ЗАПОВИЈЕСТИ

ЗА ПОЛИТИЧКЕ

СНАГЕ

РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ

Политичке Странке, нарочито Велике Политичке Странке, морају се, у склопу Политичке Артикулације, стално градити и организовати а не разарати и употребљавати, подводити и приватизовати.

Политичке Странке су комуникацијски канал са свијетом.

Овдје људи, масовно, желе да буду у чланству политичких странака. Они, дакле, Бирачи, желе да их Странке представљају. Не само у Власти већ и пред Свијетом. Овдје људи не желе да их представља неко кога је, однекле, послао међународни Финансијерски Територијализам.

Обавеза је Лидера Политичких Странака да то свакодневно узимају у обзир.

У политичкој борби странака, све је дозвољено. Али у оквирима идеологије, програма, чињеничног кориштења јавности, идеја и показивања лошег а представљања доброг.

Осим задирања у Дејтонску Самосталност Републике Српске.

Стога, никад и нико не треба да иде по помоћ у Сарајево.

Не треба да иде ни у Београд.

То је Српски Стамболски Синдром.

Али и он би се некако преболио да то није, иствремено, и предаја Републике Српске неком другом. Или Унитарном Марачњаштву Сарајева. Или ситнокалкулантским непрактичностима Београда.

Нарочито никада не тражи помоћ у Сарајеву, што обухвата и Међународну Заједницу, њен унитарно-присарајски, већи, дио, за долазак на Власт или за останак на Власти.

Ако одеш у Сарајево, по Власт или опстанак на Власти, нећеш се чистих руку и свијетла браза вратити у Републику Српску.

Ако те Бирачи на Изборима не разумију, врати се на почетак и крени поново. Или промијени занимање, упиши неко дошколовање, вечерњу школу, образовање одраслих.

Ако се вратиш на почетак, иди са Бирачима, они су представници Народа. Не иди са Амбасадом. Не иди са Лоповима. Не иди, чак, ни са Поповима.

Ако Бирачи не разумију да имаш план, програм и вољу, онда ти то и немаш и не требаш да се бавиш политиком.

Свака политичка снага у Републици Српској треба да зна да је пут Дејтонске Самосталности, у ствари пут Опстанка Републике Српске. И Срба Овдје.

Свака политичка снага у Републици Српској треба да Републику Српску сматра Својом Државом. И Другом Српском Државом. Која је, сада, историјском несрећом, најистуренији западни дио српске државности и испред које су толике српске земље, на Запад, које су остале пусте.

А на том граничном хоризонту Српства, танка је линија између Одаје и Издаје.

Тешко је доћи до издаје у срцу земље и народа.

На крајевима је лако. Омркнеш у Одаји, осванеш у Издаји.

Нико те не проглашава Издајником.

За то нема потврде и печата.

Сам упадаш у Издају.

Сам са њом идеш руку под руку.

Ако дочекаш да ти то кажу, да те назову ИЗдајником, већ си далеко на том путу. И једва се видиш са мјеста са ког си кренуо.

Ако ти ништа не ваља у Републици Српској, почевши од Власти, Система, Режима, Живота, а у то ниси успио да убиједиш ни своје ни туђе Бираче, и ниси умио, или ниси ни имао, да им објасниш своје боље идеје за Власт, ти ниси ништа друго него изгубљени политички случај. Политикопат.

Ти си Четник у Социјализму. Немаш Краља, немаш Драже, хоћеш да побиједиш а никог у то не можеш да убиједиш. Само примораваш Власт, да те повремено затворуцне или шутне ногом у гујицу.

Радиш узалудан посао. И штетиш Републици Српској. Тако што је лоше представљаш. И омогућујеш Властима да не морају да буду боље већ могу да буду и лошије. Само мало боље од тебе.

Иди из Политике, иди некуд, иди упиздуматерну.