаша.

Не ради ништа, за Републику Српску, јер нема обавезу.

У том интервјуу, међутим, он помиње успјехе као што су цијене лијекова и идеја о два рачуна за Педеве.

Идеја која је настала два дана прије него што је Ева дала пичке Адаму.

Маглен, дакле, ради посао за који је непопулистички изабран. Не мијеша се ни у шта.

Осим што настоји да Николића приведе Сарајеву. А то је увијек и рад против Републике Српске.

Успут обавља и друге задатке.

Приближава се Бањалуци, Додику, како би, ако добије налог, и ако се покаже потреба, 2018е, овдје, чисто политички, не популистички, добио позицију. Кандидатуру за Предсједника Српске. Или Премијера. О чему, каже у Новогодишњем Интервјуу, не размишља.

Маглен Иванић је Расим Љајић Републике Српске.

Али много опаснији.

Јер, показала је то 2014а, може да буде ховеркрафт изборног инжењеринга и манипулација Јавношћу и Бирачима. А сам не може ништа да уради.

Такав Антипопулиста је најопаснији.

Јер ће све урадити по налогу својих ментора.

ЧУВАРКУЋА

ДЈЕД МРАЗ

ЗАБОРАВИО

ДОНИЈЕТИ

ЉЕВИЦУ

НА БАЛКАН

Данас људи тако не знају шта је Љевица да је невјероватно да су живјели под тим Комуњарама, Под Тетрапаком са Краком, у Самоуправном Социјализму.

Многи, и учени, заборављају да је у међувремену разграђено не само Друштво Самоуправног Социјализма већ и цијело лажно друштво европске социјалдемократије и европске деснице.

На сцени су остале само финансијерске и неолибералне сплаћине.

Али тако да су на површини.

Овдје, пак, нестанком индустрије, која је у Југославији била нетржишна за Европу али конструкциона за Југославију, нестала је и Радничка Класа.

Радничка Класа је била темељ идеологије Комунистичке Партије. Савеза Комуниста Југославије.

Оно што је остало, у овом случају, испод Ратних Профитера и Параполитичких Сјецикеса, конгломераторијум је у који се не може усадити ни једна идеологија.

Идеологија као везиво великих друштвених слојева.

Јер, за такав сужањски положај у Друштву, нема Идеологије.  

Изгубљене Политичке Снаге, које покушавају да остану изнад овог широког сужањског слоја, баве се дакле само Политиком а не Друштвом, у Хрватској, БиХ и Србији, од избора до избора, потежу питање Љевице, Окупљања Љевице, Повратка Љевице.

Овдје, уз Нову Годину, не имајући шта друго смислити у општем хаосу у који су самодоведени бошњачки политички оријентири, Дураковић гововори о окупљању свих фактора Љевице у БиХ који би на патриотским основама спријечиле растурање земље.

У општем Унитаризму, да подсјетим, Сарајевски Политички Диктат није допуштао Љевици, Социјалистима, Социјалдемократији, ни помен Националног Питања.

А Национално Питање је темељ и тог Патриотизма о коме говори Дураковић. Патриотизма једне, непостојеће, Босанске Нације.

Дураковић је типичан артефакт Ратне Наплавине и не разумије постјугословенско друштво.

Као што га не разумију ни нови бизнисмени, нови медијски актери, нови политички слој.

Љевица данас не може да постоји.

Јер нема из чега да никне и кога да заступа.

Данас треба заступати широке социјално уништене слојеве.

Које једино повезује Нација.

Дакле, политичка снага, стара или нова, која жели да се наметне и побиједи, мора да формулише Национални Програм, здрав и реалан.

И да крене у двије упоредне политичке битке. За придобијање присталица и гласова и за освајање власти.

А Патриотизам је само Сарајевска Унитарна Севдалинка.

Као што су Промјене, лажно србовање странака Савеза За Промјене.

РАСУЛО

КОЛЕКТИВИТЕТА

Експлозија послијератног колективистичког елана, полета и заноса, била је разумљива. Након патњи и крви, сви су се радовали Миру и почетку.

Умјесто КПЈ, наступили су Странци Усранци који су срали о томе како ћемо демократију кусати златним кашикама а заједништво, мултиетничност, мултиконфесионалност и мутликултуралност, златним кевчијама.

Кад, оно, курац.

Ни Демократије ни златних кашика и кечвија.

А мултиетничност се куса Зарђалим Вилама.

Они паметнији, из другог ешалона, почели су да форсирају инфототалитуру као и епидемију странака и кандидата на изборима. А још паметнији напали су широке народне масе уз помоћ смртоносне масовне комбинације, Трич и Шундерграунд. Гдје је Трич Тривијални Кич. Дакле не више ни уцакљени, обични, љековити Кич.

Тако су се родили Пинк и Таблоиди у Србији. Мост у Хрватској као инструмент сухадезеовског рушења глупих усташоидних социјалдемократа. Тако се, у Србији, родило Напредњаштво, у пратњи милиона Партија Прагаша и Предсједничких Кандидата.

Суштина свега је уништење масовности и колективитета.

Потребно је створити такав политички мозаик у коме ни једна велика Политичка Странка не може да влада НДД Сфером.

То што је у Србији, наизглед, СНС велики, јесте варка. Велики је Вучић. Односно његов механизам ванинституционалне моћи.

Масовност и Колективитет су сведени на предекранско буљење, револуционарност друштвених мрежа и изборно воајерство.

Што је непобитан знак атомизације колектива, трапљење појединца, отуђење, ниподаштавање.

Тако се и синоћ све то показало. На многим мјестима. Покушаји колективистичког слављења Нове Године на трговима, што је још само један начин окупљања небитних и потчињених јединки, пропадали су свуда.

А телевизоидни окупљачки магнет пружио је индивидуалним аветима, најјаднију параду пичке, гузице, сисе и накарминисаних мајмунских дупенаца, из којих излази мелос удробљеноих нота, ријечи и мелодије, од којих се ни један стих не може упамтити као нека врста поруке.

То је пратило и општи недостатак хумора. А оно што га је било, показало је тако низак ниво, да сваког, на овим зајебантским просторима, треба да буде срамота.

Хумор законито нестаје са нестанком колективитета. Тако су изумрли Хусо и Хасо. И вицеви о њима.

Дабоме да се не може учинити ништа.

Црква и Политичке Странке нису довољан генератор Новог Колективитета.

Силе и Идеологије нема а Економија само зачињава тај процес. Мада би, и да се ово подручје развије, атомизација наставила свој пут.

Национални Програм може да успори и помогне.

Али га је веома тешко створити.

У Хрватској покушавају око Усташтва. У Српској око Самосталности. А у Србији ни прстом не мрдају у том погледу.

Ну. Пинчке, господару, не видјесмо давно Пинчке.