НЕ ОКРЕЋИ СЕ,

СРБИЈО,

ОД ДРИНЕ.

НЕЋЕШ

ОПСТАТИ.

Дошло је, у Србији, коникад, Доба Оплазе, Доба Плиткопамети, немисли, неразума, неко ситнољудско, ненационално и недржавно доба, Доба без предака, предзнака и предсказања. Доба које само траје а сви виде да иде низбрдо, да иде никуда и да Срби иду којекуда.

Никад у Србији није тако било.

Прије, кад је ишла некуд, Србија је знала да иде некуд. За неким. Иако се то, послије, показало погрешно. Сад не иде никуд, низаким и низачим.

А Власт, коју је Србија изабрала, зноји се, сваког дана, да каже да је то најбољи пут, најбољи начин и и најкорисније за Србију.

Србија вене. Копни. Даје се и нестаје.

Да барем, некуд, низбрдо, иде, негдје би се зауставила.

Није, при томе, проблем што је Власт лоша, што не умије. Није то прва власт која није школована за то што ради. Која је пала с неба. Која је погрешна.

Проблем је што та Власт Србије, па, онда, и Србија, нема пута. А оним путевима, којима су се запутили, нема корака. И већ су путокази постављени о њиховом крају, о непроходности и о затрпаности.

Србија се није снашла у Распаду Југославије.

И то је требало да буде лош знак. Којег је требало одмах протумачити и разабрати.

Али тога није било, не само у Политици, па се наставило ходање у тмини.

Као што тада Србија није знала шта хоће а шта може, тако не зна ни данас.

Данас се само упиње да предочи шта други хоће и шта она мора.

Само, тмина је данас дубља, црња, тежа, непокретнија.

Разуларено Србовање, Ријалитизовано Четниковање, Неправославно Дивљаштво, које је, у томе неслажању, генерисано из Србије, а за које су Зла Распада подметнуле Српству као Нове Хоризонале и Свијетле Вертикале, које је коштало Срба зла гласа, прогона и нестанка, данас се вратило у Србију, и своју дјецу, најсипљивију, најнеумнију и најћоравију, поставило на пријестоља.

Та Гарда није дала Косово, оно је дато прије ње. Али јесте дала Србе Косова. Подабрала и оно мало што је остало након самосталности америчке базе и отимања српске земље.

Све то не мора да ме занима.

Осим утолико уколико могу из тога прочитати колико ће та Србија, и њена Гарда, начинити нешто неповољно по Републику Српску.

А видим да се та Србија, и њена Гарда Стајаће Тмине, гадљиво окреће од Републике Српске. Много више него претходне Гарде.

Милошевић је, и преко Републике Српске, покушавао, барем, да буде Фактор Мира Региона, мада је, у суштини, био Фактор Мира Марковић. Тадић је, барем, поушавао да парадира овуда.

А Вучић. Вучић је покушао да буде Живи Обелиск који посјећује Сребреницу.

Њему је Бакир, Сарајево и БиХ увијек била важнија од Републике Српске.

Он је Републику Српску покушао да искористи тако што би постао Фактор Сарајева. У чему му је, свесрбећи, добродушни и наивни Додик ишао на руку.

Вучић је, паришкособарички, као и Босић, схватио да има мисију да одговори Додика од Референдума.

Што се мене тиче, Вучић може сутра да погине на Косову Пољу, против свих противсрпских кордона, да лично убије и Мусу и Мурата, завршио је.

Вучића ми је убио Референдум.

Република Српска даље мора сама.

Док се у Србији не начини колијевка за Националног Државног Вођу.

Који неће бјежати од Дрине ко Ђаво Од Крста. Који неће Дрину премјештати на неку другу нестрану. Који неће Дрину исправљати за некога другога. Који неће да на Дрини да гради Брисел и Вашингтон.

И који ће прихватити Републику Српску као Другу Српску Државу.