КОРАК

СРПСКИМ

ПУТЕМ

Јасно је да су све Интеграције пропале.

Биле оне у облику империја, царстава, поробљавања, окупирања, федерализма, унија или добровољних интересних савеза.

Опстали су само Народи у облику Нација.

Најуспјешнији су они опстанци гдје су Нације могле да организју своје припаднике и територију у Националну Државу.

Интеграције, видљиве, крваве и невидљиве, противнацоналне, не могу се избјећи. Нарочито их не могу избјећи Мале Нације.

Оно што могу да чине јесте да увијек мисле на Себе и на свој Опстанак. И да чине све што могу, и више, у том циљу.

То није лак национални посао.

Свијет се умножио. Некада су постојале само Четири Стране Свијета. Свијет је постао толико сложен да је невидљив. Џунгле су проходне за кордоне, какав је данашњи Свијет и за Биће а камоли за Нацију.

Срби су се претворили у неорганизовану гомилу. Вратили су се у стољећа пашњака, брда и ријека. У доба лутања и безглавности. Тад је то могло. Кудгод кренеш, на нешто ћеш наићи.

Данас више нико не да Србима, не само Србима, да било куда крену. То што можеш свуда да идеш и да стигнеш, и јесте главна варка. Да нестанеш. Да нигдје не одеш.

Мало ко од Срба мисли шире и даље од свог носа, соје гујице, свог џепа и своје мале дневне користи.

То је посве људски. Али је и индивидуално и прилично животињски.

Нису Инокосни Срби задужени да мисле даље од себе.

Зато су задужени они најумнији, најмоћнијих очију да сагледају, и памети, да измјере, размјере и виде куда се окрећу путокази. Они који од Нације, од њене Вјере, од њене Територије, имају велике користи. Уколико имају умне и очне моћи. Они који живе Вјеру и који знају како она веже вјернике. Какав Дух ствара. Као и они који знају слике војничких побједа и пораза. Не да би одмах ратовали, већ да избјегну ратовања а побиједе.

Они који воде Политику.

А и међу њима не сви. Јер, и у Политици, том економском и друштвеном вођству, пуно је слијепих на глувом путу. Пуно је сјецикеса. Џепмудраца и Голијех Кураца.

Такви , који могу да виде Пут, или желе да га нађу, морају да буду већи од себе,

Морају да знају и да питају. Да слушају и да гледају. Кад затреба и сами да одлучују.

А никад да не мисле на себе и своје.

Да увијек знају да Другоме, Непријатељу, Окупатору, Уништитељу, не треба дати ни црно испод нокта своје Нације. Чак и кад умјесто тога треба дати своју главу.

За то има само један пут. Српски Пут. Пут Републике Српске.

Има путева на Земљи више него ногу. Али, само је један Српски Пут. Пут Опстанка Републике Српске. Пут Самосталости Републике Српске.

Ко може, нек види. Ко не може, нек иде.

Ко може, нек покаже. Ко не може, нек не одмаже.

Ко може, нек освијетли. Ко не може, нек не збори ни двијетри.

Ко може, нек каже. Ко не може, нек не затрпава Пут празним ријечим са туђим користима.

Пут је далек а корак је кратак.

Корак је, прави, јак и чврст, много дуљи од Пута далеког. Док га не нађеш.

А сваки Далек Пут, и најдаљи, налази се, и увијек изнова, само једним Кораком.

Ко пропусти тај један корак, неко наредни ће морати да нађе и учини три.