ИДУ ИЗБОРИ,

ОПЕТ СЕ ПОМИЊУ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Друштвене мреже су за Изборе, као и Афричка Шљива за мудрове који убјеђују дјевојке да се од тврдог курца добија рак.

Некад  је било Нисмо могли побиједити, дошли Они, донијели џакове пара и покуповали гласове. Па је, онда, било Они све позапошљаваше и сви гласају за њих. Потом су се сјетили Медија. Они држе медије, ми нигдје немамо приступа, зато и побјеђују. Сад се полако увлачи прича о Интернету и Друштвенм Мрежама. Које су, бива, на Западу већ пресудне а овдје само што нису.

Иван Златоусти, да је жив, сад би рекао То без Курца неће ићи. Мислећи на Организацију Политичке Странке.

Ну. Да видим шта је са тим Друштвеним Мрежама.

Друштвене мреже нису озбиљан посао.

Оне попримају особине друштава у којима дјелују.

Оне нису пројектоване и немају механизме да буду колективитет. Пројектоване су као технологија отуђења, алијенације, индивидуализовања и искориштавања и употребе појединца.

Различите силе то користе. Некима требају подаци, некима фотографије, некима начин размишљања. Све, од Гугла у облацима, Инстаграма, Пикасе, бесплатних порука и мејлова, све је подређено тој лепези циљева.

Ништа од тога нема за циљ да појединце окупи у било шта што би се могло наслутити као колективитет.

Појединци, пак, који учествују у том умрежавању, Соционети, нешто слично и мање масовно а много мање болесно, као Социопати, ту су из милијарду појединачних разлога које није ни могуће претопити у колективитет.

Неки су болесници показивања, неки болесници доказивања, неки воајери над властитом судбином, неки сами себи свијећоносци и свијећодржачи, неки у стању потребе било какве социјалне потврде, неки трансвестити, преоблаче се у никове па онда, тако, ходају кроз виртуелни свијет и заљубљују се у себе, неки су нарцисоидни паметњаковићи. А неки су и поштени радници, сељаци и интелигенција. И у мањини су.

У нашим условима, Сиционети су аполитични људи или људи који су против Власти.

То је лако објашњиво. Живот је живот изван Политике. Само неспоспобни Политикоиди мисле да је Политика све а сви остали, осим њега, нису ништа.

Они који су на сисама Политике, они се не одају кроз Друштвене Мреже. Ако су ту, онда само Да, драга, Добројтроћаршијонасвећетрстране. Ријетки својим профилима успостављају комуникацију са групом.

Они је, у ствари, обнављају. Јер већ су дио страначке организације, или неке друге сталешке структуре. Тај профил или страница омогућује само бржи проток, не чекајући телефонску или визуелну комуникацију.

Политичке Сранке, и појединци, лидери, кандидати, требају корисити те могућнсти. И ништа више. Душанка Мајкић је вема добар примјер.

Друштвене Мреже није могуће корисити као интерактивни полигон демократске расправе и сучељавања. Због тога што се не ради о равноправној комникацији. Много је анонимних и необавијештених. Па и недобронамјерних. Али и због тога што се на тај начин никога не може придобити за гласање.

Одлучивање појединца о гласању на Дан Избора, посебна је процедура. О томе сам писао и у књигама и на Блогу.

Укратко, на сеоском прелу нико не крсти дјецу.

Лоши страначки организатори дижу панику о томе да су Друштвене Мреже у рукама Опозиције. Сви су против Нас и против Власти.

То није тачно.

Многи, који су ангажовани у странкама опозиције, још ако то траје предуго, немају другог вентила за исказивање, осим на Друштвеним Мрежама. Они на тај начин дају сигнале да су ту, да би радили неки друштвени јавни и политички посао. Дају сигнале и својој странци или групи.

И док се они из Позиције, Власти и Угодне Администрације не оглашавају, ови су малобројни али стално присутни. Па онима којима и длаке сметају то личи на самоштоније Потоп.

Углавном, ни Соционети ни Велике Политичке Странке не треба да се узбуђују због Друштвених Мрежа.

И за њих важи мој Први Рајко Закон.

Који се односи на сваке будуће Изборе.

Побиједио је онај који је већ побиједио а изгубио је онај који не зна ко је побједио.