ЗАШТО ЈЕ

ИЗГУБИЛА

БАРСЕЛОНА

Зато што нико није успио да одбрани наслов Првака Лиге Шампиона.

Добро. А зашто се то догодило Барселони.

Играм фудбал педесет година. Сељачки, крљачки. С љубављу. Од времена кад сам на бијелој поткошуљици хемијском написао Еусебио па био пребијен од маме јер се то није могло опрати, до игара у Мадриду, Барселони, Солуну. Са неким фудбалашима сам играо и по десет или петнаест година, неколико пута недјељно. И сви знамо да дође дан или недјеља, када ни један међусобни пас не иде, када тим не може да учини и најобичнију комбинацију.

То не објашњава ништа у случају Барселоне.

Али објашњава чињеницу да је немогуће, и у врхунском и професионалном, фудбалу, цијелу сезону играти на високом техничком, концептуалном и концентрацијском захтјеву. Па још и у више такмичења и нивоа.

Реал је, који има скупљи тим од Барселоне, а многе појединачне играче и боље, у успоредби са истим мјестима у Барселони, имао кризу игре раније. Па је замијенио тренера. Барселонина Криза Игре дошла је касно. Што је опасније. Јер су у финишу и Првенства и Лиге Шампиона.

Она је дошла и прије утакмице са Реалом. То што некоме дате три, четири, гола, не значи да није наступила криза.

Против те кризе веома се тешко борити. И екипи, и тренеру, и штабу и клубу. Јер је невидљива и неухватљива. Ја је препознам само на лицима играча али опет не знам у чему је и гдје је.

Друго што је веома битно за тимове Барсине класе, јесте неспособност да се одупре и одбрани од агресивне игре противника. Јер то није игра и није концепт, већ јурњава која има циљ да онемогући, спријечи, деконцентрише или наметне исту такву јурњаву гдје екипа техничких и концептуалних перформански нема шансе.

То је против Барселоне већ испробано. И много пута је дало резултате.

Синоћ Атлетико није ништа показао осим тога. И није релано рећи да је Барселонина игра пропала, означити то Досадном Тикатаком, а да је Атлетико одиграо модеран фудбал.

Додуше, Атлетико увијек игра срчано и борбено. То је њихова особина још од прије времена Антића. Сада имају и младе, скромне а срчане играче, посвећене игри. Док је Неимар посвећен и својој фризури.

Трећи узрок је неспособност Барселоне да се у кратком року трансформише за игру против неког нејачког клуба у првенству, против Реала, који је грогиран и који може да те обори једним ударцем и против Атлетика који је увијек изнимно мотивисан против Барселоне, и Реала, јер види да је и у Лиги Шампиона једна од шанси, као и у Првенству. Прије неку годину је Атлетико побиједио Барсу, иако му није требало, и тако јој избио из руку Првенство. У задњем колу.

Синоћ је Барселона погријешила што је против агресивне одбране, често дуплог хармоника аутобуса у шеснаестерцу Атлетика, играла у ширину. Настојали су тако развући тај живи зид. То односи енергију и доноси захтјев да центрираш. А сваки центаршут, чим се упути, у великој густини играча, једнако је власништво оба тима.

Јасно је да су морали, и то је одавно, одустати од оне класике када Меси иде са десне стране, паралелно са линијом шеснаестерца и милиметарски припема простор за шут лијевом. Али, ја синоћ нисам видио Месија. Не знам гдје је играо.

Барса је морала да сузи игру. Да начини још већу гужву у средини, да центаршутеве изводи као дијагонале јер су они тада много опаснији од паралела са голаут линијом. А да Месија стави да игра директно према пеналу. Дакле, кретање од 22 метра до пенала. У тој гужви би играчи Атлетика морали да чине и прекршаје. Густина противничких играча ствара панику и деконцентрацију.

Тај густи централни концепт би лежао на Барсином ионако повећаном посједу лопте. Тако не би Атлетико дошао до контре код другог гола. Јер, развучена формација напада, са двојицом у корнер углу, омогућује контру којој не можеш ништа. У суженој централној гужви, онај ко треба да пошаље дијагоналу, стајао би на путу те контре. На коју је, очито, Атлетико играо након првог гола.

Четврто. Крај сезоне је и многи играчи Барсе гледају шта ће бити с њима. Јавност и не зна шта се све спрема и какви се разгвори воде, каква очекивања стоје и какви су знаци, у клубу већ дати. То односи концентрацију. Зато је Гризман могао да остане сам тамо и да да гол одакле је веома тешко, главом, дати гол. Мада је Тер Штеген почетнички погријешио. Био је на мјесту гдје ће ићи лопта а онда се помакао два корака удесно, не схвативши да Гризман из оне позиције и са онако нејаком лоптом не може да је прослиједи у његов десни угао. Могао је једино тамо гдје је и отишла. Јер је био у позицији само да је скрене.

Без обзира што Барса не криви судије, јер очито знају да је унутра проблем, већ неко вријеме, али недопустиво је да се не суди пенал код оне руке Атлетиковог играча.

Ну. И да је прошла, Барса не би, са оваквом игром, учинила све што јој треба до краја.

Сада је и наслов Првака Шпаније у питању. Јер има два осокољена ривала против себе. А оно што је мучи, остало је у њедрима.