УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКЕ

СА СРБИЈОМ

САМО У КРАЈЊОЈ

ИСТОРИЈСКОЈ НУЖДИ

Без обзира што су многе реалности далеко од данашњег дана, о њима треба расправљати и размишљати.

Србија већ реденичким деценијама показује да не умије да одњегује вође који ће уобличити државну и националну политику и која ће, потом, бити прихваћена од Народа. И која ће бити реална, стабилна и просперитетна за Србе.

Посљедица тога су двије грешке са Југославијама као и катастрофална импровизаторска секвенца са Свим Србима у Једној Држави.

Гдје се од Срба, на Српској Земљи задржала само Република Српска. Гдје је Србија изгубила и Косово. А на путу је да почне да губи и Војводину.

Додик је, уз Девети Јануар, поменуо и уједињење Српске са Србијом.

Без обзира што је то далека опција и што Национална Политика Српске још није ни почела да се формулише, треба рећи да је та могућност на другом мјесту најлошијих варијанти дугорочног рјешења за Републику Српску.

На првом мјесту је Унитаризација БиХ и нестанак Српске.

Српска треба да остане Друга Српска Држава.

И да постане самостална и независна Српска Држава.

Када би се, у догледно вријеме, појавила таква могућност, догодило би се сљедеће.

● Србија би, у предвечерје тог догађаја, била понижавана и уцјењивана.

● Иселила би се Српска у Београд. Као Југ Србије.

● Србија би нешто морала да да за то уједињење.

● Србија би сама себи продужила оптуживање за Агресију и Геноцид по цијелој СФРЈ.

Ну.

Та опција је нереална због једне једине чињенице.

Циљ је, од почетка био, да се Срби с ове стране Дрине протјерају, претјерају или истријебе. А да се Србија раскомада.

Нико неће стати на пола пута.

И тај процес ће по сваку цијену настојати да се настави.

Лакше ће ићи даље комадање Србије него нестанак Српске.

Стога не треба узимати у обзир никакво уједињење, присаједињење, или утапање Српске.

Оријентири за Српску су.

● Повратак изворних дејтонских надлежности.

● Успостава дејтонске институционалне структуре

● Самосталност Српске. У оквиру Дејтона или изван БиХ.