МОЈИ ЦВЈЕТОВИ ДАНАС

МОЈЕ ЉУТЕ ПАПРИЧИЦЕ, ДАНАС

МОЈЕ ЈАБУКЕ НЕПРСКАНЕ, ДАНАС

ВИДИМО СЕ У ПРАШИНИ

ШИНА КОБАЧКА

КУРУЗОЈЕД

ПАНДЕ

КАМЕНОЛИК СРЕЋЕ

У КАКВУ

ЛЕГЕНДУ

ЈЕ ОТИШАО

КОПАЊА

Ниукакву.

Јер и Копања је био уништитељ Легенде.

Пошто Копања више неће умирати а пошто је прошло то вријеме жалости и сахране, кад није пристојно бити истинит, ред је да се поставе координате.

Наши народи и народности воле да кажу О покојнику све најбоље. То није ради покојника. То је ради нас живих. Кад умрем, заборавите све моје гријехе, дивљаштва и зло које сам правио и носио са собом. Сахраните ме са добрим, поштеним, смјерним и скромним.

Ну.

То тако не бива.

Сваки човјек у гроб, са собом, носи своју доброту. А његово зло остаје на површини. Као и добра дјела, ко их је чинио.

Зато не може о покојнику све најбоље. Не ради њега. Већ ради живих.

Од Копањине смрти и сахране направљена је велика представа. Сви су се потрудили као он што се трудио да направи Личност Године. Нисам сигуран да би и он то тако урадио.

Пале су тешке ријечи. Копања, новинарска легенда. Власник и Већински Власник, Отац Независног Новинарства. Опсједут Помирењем. Сањао новине које ће се једнако читати у оба ентитета. Отворена је књига жалости.

Све је урађено како приличи вјештачкој Босни и Херцеговини. Вјештачки и без покрића. Неистинито и лажно.

Шта је био Жељко Копања.

● Копања није био Новинарска Легенда. Није био неки нарочити новинар. Његов опус не садржи текстове којих се ико може сјетити. Он, једноставно, није био за тај посао. Био је све друго, фудбалер, алкохоличар, пушач, али не и Новинар.

● Службаш. Испочетка мали а касније употријебљени и на крају услужни. За више страна. Треба видјети, сјетити се, ко је, у гаражи, како то репортажно звучи, с њим покретао Независне Новине. Код Копање су, у егзилу, боравили и Тијанић, Србијанско Службашко Чудовиште, под изговором да га Милошевић прогања, али и други, ситни, који су, послије, хапшени у акцији Сабља, након убиства Ђинђића.

● Страни плаћеник. Сам је говорио да је од САД добио 1,5 милион долара за своје пројекте. А присуство Америчке Амбасадорке на комеморацији, која, иначе, не жели да се види са Предсједником Републике, говори о томе против кога је и за кога је радио Копања. Као Пројект.

● Монополист. Копања је имао новине, штампарију и дистрибутивну мрежу.

● Страшило. Он је политичаре, и друге, нарочито оне без покрића, који не знају, не знају гдје су и не знају шта треба да раде, а немају храборсти да то сами схвате, стражио непостојећим тиражима. Касније, кад се извјештио, чинио је и теже ствари.

● Манипулатор. Пошто су га странци промовисали у Барда Независног Новинарства, нарочито након атентата, који нема везе са слободом, новинарством и независношћу, и учестало га посјећивали, Копања им је не само саопштавао своје селективне ставове о људима већ и селектовао туђе ставове и дијелио их нашима.

● Уништитељ Новинарства. За двадесет година у његовим новинама није одњегован ни један Новинар. Да га се може назвати Новинарчином. Ја сам, као дописник, сиромашни рођак из провинције, за десет година, у предратној ТВСА постао самостални уредник и добио своју емисију. Не зато што сам био паметан, способан и талентован, већ зато што је ТВСА, као и друге куће, његовала и хранила Новинаре.

Копања је био скретничар на раскршћу гдје се сахрањује Новинарство а стварају Медији.

● Типична Ратна Наплавина. Неко ко је постао важан без покрића. И ко је био у прилици да поништи све оне који су нешто створили иза себе, прије рата, а рат им је то све однио на бувљак мира, помирења и усране Босне и Херцеговине.

И нешто сасвим лично.

Копања је био један од мојих најкрволочнијих прогонитеља. За рачун Америчке Амбасаде, Лагумџије и други, ситних, шкевчади. У својим медијима је забранио помињање мог имена  и презимена а то је покушао да проводи, коликод је то било могуће и на РТРС-у.

Ипак. Нека Црна Земља о њему мисли много боље него ја.

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

НИЈЕ ОНО ШТО

ДРЖИМО У РУЦИ

ВЕЋ ОНО ШТО

ДРЖИМО У СВИЈЕСТИ

Десет дугијех година објашњавао сам, у Организацији Есенесдеа, да Политика, и Избори, није мало асфалта, мало шљунка, мало воде, мало бандере, показало се да није чак ни аутопут Бањалаука – Градишка, јер им га изградишка а будале ти изгубе Изборе, већ да је Политика оно што је у свијести, само страначки упаковано и на вријеме испоручено. Да је Политичка Странка, у ствари Политичка Породица. И да се братство, и сродство, не види али је увијек ту, као да је највидљивије.

Код Срба, а и других народа узаврелих подручја, те невидљивости очигледније су од свега другог, створеног, изграђеног, поклоњеног.

Па и код Држава као што је БиХ.

Овдје није важно Сарајево. Важна је Турска.

Није важно да Хасо има. Важно је да Срба нема.

Као и код Срба. Кад је Анто, тијеком рата, вико преко Саве, Чедоооо, немате струје. Ал нема ни Стипе ни Мујееее, ко данас, јека се одовуд чује.

И у Хрвата. Важно је да има Госпе. Које нема. Недајбоже да се доиста појави.

Луди Европљани мнију исто. И они воле да да имају ствари којих нема. Стране Инвестиције. Реформска Агенда. Механизам Координације. Европска Унија. Толико их немају да су ради и нама да их дају.

Ствари којих нема, које се не држе у руци, које се не виде, дају највеће резултате. То су ефектуенти. То су највећи произвођачи нове вриједности.

Опстанак. Слобода. Самосталност.

У ту категорију спада и Референдум.

Којег су, на овим просторима, али у Републици Српској, девастирали, потцијенили, мало олињали.

Али који, након Уставног Суда Републике Српске, иде.

Референдум о Дану Републике неће промијенити ништа, неће донијети ништа, неће повећати нешто.

Он ће само показати куд идемо.

Он ће Републици Српској и Србима дати право да колективно кажу. Да имају право да кажу. И да њихова одлука нје као она ноћна скупштинска предратна сарајевска. Нити као њихов референдум о независности. Нити Српска и Срби траже да се укине Босно моја, дивна, мила. Не тражимо чак ни Јајце да им се укине.

Дабоме да звучи расистички и националистички.

Али, то је оно што раздваја Србе од других.

Зато је Референдум још једна света српска земља по којој ходе. Зато су његови ефекти драгоцјени а невидљиви.

УСПОРЕНА

ТРАГЕДИЈА

СРБИЈЕ,

РИЈАЛИТИ,

ВУЧИЈАЛИТИ

Србин имаде то што нико не имаде.

Може да живи стољећима без наде.

Може да буде равнодушан према читавим вијековима.

Да трпи власти лакше него страсти и сласти.

Већ неко вријеме Србин трпи Вучића. То што је трпио, прије, Милошевића, то се може оправдати тим ратовима, силама, пријетњама, општим страховима и пометњама. Тадића и није морао да трпи. Мало се одморио од трпње. Тадић је само нако био.

Сада трпи Вучића. Са великим уживањима.

Те године власти Александра Вучића, године Вучићевих Избора, године Мандатарења, године Експозеа, не говоре нешто нарочито о Вучићу. Говоре много о Србији, о Србима. О српском Националном Бићу. О посебном, Српском Егзистенцијалу. О којем досад нико није говорио. Осим што је Рајс понешто натукнуо.

Српски Егзистенцијал је Презент састављен од Плусквамерфекта и Футура. Футур који траје.

Та урођена српска равнодушност, Кој те, бре, теро у Мораву, прије свега је национална и политичка. Зато је настала пјесма Радо Србин иде у војнике. Трипут ратовала, и опет ће, ако буде среће.

Србину је, у његовом филозофском Егзистенцијалу, свеједно, живио или ратовао.  

Народ са таквим пјесмама, може да истрпи и цијелих Девет Вучића. Након Девет Југовића, вријеме се квари. Имамо Девет Вучића и десетог Александра Вучића.

Не постоји Прва, Друга, Трећа, Руска, Бриселска, Србија. Постоји само Трпљива Србија.

Ћутљива Србија. Равнодушна Србија.

Јер. Све оно што говори Обрадовић, нпр, што говоре понеки интелектуалци, што говоре ријетки новинари и књижевници, мисли и осјећа и већина становника Србије. Али неће због тога ни да се по гујици почеше.

Јесте Вучић, а и они прије њега, систематски убијао медије, јавност, школство, војску, економију, као темеље нације и опстанка. Код свих, не само код Срба.

Јесте на сцени најцрњи медијски мрак, јесте све претворено и утјерано у ријалитије. Јесте све, не само Фарма и Парови, ријалити. И Спорт. И Косово. И ЕУ. И Русија. И сам Вучић је ријалити. И Тома и прва дама су ријалити. И Мишко. И Цеца.

Али је на свим тим сценама и на главној позорници Српска Ћутња, Равнодушност и Трпња.

Она је створила Вучића, као високотехнолошки софтверски продукт који је, онда, почео да ствара своје нове створитеље. Српска ЋРТ створила је и све претходне. И Тита. И прије Тита. И створиће их још.

То је Србима највећи проблем. Постали су најјачи у ономе што је у данашњем свијету најпожељније.

Зато могу да им узимају Косово а дају Вучића

Зато могу да понижавају Државу Србију по најцрњим бирократским бриселским мјерилима.

Зато могу да је економски исцрпљују, војно огољавају и културно поништавају.

Зато србијански спорт онако дјелује на Олимпијади у Рију. Ћутња, Равнодушност, Трпња.

То су убице мотива, полета, духа, заноса. Поноса.

Само што се у Спорту то најприје види. А у Националној Политици, кад све прође и кад буде касно.

СУСРЕТ

ПУТИНА И ЕРДОГАНА

ВЕЛИКА ШАНСА

ЗА БиХ

Постоје и још веће глупости од ове, које су изречене о Турској, Русији, на Балкану, и о БиХ као центру свијета, свемира и још неоткривених маглина.

Ратови нашег касног Братства и Јединства омогућили су многима да постану лопови, да постану важни, да постану демократи лажни и да буду убијеђени да су их они организовали зарад васељенских националних циљева.

Остаци ових посљедњих и данданас мисле да је БиХ најважније мјесто на свијету а Сарајево творац Свемира. Да је Хрватска Вертикала Изврсности а да је Премијер Србије сљедећи Далај Лама.

Сарајевски академици, Туњо Филиповић и Есад Дураковић, данас, закључују да Турска и Русија губе контролу над Балканом и да БиХ долази у фокус.

Какви Будалаши.

БиХ није ни у Фокус Групи.

Све су то одјеци процеса који је настао у тренутку руског ангажовања у Сирији чиме је прекинут вишегодишњи хаос Блистока којег су форсирале САД и Турска.

Цијели процес одвијао се веома убрзано и високофреквентно, што је неуобичајено за глобално-тектонске тешке поремећаје на стратешким правцима односа у Свијету.

То само показује да Свијет постаје све опасније мјесто у Свијету.

Одлазак Ердогана подноге Путину није финале тог процеса. То је почетак дугог процеса слијегања тла након хаоса којег је изазвала Турска.

Турска политика у посљедњој деценији може да се окарактерише као неартикулисана и без покрића. И на свим правцима је доживјела крах или дошла до зида.

У БиХ се ангажовала лажно и полетно, од постдејтонских параформалних институција, преко економске активности, до доласка малог бившег Давутоглуа у Бањалуку, на отварање Ферхадије. Никаквог конкретног успјеха није имала, осим нарасле провинцијалне љубави Бакира Изетбеговића према Ердогану, свом узору, очито, и светињи.

У Србији се Турска покушала мијешати у географију. Санџачки вјерски крах.

Унутрашња Ердоганизација Турске не даје резултате. Али ће давати нове потресе.

Економија Турске је једна од најлажнијих растућих економија. Њена структура не даје основе за било какву дугорочну прогнозу стабилности државе.

Турски проблем са Курдима и Јерменима латентан је и никад га се неће ријешити.

Политика стратешке самосталне баханалије Турске није се допала Америма и Нато Пакту.

Ангажман Турске у сиријском случају, као мјешавина уништења Курда, шверца или отимања нафте, помагање дивљака терориста и територијалних аспирација, када се Сирија распадне, доживио је крах и прије уласка Русије. Обарање руског авиона био је потез боксера аматера који се наљутио на противников прецизни директ.

Ердоган је био приморан да увиди да је Русија толико моћна да може да сломи Турску и без даљинског управљача.

Уз то је схватио да је најлакше своју и турску, израњавану политику цијеле деценије, санирати управо на тој линији. Са Путином. Јер, Путин је високорационалан Националист. И он ће из тога извући корист за Русију.

Стога је Ердоган прихватио да се понизи, и себе и Турску, писмом извињења и одласком у Санкт Петербург.

Ни на једној другој путањи не може постићи тако брз и лак успјех.

Какве то везе има са БиХ.

Никакве.

Ништа се неће промијенити у Нато Пакт Мозаику. Хладни Рат ће да се настави. Балкан ће и даље бити у хаосу. БиХ ће да се растави. Србија ће да главиња под Вучићем. Хрватска ће бити заборављена од ЕУ. Шиптари ће да дивљају по Проклетијама, што је име за Косово, Југ Србије и Макшиптарију.

Русија ће и даље мало мање вољети Србију, Српску и Србе у односу на то колико они воле себе, и брину се о себи. Али неће ништа учинити да их спаси ако то сами не умједну.

Турска неће ништа значити на Балкану, нити у БиХ, као што није значила ни у прошлој деценији и свим прошлим, прије ње.

Само ће Бакир Син још више вољети Ердогана.

КАНДИДАТ

ЧАВИЋ.

ПОПУЛИСТИЧКИ

ФОЛЕР

То су те Промјене.

Савез За Промјене.

Парада политичког Кича,

популистичког Прча и,

за народ, мало таблоидног Шмрча.

Кила Злата.

Кандидат Смлата.

Политичка Сцена пуна блата.

Драган Чавић, у својству Кандоначелника у Бањалуци, испалио је своју трећу свјетлећу ракету помраченог политичког ума.

Након увођења Радојичићеве Бабе и Додика у изборну трку у Бањалуци, предлаже, и захтијева да се сви кандидати потписом сложе, да се након годину дана градоначениковања, одржи Референдум. Како би бирачи оцијенили рад изабраног.

Да виде да ли су се зајебали.

Разумијем да Чавић о Политици, Политичком Систему, Власти, Парламентарној Демократији... мало зна.

Као што разумијем да му је баш то и улазница, као и другима, у Јавни Тор, гдје може да, дозвољено је, и пожељно, да лупа ко Максим по дивизији.

Нема више Титеипартије па да таквим Политичким Будалашима отвори Високу Школу Политичких Наука, утјера их тамо и барем нека слова их научи.

Ну ако је Чавићево, и других, дивизијање, дозвољено и пожељно, то нас не ослобађа обавезе да размотримо посљедице.

● Чавићев приједлог о Референдуму, обавезном, дакле, годину дана након Избора, дио је пројекта Дерегулације цијеле политичке сфере. Релативизација. Прозводња несигурности. Унижење ауторитета демократски изабране власти и Бирача који стоје иза тога.

● Форсирање све нижих и нижих нивоа способности и спремности кандидата. Јер, ко ће да уложи свој политички капитал и вријеме да би се након годину дана поново повлачио по иборима. Није узалуд измишљен мандат од четири године, или, раније, форисрана петољетка. Шта се може учинити за годину дана.

● Увођење јавног политичког и медијског волунтаризма. Умјесто мјерљивих категорија функционисања Градоначелника, Градске Скупштине и Градске Управе. Јер за све то постоје мјерна мјеста. Стање Буџета. Вријеме и број обраде предмета, стање инфраструктуре, обим уложених средстава, геграфски распоред активности...

● Даљи наставак Опозивашења. Институт Опозива начелника је такође један инструмент Дерегулације. Чавић сада то диже на виши технолошки ниво. Са разорнијим посљедицама.

● Обезвређивање Избора. Избори су врховни контролор, оцјењивач и валоризатор рада свакога ко је на листи. И за најнижу бирану функцију као и за највишу, државничку. Рефенрендум не може да ту игра никакву улогу. Осим контролног рада код лоших и неорганизованих учитеља.

● Дестабилизација Власти. Савез За Промјене формиран је у некој Бурекџиници, у гаражи неке Абасаде, под сећијом Сарајбошњака, са искључивим циљем Дестаблизације Власти у Републици Српској. То сада и Чавић покушава да имплемтира у Бањалуци. Да уведе у кобива демократске обичаје. Референдум ко кино.

● Потцјењивање Бирача и грађана Бањалуке. СНСД влада у Бањалуци Сто Година. Досад би сви они који су гласали за СНСД а и они који нису, увидјели да се, ако се, не ради како ваља. Па би на неким Изборима то оцијенили. Не би чекали Мудрова Чавића који ће их након годину дана, ко референдумске овце, истјерати из торова, не да би неког оборио с власти или он дошао на то мјесто, већ само да би правио политичку кич представу од Бањалуке и Републике Српске.

ЉУТИ ТАЛИЈАНСКИ КРЕМ

4 ЧЕСНА БИЈЕЛОГ ЛУКА,

ПОЛА ЧАШЕ ЕКСТРАДЈЕВИЧАНСКОГ МАСЛИНОВОГ УЉА,

300 ГРАМА ЉУТИХ ПАПРИЧИЦА,

МАЛО СОЛИ

БЛЕНДЕР

СМЈЕСУ ПРЕКО НОЋИ ОСТАВИТИ У ЦЈЕДИЉКИ

ДОДАВАТИ УЉЕ И МЈЕШАТИ ДОК СЕ НЕ ДОБИЈЕ СМЈЕСА ОВАКВЕ ЦРВЕНЕ УЈЕДНАЧЕНЕ БОЈЕ

РАЗДИЈЕЛИТИ У ТЕГЛЕ, ЗАТВОРИТИ И ПАСТЕРИЗОВАТИ ПОЛА ЧАСА У КИПУЋОЈ ВОДИ.

ЂОЛЕНОЛЕ,

ОД ХОДАЈУЋЕ ЗВИЈЕЗДЕ

ТРЕБА ДА СЕ ОКРЕНЕ

МАШИНИ КОЈА ИГРА

И ПОБЈЕЂУЈЕ

Пораз Ђоковића на старту Олимпијаде није случајан.

То је низ са поразом на Вимблдону.

Али ни тај низ није нешто што се догађа једном у хиљаду година. Спортска игра, у било ком спорту, не зависи прецизно од односа снага, знања, рејтнга, искуства и важности такмичења.

Однос људског ума и тијела и тренутна технологија која се одвија између тога двога, одређује побједе и поразе, квалитетне игре и лоше дане.

Несрећа је што је Новак Ђоковић постао Наш Глобални Србин. Наша замјена за свако Српство. Нарочито за оно лоше и за одуство истог. Новак је постао све оно што ми нисмо, у својим малим дометима, или што никада нећемо бити.

Сада Нолетов пораз почиње да постаје и наш пораз.

То је једна од фаза каријере Новака Ђоковића, коју он није могао да избјегне.

Досад је све фазе водио савршено. И све сам. Јер није имао помоћи ни од неких савеза, државе а нити од српске јавности.

Двије фазе му се, међутим, отимају.

Та Српствујућа Фаза и Свејавна Фаза.

Ђоковић је постао некадашња мултинационална компанија. Он више не може да повеже Српство и високопрофесионални тенис. И од тога мора да одустане. Мада он, рукунасрце, не инсистира превише на Српству али је сада створена српственост око тог Олимпијског Злата. Мада је он кренуо у то јер њему недостаје у мозаику трофеја. Што је била прва грешка. Као и код Вимблдона. Побједе и злата у спорту нису Совјетски Госплан који се мора остварити.

Свејавна фаза је много опаснија по завршетак каријере Новака Ђоковића.

Он је досада стварао имиџ миљеника свјетске јавности. И у томе имао огроман успјех. Јер је такав човјек, прије свега. Такав карактер.

Сада је дошао до чињенице да није успио да постане и уважен и омиљен код публике. Јер га мало публика по свијету воли. А он троши много времена на то.

То значи да мало времена троши на игру.

Јер, са својих близу тридесет, он добија проблем сервиса, нпр. Анализа првог и другог сервиса, уназад двије године, говори да ће Ђоковић имати проблема са врхунским резултатима. Он не може појачати свој сервис али може урадити друге ствари. За шта му треба вријеме и савршена концентрација.

Већ дуго он те концентрације нема. То се види код оних непрецизних лобова. Или код једноставног остајања у мјесту након неког потеза из којег Ноле очекује поен.

Дакле. Ноле мора смањити своје присуство у Јавности, по бијеломе свијету. Окренути се, хладно, федереровски, игри. Јер, нема много времена. Моторика и повреде ће почети да раде против њега. Ако и глава почне то да чини, тужни ће мечеви бити за гледање. Тај Квери и Дел Потро нису капацитети да побиједе Ђоковића. Али су га, релативно глат побиједили. О они ће се умножавати.

Такође треба престати са планом уласка у Историју Тениса. Федерера се тешко може стићи. Што се више на том инсистира, више ће грешака бити.

А што се тиче Српства, то је више проблем Срба него Ђоковића.

ХРВАТСКА

ФАШИСТОИДНОСТ

ЛАТЕНТНА ЈЕ,

КАО И ЕУРОПЕЈСКО

АНТИСРПСКО

ГАЂЕЊЕ

Иста је, Хрватска Фашистоидност, и у вријеме оснивања Краљевине СХС, и за оснивања НДХ, и у Јадовном и Јасеновцу, и за вријеме Хрватског Прољећа, и у Распаду СФРЈ, и у Олуји и комплетном протјеривању цијеле једне Нације са тисућљетне чисте земље.

И данас је иста, када провинцијални Усташоиди праве концерте и пјевају За Дом Спремни.

Та Усташоидност не може бити темељна особина цијелог Хрватског Народа. Али не може да буде ни далеко од њега. Она је историјски и географски условљена. Она је политички артикулисана. Али то значи да је екстрахирана из идеја, свијести и мнијења сваког Хрватског Човјека. Па се опет враћамо на Хрватски Народ као хумус те Усташоидности.

Неколико је разлога томе.

● Формирање Хрватске Нације на подручјима различитих историјских потки, често неспојивих по егзистенцијалној филозофији  и схватању живота уопште. Дубровник и Међимурје. Истра и Међугорје.

● Непрестани комплекс Еуропе. Који се мијеша са одушевљењем према поробљивачима и окупаторима. Аустријанцима, Угарима. И подсвјесна жеља политичара и обичног Пука, да не буду више робови и провинцијлци већ да буду исти као Они. Да не буду Матан унд Јаранен већ да буду Еуропљани и Интелектуалци.

● Велика популација покатоличеног српског становништва. Синдром потуричаштва. На шта се надовезује стварни страх за опстанак. Јер, кад смо били смпремни напустити своју вјеру и нацију, спремни смо клати и убијати и црног ђавола величати.

То, дакле, није површинска појава. Неки нарцисодини, кичерско глазбени Томпсон, нека провокација или нека помодност.

То је константа.

Срби, и цијело ово подручје, требају с тим рачунати.

Једина брана против такве примитивачке националистичке и фашистоидне  провинцијалности, што Хрватска увијек јесте била, у односу на Средњу Европу, као што је и Србија, за ту исту, и сјевернију, Европу, увијек била предбуњиште Истока, јесте Рационални Национализам усмјерен, прије свега, ка градњи Јаке Националне Државе. Односно Двије Националне Државе, Србије и Српске.

Тај Рационални Национализам и Национална Држава, Српска и Србија, треба да буду брана, против нечег много јачег, опаснијег и монолитнијег, од Хрватствене Провинцијалне Томпсонштине и Нецивилизацијске Олујевштине, да буду унаприједна брана европском одбацивању Срба, Српске и Србије.

Јер. Толеранција Хрватског Фашизма, цијело вријеме 20ог вијека, па и у 21., ћутња и укупни однос према Распаду Југославије, као и садашње европско мртвило када је Хрватска чланица ЕУ, и када би то требало бити ствар цијеле групе тих земаља, шаље јасну поруку ССС.

Ви не спадате међу нас.

Ви сте изван овог, западног територијала.

Ви сте подручја и људи другог реда.

Максимум што можемо да учинимо јесте да вас примимо да радите. У савремену, новомиленијумску радну обавезу.

У радни логор.

Ваш крајњи милозвучни назив за вас је Гастарбајтер.

А ваш максимални међународно правни домет је Радна Дозвола.

Те двије поруке, Латентно Усташтво и Еуропејско Гађење, ССС, Срби, Србија и Српска, треба да прихвате на најрационалнији могући начин. Мирно, плански и у складу са својим Националним Интересом.

И да тако одреде свој даљи пут.