САМОСТАЛНОСТ

СРПСКЕ

*

СОЦИЈАЛНИ

САВЕЗ

*

СНАГА

СЛОГЕ

Неколико пута сам овдје писао о потреби, у Републици Српској, постојања Странке Социјалног Савеза.

Прије свега због масовног чланства у двије највеће политичке странке и чињенице да су ти чланови, и бирачи, припадници најширег сиромашног слоја друштва.

И због потребе да се из дрзштвених послова искључе гуликоже, скоројевићи, феудалци, политици блиски профитери.

Сада се ситуација мијења у сегменту синдиката.

Коначним сломом синдиката вјештачке Ранке Мишић, која није једина вјештачка протува на друштвеној и јавној, па и политичкој, сцени Републике Српске, пропао је и Синдикт. Људе који нешто раде, то нису Радници, то није Радничка Класа, нема више ко друштвено и политички да заступа.

Политичка Странка, овдје, на прекретници је.

Или ће склизнути у представљање З&ФТоваца и модерних Џингис Кана, који само јашу и освајају, пљачкају и силују, а ништа не граде и не доносе.

Или ће прдстављати, какве такве, и како тако, слојеве друштва из којег долази. И које гласа за њу.

Хрватска је већ склизнула у прво представљање. Њихова влада и домољубно-мостобранска коалиција представља најновији вал пљачкаша и запосједника Хрватске.

Србија је на корак до.

Извитоперени патетизам Вучића, непрестано настоји да се трансформише у диктатуру једног лица и његове Одлуке. Странка, која је, и док је била Радикална, није баш то била, потпуно је уништена и фигурира као велики број посјетилаца кладионица, нпр. Са једнаким утицајем на друштвена и политичка кретања.

У Републици Српској, у оквиру теме Опстанка, која, наизглед не постоји, због Дејтонског споразума, Србије и Хрватске, кристалише се нови страначки посао и национални задатак.

Писао сам и о томе, падом Србије под Нато Пакт, све се драстично мијења и то Наизглед постаје Изглед.

Дакле, та тема Опстанка мора да буде укључена у Велику Политичку Странку. Под синтагмом коју користим одавно. Самосталност Српске.

Та тема опстанка, дјеловањем иностраних фактора, и нешто сарајевских, а нарочито класичном српском нискурчљивошћу, односно практиковањем Српства и Праволавља у пиздинском спектру, произвела је тему Издаје.

Савез За Промјене, који представља близу половине бирачког тијела, мада са мало лажне слике којој доприноси Иванић, практикује понизност према Сарајеву а Јавност у Републици Српској користи као храну за то. Рушећи институције, бјеснећи о свеопштој криминализацији без иједног доказа, и девастирајући било какав легитимет изабраних и именованих појединаца, што није само удар на њих лично, Сазап руши и Републику Српску.

Велика Политичка Странка, прилагођена свим овим условима, мора да дјествује и на линији Снаге Слоге.

Без обзира како се то завршило по Издајнике из Савеза За Промјене.

Пошто они не могу да пруже доказе о криминалу, иако то није њихов посао, а покушавају већ десет добрих година, Власт, која има полуге и институције за доказе, треба да их истражи и предочи. И похапси за кога чињенице кажу.

Та се борба неће друкчије завршити.

Дакле.

Самосталност Српске.

Социјални Савез.

Снага Слоге.

Све то мора да обједини једна политичка странка.

За Републику Српску је крајње ризично да више странака заступа овај сет судбоносних питања.