УЛОГ И УЛОГА

СЛОБОДАНА

МИЛОШЕВИЋА

Улог му је велики Сви Срби. А улога мала, трагична.

Слободан Милошевић је био човек кога је захватило време.

Он се нашао у вртлогу из којег није било излаза. Та гравитација била је прејака за њега али би била прејака и за сваког другог.

Он није управљао тим вртлогом и погрешно је анализирати улогу Слободана Милошевића са тог брега.

Оно што је, можда и једино, тачно о Слободану Милошевићу јесте да је након дуљег времена он био Вођа Србије. Чиме је Србија, барем накратко, показала да уме да роди Лидера. Да однегује Вођу.

Нажалост, време није било наклоњено ни Србији ни Вођи.

Та улога Вође једина је заслуга Слободана Милошевића.

А грешке су много веће и многобројније.

Пре свега, Милошевић није ништа учинио да се одупре главним смерницама З&ФТ-а у раскрајању Југославије на начин да Срби и Србија буду окривљени за то. Он је требао да процени однос снага у коме ЈНА није могла или није хтела да учини ништа за очување Југославије и да из тога прихвати произлазеће чињенице.

Те чињенице су јасно говориле да Хрватска иде ка независности и да се то не може спречии ратом за Србе у Хрватској.

Милошевић је упао у замку тог рата.

Србија и Милошевић као Вођа, морали су избећи тај рат. И учинити све да Срби остану у Хрватској, да се организују национално, културно и политички.

Оно у шта је добровољно упао Слободан Милошевић резултирало је нестанком Срба из Хрватске. Он је у каснијој фази томе допринео. Помагао је нестанку. Он је жртвовао Србе Хрватске. И цела мрежа његових сарадника, од Микелића па надаље.

Тај рат у Хрватској директно је произвео рат у БиХ. У коме је такође, у половини БиХ, нестало Срба.

Република Српска је настала на борби Народа и Војске Републике Српске. А не заслугом Слободана Милошевића нити Радована Караџића. Од њихове, већа је улога Генарала Ратка Младића, који Војску Републике Српске престројио у војну организацију. Уместо мешавине петокракаша, четника, пјанаца и пљачкаша.

Та војска је постигла свој главни циљ. А то је очување Српског Народа. Његов Опстанак.

Тамо где је имала грешке, оне су индуковане од лоше караџићевштине и од свакојаких служби, међу којима је била и Милошевићева, Србијанска. Којом он никада није овладао. Она је владала њиме.

Милошевић није заслужан за настанак Републике Српске ни за њен Опстанак. Катастрофално је преговарање било око Сарајева и у вези са дистриктом Брчко.

Чак је и послије рата имао политичке халуцинације па је, за време кратког председниковања радикала Поплашена, захтевао да Срби нападну војну базу Сфора у Рамићима код Бањалуке. Нудио је Србима Српске да иду на Косово.

Уводећи санкције Републици Српској, у току рата, он је од Срба заслужио стрељање.

Тај однос према Републици Српској стварао је конфузију у Републици Српској Крајини и она је и на тај начин била осуђена на нестанак.

Република Српска није опстала ни на заслугама Холбрука. Он и Милошевић су иста брука.

Република Српска је остала и опстала на Равнотежи Геостратешке Моћи. Која вековима иде овом линијом.

Срећа је да су Срби на време схватили опасност новог Јасеновца па су се организовали у покрет и у војску.

Да је било по Милошевићевом, Холбруковом и сличних, не би данас Бањалука била Главни Град.

Нити бих ја седео овде.

Милошевић није крив за губитак Косова. Али јесте томе допринео.

Историјска српска грешка Милошевића јесте у томе што је лошом технологијом Вођства Србије, ту институцију у дуљем времену предодредио у негативном смеру и оборио је стрму.

Сви који су дошли после њега били су бледа и лоша копија њега и свог претходника.

Погубност тог тренда данас се белодано очитује у вођству Александра Вучића.

Милошевићева лоша технологија Вођства подељена је у неколико сегмената.

·        Непотребна сервилност према странцима. Мада је он разумео о чему се ради. Та особина се код свих наследника увећавала и била све веће понижење.

·        Предаја Србије криминалцима. Који су је опљачкали. И данас је допљачкавају.

·        Погрешно схватање националне улоге. Србија, односно неко из Србије, никада није водила Све Србе. То једноставно није чињеница и није могуће. Срби нису такав Народ и Нација. Само демократски и економски јака Србија може нешто да значи Србима у Хрватској, да су остали, у Црној Гори и Републици Српској. Она не може да их води и да ратује за њих. Србија данас, следствено томе, мора да инсистира на Републици Српској као другој Српској Држави. Да заборави БиХ. И да чини добро за политичко и национално организовање Срба у Црној Гори.

Ну.

Веома се тешко одупрети времену. Па то није могао ни Слободан Милошевић. Нарочито у тренутку када Србија није имала никога узасе.

У случају распада Југославије, Срба и улоге Србије, много је паметније било препустити се времену. А не чинити грешку да се њиме управља.

Да су се Срби у Хрватској „препустили“ шаховници и путовници, Хрватска би данас посве друкчије изгледала. Као и БиХ. Мислим чак и да би Србија боље стајала на Косову.

То је Милошевић морао да схвати и могао је много да учини да то тако прође.

А не овако како је прошло. Са Србима и Србијом као носиоцима лажне етикете агресора, нападача, геноцидаша и фашизма.

Слободан Милошевић није крив Хагу. Он је крив Србима.

Можда није био за тамницу али за историјску и политичку осуду, свакако јесте.