ШТА ЈЕ ЦИЉ?

УНИШТЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА,

СРБА ИЛИ ЊИХОВА ЗЕМЉА

Одговор није лак, можда је и немогућ а нико није ни покушао да одговори на то питање.

То говори о Националном Стању.

Као што постјугословенско Србљаштво, српско национално дивљање шешељеваца, драшковићеваца, слобинаца, мартићеваца, караџићеваца, аркановаца, говори о Националном Хаосу у главама Срба.

Дабоме, ни Хрвати нису у бољем стању.

Да Запад и Триторијалисти нису организовали цијели процес, никада се Хрвати, као Нација, не би упустили у то.

Ну.

Све може да звучи као Теорија Завјере.

Јер ствари нису тако јасне.

Мада би свакоме требало да буде јасно да се оне не догађају случајно. Чак и да јесте тако, неко ће увијек ту случајност да уочи, организује, каналише и искористи.

Србима се случајности догађају у дуљем историјском времену.

Случајности као Националне Несреће.

А коме се стално догађају Несреће, и скоро увијек уз његово учешће, он не заслужује сузе и бол.

Нешто се, као Други Свјетски Рат, борба на страни Антифашиста, није могло избјећи. А и да се избјегло то не би поништило одлуку о отварању Јасеновца. И стотина мањих Јасеноваца.

Ратове, у којима су Срби учествовали и у које су, понекад, ишли грлом у јагоде, треба схватити само као један дио Националне Несреће.

Срби лако дају Вјеру. А то Истребљивачи користе па је и насилно поништавају.

Још постоје књиге рудара у Тузланском региону гдје су два брата ове године Никола и Стојан Ковачевић, Срби, православци, а сљедеће су Рамиз и Фарук Ковачевић, муслимани. Друга два њихова брата остали су Срби у тој књизи рудара.

То је, дакле опстаначка тактика, под притиском егзистенције.

Када су почели Ратови Распада, у којима је и Сарајево видјело шансу, муслимани по БиХ су листом истицали своје смијешно иранско поријекло. Нису они ниуком кољену, раније, били Срби.

У Македонији још има споменика на којима су преци српских презимена а онда се од њих, у некој генерацији, промјеном задњег слога, добијају македонска презимена.

У Хрватској су Усташе покатоличиле на стотине хиљада Срба Православаца. Тешко је рећи колико је то било под морањем а колико под добровољношћу.

Како је ишла вјера, ишла је земљ, ишла је и територија, ишао је и језик.

Некад, као на Косову, Срби су мало добровољно, мало под притсцима, продавали своју земљу и имања. Нико то у Србији није хтио да заустави и спријечи, кад се могло.

Тако ће, сада, нестати имања, територија, Срба у Хрватској и у Федерацији БиХ.

И нико прстом неће мрднути. Од Цркве, до Србије и Српске.

Осим што Вучић позива Хрватску на обнову дијалога.

Умјесто да једном годишње позове амбасадора Хрватске на свечани пријем а током године држи хладну коегзистенцију са зељмом која Јасеовац крсти кукастим Крстом и чини све на даљем истребљењу Срба.

Али. Какав је Вучић, можемо очекивати да пријеђе и на католичанство.

Данас се у Македеонији одвија тужно фунале губитка Српске Земље.

Иако то изгледа као борба да Шиптари узму пола Македоније. Као борба Македонаца да сачувају земљу. Како борба Бугара да се одупру Шиптарима.

Изгледа све, само не као српски национални проблем.

Остаће нејасно, ако је већ ФНРЈ скројена са тих шест република, па и Македонијом, зашто су се Срби предали у Македонији. То не може да буде кривица Вмроваца и Шиптара.

Ја, који нисам неки вјерник, осим што сам крштен, никад се не бих одвјерио.  И предао у рату.

Али то моје мишљење можда је честито али је сигурно честично.

И по њему се не може захтијевати живот свих или већине.

У том је одговорност Националног Вођства а не Нације, Народа, Живља.

Неодговорност данашњег србијанског Националног Вођства доћи ће на наплату за много деценија, када никоме више не буде било јасно зашто се нешто догодило и зашто је, тада, стање такво какво је. Неповољно.

Као што се Национална Политика Самосталности Српске, може, кроз много деценија, показати драгоцјеном за опстанак људи на њиховој земљи.

Том сваком Националном Вођству треба да буде јасно да се у неког другог, Русе, Америку, Европу, не може поуздати.

Сви ће они, ако догађаји крену неповољно, потпирити или се искучити.

А и Бог је рекао Прво ти нешто учини за себе, па ћу, можда, и ја.

Македонија је прва добила Споразум о придруживању и стабилизацији, 2004. односно још прије. Прије Хрватске и Албаније.

То им није био никакав знак. Да треба да се формира Национално Вођство. Да је то шапа над судбином а не добра намјера интеграције у ЕУ. Да је ЕУ позадиснак комора Нато Територијалиста.

Зато ће се Македонија распасти, нестати. Можда и једним ширим Ратом. Циљ је да се створи Велика Албанија која ће остати трајна широка и стабилна степеница Америке на овом задњем вагону Европе.

Која ће служити за Наркотранспорт, Војне Базе, и за Спречавање уласка Кине с југа и Русије са сјевера.

Да ли су Македонци могли нешто да учине.

Могли су. Да су имали Национално Вођство.

Мада нам је, свима, касно.

Македонија је закашњели и непотребан национални двочас.