РАЈКУЛА И АЈКУЛА

МАКАР ДА ЗА НЕКО ВРИЈЕМЕ СПАСИМ ОНО ШТО ЈЕ ПРИРОДА ОБЛИКОВАЛА. ДА ЗАШТИТИМ ФИРНАЈЗОМ, СКИНЕМ ПРЉАДИКУ, ПА КОЛИКО ТРАЈЕ. ЈЕР ВРБА ЈЕ У ПИТАЊУ А КО ЗНА КОЛИКО ЈЕ ВОДА НОСИЛА И ЛОКАЛА.

 УРБАНЕ СРНЕ

КОД РЕСТОРАНА СТАРА АДА, БАЊАЛУКА

ЏАМИЈА ФЕРХАДИЈА

БАЊАЛУКА

ДАНАС.

ИМАМ И БОЉИХ ФОТОСА СТАРЕ ФЕРХАДИЈЕ АЛИ СЕ МОРАМ ПОТРУДИТИ ПО АРХИВИ 

 

СУСЈЕДА ХАЛИМА

МЕЦЕНА

УРУЧИЛА МИ ЈЕ ОДСЈЕЧАК ДРВЕТА. 

ЗА СКУЛПТУРУ ТВОЈУ НЕКУ. 

КРАЈИШНИК

И САРАЈЕВСКИ

ПОЛИТИЧКИ СРБИ.

КОМПЛЕКС

САРАЈЕВА

И НАИВНОСТ

КМЕТОВА.

Ни данас, толико времена послије Ратова Братства Јединства, да не кажем послије унутаркомунистичког партијског закувавања и интернационалне припреме Распада Југославије, клети учесник тих догађаја, овај пут, говорим о Србима Овдје и Србији, објективни посматрач са стране, интелектуалац, и живаљ, немају јасне историополитичке и историографске представе о томе шта се догађало.

Треба, ради објективности рећи да се ту не убрајају малобројни који су радили по задацима и знали, дакле, барем дио позадине, као ни они који својом научном и интелектуалном свијешћу досежу размјере пројекта али не желе да се појављују у јавности или науци.

Дабоме, још увијек нема свих валидиних доказа, а добар дио послова се радио тако да ни не остану докази, нема их јер се увијек прије отварају активе него што се отворе архиве.

НДД Сфера која не умије да предвиди главне путеве и раскрснице, не умије брзо да извуче поуке и координате, из оног што се десило, не мора истовремено, али не смије много да одлаже, и не умије да предвиди куда Све То Води, увијек ће бити у ситуацији Сламке Међу Вихорове.

Србе је управо то задесило посљедњих деценија. Можда цијели вијек.

Али свакако је тачно да период стабилности и мира у СФРЈ нису искористили за пресабирање, путева бирање и приоритетирање. Па су у Распаду Југославије прошли Ко Усран Кроз Ђубар.

Момчило Крајишник, читам у Недјељнику Андрее Фалачи Вуковић, нема више шта да каже о свим тим догађајима. Није ни тада имао. И тада је Момо био позориште. Као и Радован. Само што је Радован више био луткарско, са оном косом за висине изнад 1800 метара а Момо урбано приградско. Одијело, кравата, ноћу пресована френкуша према назад, озбиљуша Ја нисам сељак пјесник, ја сам парламентарац.

Али. Интервју је, мени, занимљив због двије ствари.

Прво. Потврђује недавни мој текст о проблемима унутар Есдееса због оптерећености Сарајевом и одбојности према Бањалуци.

Друго. Због наивности коју су демонстрирали Сарајевски Политички Срби, дијелом и због тог идолопоклонства Сарају.

СПС, њихов многи појединац, понашао се баш у складу са оном ратном муслиманском политичком филозофијом, не знам да ли је то Алија или Ченга, Моребитбидне Моребитнебидне.

Момчило Крајишник данас говори о томе како је са Алијом договорио Самосталност Српске и референдум након пет година. Потписао.

Мој Момо.

Након Лисабона, сваком је требало бити јасно да се муслимани гурају у рат како би се и они и Срби међусобно измљели.

А то што је са Алијом преговарано, кобива, о Самосталности, за вјешање је. То је класични кметовски однос. Кмет Моман.

Са Џелатом се не преговара о Самосталности.

Мјешавна те Наивности СПС и Кметства, замало нас је коштала нестанка Срба из цијеле БиХ.

Зато данас треба друкчије гледати.

Потребни су јасни коридори, координате и релације.

Потребни су људи и политике са концептима који морају постати јавно политичко власништво. А не Ви ратујте а Ми преговарамо, водимо политику. Јер све ово што је данас на сцени на просторима бивше СФРЈ, барем што се тиче Србије и Хватске, го је Момо и Радован.

Све наивно и кметовано.

СЕЈФУДИН ТОКИЋ

И ГАЛЕРИЈА

ЈЕВТИНИХ ПАЈАЦА

Сејфудин Токић је тужна политичка судбина.

Неколико корпуса Сејфудина разасуто је по БиХ, по Босни, како јој они тепају. Они сада цвјетају зворничким тероризомом, или замирући, анархизују, као Сејфудин Токић у Бањалуци.

Сви ти Токић Корпуси, задојени су Једном Државом БиХ, Државом Једног Народа, Народа Једне Вјере, поништењем Републике Српске, категоризовањем Срба Четницима и Агресорима.

Њима је, у почетку ратова у БиХ, таква слика усађена у политички дио мозга. Након рата цијели пројект им је долаган. Лажно им је речено да ће се, садпасад, тај ентитет погрешног имена, и Погрешног Народа, демонтирати ревизијом Дејтона, уз помоћ Странаца.ба.

Након двије деценије, координате су помијешане. Политички путеви замршени. Патриотизам, Државизам, Сарајизам, празне су самозаваравајуће категорије.

Остацима, актерима и лажљивцима, као што је Бакир Изетбеговић, од цијеле Државе, остало је да се у Сарају зајебавају са Комшићима и баве мрвицама власти. Јер, пола је Дејтон бацио Србима а пола, од пола, они морају да дају Хрватима.

Логично је да се у таквој међународној ситуацији у БиХ, Сејфудин Токић нађе ни небу ни на на земљи, на граници психичких проблема, као и на граници субверзивног политичког дјеловања.

То више није Сизифов Посао.

То је самоубилачка мисија једне идеје.

Он се, и та Идеја, омотао том заставом такозване армије БиХ. И разнио се у Бањалуци.

Ну.

Сејфудин Токић је дио шире Галерије Политичких Пајаца, испалих из времена. Разасуте по цијелом Балкану.

Неки од њих су већ живи сахрањени. Као Стипе Месић. Неки хагирани, као Шешељ. Неки изгубили све што се може изгубити, као Борис Тадић. Неки ревитализовани, измијењеном крвљу, разблаженом Бриселцином, као Николић и Вучић.

Сви они су људи лажних Политичких Концепата или актери без Политичких Концепата.

Због таквих, концепата, они су и постављени на своја мјеста и искориштени у ту сврху. У сврху стварања спржене несуверене ненационалне безекономске деколективизоване земље.

Као што је и Сејфудин Токић учествао у стварању Ничега од БиХ, тако и данашњи србијански двојац учествује у стварању, од Србије, Ничега.

Токићев, и Токићеваца, Бакирев и Бакиреваца, Алијин и Алијеваца, Политички Концепт био је Лажно Државни. Као што је и Николић – Вучићев, превасхдно Лажно Бриселски.

Са истим циљем. Разградња Државе.

*

А Токић. Њега треба показно, мало до умјерено, ухапсити, због оне крпетине Алијине Војске. Па пустити. Он је живи споменик Лажне Државе Босне. Нека хода по Бањалуци.

КАДРОВСКУ ПОЛИТИКУ

МОЖЕ ДА ВОДИ

САМО КАДРОВСКА

ПОЛИТИКА

Кадровску политику не може да води појединац. Чак ни кад је Бог Отац. Кадровска Политика није регрутовање уличних дилера девиза или закуп мјеста на бувљаку.

Кадровска Политика говори о озбиљности НДД СФере и свих појединачних актера. До Великих Политичких Странака.

Сачекај два дана, да видим каква ти је Кадровска Политика, па ћу ти рећи, прецизно, каква је твоја политичка, производна, тржишна, тежина.

Кадровска Политика, свуда, озбиљан је посао.

И у нацјрњим земљама Финансијеризма или Неолиберализма, и у мрачним конзервативизмима, и у земљама слободних дугиних боја, и у ортодоксним комунизмима, и у приватним компанијама.

Свуда. Само је код нас све неозбиљнија.

У посљедње вријеме развлачи се по медијима кадровски договор владајуће Коалиције у Републици Српској.

Он је оптерећен великим апетитима Деенеса и Еспеа, условљеним падом Есенесдеа.

Али је оптерећен и непостојањем Кадровске Политике нити код једне странке коалиције.

Кадгод се помене Кадровска Политика, моје гађење започне епизодом у којој је једна чланица Есенесдеа, на ходнику Нове Зграде Владе, СТЈ, у неком од прошлих мандата, прешла у Социјалистичку Партију и постала помоћник министра или сличан курац.

Јебеш Партију и Кадровску Политику.

Кадровска Политика јесте ортодоксна комунистичка синтагма. Кованица.

Али. Можемо то назвати и Људски Ресурси, и други Курси Палси, неће се промијенти захтјев да се та политика води дугорочно и озбиљно.

Велика Политичка Странка, ако је побједничка и ако жели да се одржи на власти, мора, између осталог, да непрестано емитује све боље и боље Кадрове. Све боље и боље Људе. Да се чланови, бирачи и јавност, увјере у добре намјере, у поштен избор, у пажљив одабир. И јер су времена све тежа и захтјевнија у погледу знања и одржања.

Код владајућих странака догађа се управо супротно.

Шуме Српске један је од најочитијих примјера. За све странке.

*

Комунисти су некада имали гвоздену Кадровску Политику. Мукотрпно се пењало по тим љествама. Још су морали да воде рачуна и о националном тројству. Све што се ишло више, преко ООУР, РО до СОУР, све су требале шире и егзактније референце. Онај ко је једном засрао као Шеф одржавања двије тракторске приколице и једног Тамића, неће ни за двјеста година напредовати до техничког директора.

Оног ко успијева, позове се на надлежно мјесто и одржи предавање о томе шта се од њега очекује. Успјех. Нема да се жалиш на банке, кредите, владу, пизду матерну. Ако хоћеш да будеш Друг Кадар, мораш имати Другарицу Резултат.

*

Данашњу Кадровску Политику вјетар наноси.

Е, Шефе, има онај мој за то мјесто, јесам ти причо.

Кадровске Девијације су посљедица Феудалног и Мемаџерског, Бизмисменског, погледа на свијет и уласка Екстерне Моћи у Политичку Странку. Која собом носи и своју технологију рада, реда и распореда.

Есеенесде, као Велика Политичка Странка, која је одговорна не само за баналну власт и 42 у Народној скупштни, већ и за вођење НДД Сфере, није положила испит Кадровска Политика. Нисам сигуран и да је пријавила.

Најприје унутар себе а онда и према друштву.

Кадровска Политика се кабинетизовала, умотала, ушушкала, замрачила. Опремила се потпуном некомпетентношћу.

Таква политика од Странке одбија компетентне.

Нико неће у шталу са улитаним говечетом.

Онда Странци остаје све мањи и све тањи избор.

Онда су Страначки Кадрови све бљеђи и све неубједљивији.

Онда су они који имају неку вриједност, у Странци, све незадовољнији. Итд.

Таква Кадровска политика унутар Политичке Странке преноси се, даље на све сфере Друштва.

И шта добијемо.

Не можете ви наших толико назатварат колико их ми можемо измислит.

Кадровска Политика Велике Политичке Странке, води се као брига над најдрагоцјенијим ресурсом, на свим нивоима. Јебо злато, шта су Људи.

На свим нивоима, од мјесне организације, па кроз све страначке слојеве, који морају да обезбиједе кадровску пропусност, све до објективних могућности неког стручњака, кандидата или лидера у било ком смислу и нивоу.

Тад се не би дошло у ситуацију да Имамо Шуме, имамо Букве, имамо Међеде, имамо Шумарске факултете, али немамо Шумарске Кадрове.

Све ово не треба да завара. Опозиција у Републици Српској, још је у тежој ситуацији. Све што је ваљало, а нарочито што није ваљало, отишло је у владајуће странке.

Што се тиче Есенесдеа, од других ништа се не може ни очекивати, Повратак Људима је и Повратак Кадровској Политици.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

5.

Када је у транспортну торбу, која је, истовремено служила и као ранац, сложио све те ствари, за које и није знао да постоје, плетене рукавице, џемпере, дуге гаће, поткапе, фишеклије, схватио је да неко мисли да ће рат да траје дуго.

Бацио је торбу на трећи кревет, на мјесто непостојећег јастука, узео свој Калашњиков, поново за онај доњи нишан, и кренуо на ходник. Тражио је, међу бројним новајлијама, некога ко је био редован војник и ко је био обучен нормално.  Сви ови људи који су ходали дугим ходником, са подом од углачаног бетонског мермера, без икаквог реда а вјероватно и циља, изгледали су му као смијешне лутке у неком складишту страшила.

Зато је погледао низасе, колико је могао од круте одјеће, да види да ли и он личи на ту војску која је редом обучена као туђом одјећом.

Не може одјећа одма да сједне. То може само у излогу. Мора да се носи и да се живи у њој. Па да се обликује по чојеку.

Закључио је да је и он смијешна дрвена лутка обучена у туђу нову униформу.

Ал чизме су боговске. Вако глатко а њима није клизаво.

Онда се сјетио да је изашао да тражи редовног војника.

Видио је једног, при дну ходника, за главу вишег од других. Познао га је тако што није носио капу. А сви остали су натукли своје нове титовке са везеним петокракама као да се опремају за удају.

Нико тој војсци није умио ништа да објасни па су они схватили да је њихова дужност да се обуку од главе до пете и тако ходају док не поспу.

Доброчојек је пожурио, према високом гологлавцу, сударајући се са осталима. Војник, војник.

Момак је стао. Шта је било, друже. По нагласку и изговору, одмах је знао да се ради о Македонцу. Било их је са њим и у Јна. Не знам како с овим, како се то расклапа, како се пуца. Шта да радим, помози брате. Не брини, то је најједноставнија пушка. Идемо напоље, на траву. Скидај ту јакну па је рашири. Ево, ово дугме прво гурнеш унутра.

Фала ти батко. Колико служиш још. Ништа. Идем ја сутра. Пуштају нас раније. Нисмо ми за ратовање у Славонији. Мораћете ви, браћо.

Фала ти, сретан пут, фала ти.

Ушавши у ходник, Доброчојек је ходао као други човјек. Окачио је пушку о раме, са цијеви низ тијело, како му је Македонац показао, дигао главу и ходао право а погледавао у свако лице небили видио да га гледају као хладнокрвног искусног војника.

Али, ходник није био довољно дуг за његово опуштање чињеницом да је сазнао како се расклапа и склапа ова руска пушкица.     

Одједном се пред њим створио троспратни кревет у углу.

ТАБЛОИДИОТИЗАЦИЈА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У Републици Српској не постоје Таблоиди.

Таблоиди су скуп секс. И компликован.

Треба да буде видљив а тајан.

Треба да буде црн а сјајан.

Треба бити довољно паметан да се сво то смеће уобличи у оно што може да буде потражња Јавности а довољно будала да све то поднесеш, од суда, осуда, пријетњи понижења и самосажаљења.

Таквог јунака у Републици Српској нема.

Ну. Ако нема Таблоидизације има Таболидиотизације.

И има је свуда помало. Од Јавног Сервиса, независних новина, новина у страном власништву, повремених новина, на сајтовима, на приватним телевизијама, на блоговима, у главама пољсконужничких, анонимних, ОО коментатора и ботова.

Данас је Еуробљуц објавио сторију о Зорану Стевановићу као будућем премијеру.

Еуробљуц је имао разних болесних просеротина у својој бањалучкој историји.

Најпознатија је она са Фалисфикатом изјаве генералног секретара Есдееса о Есенесдеовом учешћу у убиству извјесног Гарића у Добоју.

Сторија са Новим Премијером изнад је тих љестава.

Ако је тачна, као наговјештај. Онда је јасно да то ЕБ није сам истражио већ је добио сигнал са мјеста које блиско и анонимно. Чиме се ЕБ, у ствари, продао. Постао Отирач Новина.

Ако није тачна, онда је та сторија и испод Таблоидиотизације. Чиме је ЕБ постао Голуб Лажоноша.

Имајући искуство на уму, са Џомбићем, али и са многим претходним случајевима, Најава је тачна.

А то отвара други прозор. Прозор Таболидиотизације Владајуће Странке.

Савез независних социјалдемократа је превелика и преозбиљна политичка странка да би са јавношћу комуницирала на овај начин.

Случај Игора Радојичића треба да се анализира на двочасу анатомије. Како је Есенесде дошао у ситуацију да не зна ни гдје је ИР, ни шта ће са ИР, ни шта ће без ИР, ни како да реагује кад ИР прича ни како кад ИР шути, јер је и једно и друго неповољно по Странку. А ефикасно.

Политичка Странка, велика и побједничка, али и опозициона и губитничка, не смије дозовлити себи да своје проблеме рјешава по еуроблицевима, беенцевима, блоговима, бомбама и бомбицама.

То није знак Јавности и Демократије.

То је знак Тајности и Лакократије.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

4.

Погледавши Калашњиков на трави, Доброчојек је први пут осјетио Страх.

Није имао снаге да се сагне и да узме то оружје. Није знао ни за који дио би га ухватио, којом руком. Дршка код обарача била је некако мала, као за пиштољ. Горе, код цијеви има нешто као рукохват али није био увјерен да се тако носи пушка.

Стајао је и гледао у тај неугледни комад дрвета и метала, на земљи, пред његовим ногама. Зар се овим комадом ратује. Како ћу живу главу изнијет. Како ћу се одбранит. Кога овим морем убит. Ово је за мало пуцање око себе. Когод се сакрије за колац, ништа му не могу. Ако изиђем на њиву, море свако пуцат на мене. Шта ћу им ја урадит са овим кочићом.

Узми ту пушку, лебац јој јебем.

Добричак се тргнуо, као да му се у глави отворио неки огромни падобран. Пружио је руку према пушки која му се чинила далека и дубока, као на дну мора. Преломио се, некако, у пасу, и узео је руком преко задњег нишана. То му је изгледало као средина.

Ухватио је и другим дланом и привукао себи, на муда. Држећу руке састављене, као да је на некој сахрани или оплакивању, није смио да је погледа нити је знао да ли има какав ремен па да је забаци на леђа.

Гледао је у празнину прозора из којег је, пред њега, избачена та пушка. Иди на зачеље, који ти је курац. Доброчојек се помјерио на својим дрвеним ногама, које су се од страха, укочиле и у кољенима и у куковима. Кренуо је према крају реда оних који су већ узели оружје али му је, тако му се чинило, глава остала у оној соби иза прозора.

Када је подјела и задужење завршено, Десетар са спиком је дрекнуо А сад за мном.

И одвео је дрвену и незграпну војску, која је личила на котрљане, са оним својим шаторским лоптастим великим завежљајима, према једној бараки у којој су спаваонице. Ајмо, по један у леви угао и пењи се горе па попуњавај испод.  Ајмо следећи. Ајмо. Прво спакуј све у транспортну врећу, не скидај чизме, само лези на те струњаче, можда ујутро имамо узбуну и напад на Растик. Ајмо. Следећи.

Кревети су у просторији били стари, метални, постављени троспратно. Са по три струњаче умјесто душека. Није било војничких касета. Очито је та соба била учионица редовне војске или нешто слично а не спаваоница.

Могул да питам нешто. Питај. Ја не знам шта је ово. Како се то расклапа. Ја сам у Јна имо онај колац, полуаутоматску, ово нисам видио. Нађи неког редовног војника, да ти покаже. Што прије. Немој да ујутро идеш неук са тим, нећеш играт пируз пале.

ЕУРОСОНГ

ЈЕ МОДЕРНИ

ЗАПАДНИ ТЕНК ЗА

DRANG NACH OSTEN

Свакога, ко се бави друштвом, НДД Сфером, мора да одушевљава начин на који Запад пакује и испоручује свој Тоталитаризам. И пратеће украсе против Нација Држава Друштава.

Продор На Исток један је од вјечних циљева Запада.

Немојмо заборавити да је Амерички Капитал финансирао Њемачку и Хитлера и након званичне америчке објаве рата Њемачкој.

Како би освјежила снаге за тај продор, Америка је, САД, искористила европску Заједницу за угаљ и челик, која је била чиста опстајућа индустријска категорија, јер је у то доба Челик био Валута Моћи у свијету, и претворила је у Европску Унију.

Америци је Европска Унија потребна као нога у вратима за Продор На Исток. Као папучица вагона који може да се усмјери на Русију.

Када је пала Француска, након напуштања Де Голове политике да буде у НАТО Пакту али не са војском, већ само декларативно, отпале су све препреке Америчком Уједињењу Европе.

Данас видимо дијелове тог Циља Америке.

ЕУ се користи за привођење земљица Нато Пакту. Подвођење.

ЕУ се користи за борбу против Русије. Тако је, некада, кориштена само Њемачка.

Збигњев и други амерички стратези, одавно су захтијевали холивудизацију свијета, кокаколизацију, пропагирање америчког начина живота... а да све то плаћа Влада САД.

Тако је искориштена и Пјесма Евровизије.

На почетку процеса стварања ЕУ, која је тада имала и искрене нијансе уједињења које је својствено људској раси, једнако као и дијељење, на једној Пјесме Евровизије појавио се и Тото Кутуњо. Са својим хитом Јунајт Јунајт Јуроп. И на лицу Кутуња, тадашње велике талијанске филмске звијезде, исту вече се видјело да је он ту натјеран и да не ужива у цијелом ивенту. Мислим, Сранију. Не само због тога што га је нека од адираних крмача славља полила вином. А Талијану када упрљаш упицкани сако, управо си му нашао разлог за улазак у рат.

Тото је побиједио. Јунајт Јуроп се вртио до бесвијести. Сви су били егзалтирани.

Па да скратим причу. Онда се појавила она украјинска ждребица па и она побиједила. Џуџана, како ли.

Прије тога је Стара Конзервативна Недодирљива Европа великодушно проширила Пјесму Евровизије, Еуросонг, на сваку божију мјесну заједницу. На Исток. Толико да су неке озбиљне европске Поп Земље престале да учествују.

Манипулација са телефонским и есемес гласањима искориштена је за разне комбинације фаворизовања и побјеђивања, па је Еуросонг постао Путујући Циркус Истока.

Цијела сторија, која траје већ деценијама, срачуната је на привлачење јавне пажње, окретање главе ка Западу. Тај дуготрајни рат за свијест и подсвијест, Запад ће уновчити а рачун ће платити, дабоме, они који су окренули главу и дигли пажњу са себе и свог природног станишта. Као што је сада плаћају Украјинци. Крвљу, распадом земље, животима генерација, уништењем имовине... док Чоколаденко славодобитно изјављује Ми смо у рату са Русијом.

То је Запад и желио. Зато је ономад и побиједила Ждребица. Мада то личи на тоталну халуцинацију јер нема простора, а ни жеље, да то образлажем.

*

Ко сљедећи побиједи, са Истока, најебаће за седам, осам, година.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

3.

Када је Доброчојек био у Војсци, у регрутном саставу Југословенске Народне Армије, утомат није био у масовном наоружању пјешадије. Носила  га је само Војна Полиција и још понеке специјалистичке јединице.

Аутоматска Пушка је, много прије него што је пала испред њега, у свијету постала позната као Калашњиков. Њена ознака АК значи, у ствари, Аутомат Калашњикова. А Калашњиков је презиме човјека који је смислио ту пушку и под чијим је надгледом произведена. Још у Другом Свјетском Рату.

Од тада је склопљено на милионе Калашњикова. Што у Совјетском Савезу, оригиналних, што по свијету, копираних и фалсификованих. А често и бољих од оригинала.

Симеун ће, касније, видјети и Калашњиков са никлованом цијеви, изнутра, са рукохватима од вјештачког махагонија и разне друге изведбе.

Ово, што је сада стајало пред њима, за њега је било стото свјетско чудо.

Сунце ти јебем, шта је ово вако мало. Шта се тиме море убит.

Калашњиков је мала пушка, за блиску борбу. Његов склопиви кундак омогућава и пуцање с рамена али је то оружје пројектовано за пуцање изруке, скука а често и једноручно.

Повратни гасови враћају затварач и тако ублажавају трзај и удар у раме.

Већ на почетку ратова, међу војском се причало да су постојали Специјалци који дан ноћ, собом, носе два Калашњикова и пуцају, спуштених руку, из оба истовремено. Њихови окидачи, увјеравали су, механички су били прилагођени за палчеве на рукохвату између нишана. То је омогућавачо пуцање у у трку, у погнутом ходу и на двије стране истовремено.

Калашњиков је демократско оружје. То је пушка најбједнијих. Оних који немају иза себе ништа, ни државу, ни моћ, ни новац. Којима је у рукама, душама и главама, остала само слобода. Али. Поред његовог физичког фалсификовања, он је фалсификован и у рукама корисника. Свјетски моћници су веома често потурали и подваљивали то оружје, сиромашним плаћеницима, настојећи да покажу да је то све Совјетска завјера или да је то искрена и безазлена борба обесправљених.

Калашњиков је оружје познато као Пушка Сто Метара. На већу удаљеност није могуће рачунати на прецизан погодак. А и иначе се њиме не пуца једним метком. Вјештији ратници пуцају са три, четири метка и сваки пут мијењају правац и циљ. Они који су неискуснији и плашљиви, они одједном испуцају пола шаржера. Многи су, због тога, носили завезана и комплетирана три шаржера на једној пушки, који су били тако постављени да се у пакету могу окретати и утакати под затварач, у тијело пушке.

ПРОБЛЕМИ

СА КОАЛИЦИЈАМА

И ВЕЋИНАМА

ЗНАК СУ НЕДОСТАТКА

ПОЛИТИКЕ

Беспотребно је да овдје расправљам о детаљима тих законских поставки о Јавним Набавкама Окупљања и о провидности Невладиног Сектора Секјурити.

Томан је давно рекао да Слабом Курцу и длаке сметају.

Нити је повлачењем приједлога закона Јавно Мишљење ослобођено, као што серуцну Чавић Сребренички I, нити је Власт и Влада дошла у неку велику опасност.

Највећа опасност за сваку Власт и за сваку Владу, за сваку владајућу Политичку Странку и за сваку Опозицију, јесте у њеној неактивности, дезоријентисаности и недостатку јасне политике.

Не знам зашто се онај кога ни глисте нису клале, боји мегафона.

Из те психолошке сфере власти долазе и закони о проширењу мјеста јавног окупљања, о том јавном реду и миру и о том невладином сектору.

Јасно је да се Невладин Сектор, једним, великим или мањим, дијелом финансира из иностранства, црним средствима. Али то се не може спријечити Законом.

Јер и огроман број минималних плата, у Српској, у БиХ, и свуда, домирује се црном, илегалном, ловом, кешом, сваког мјесеца. На шта нико не реагује и не доноси закон о томе.

Постоје други инструменти.

Сада Сарајево ликује како је Игор Радојичић, ваљда, одустао да подржи те законе. И Шукало. Хероји су. Као.

Истовремено. У Федерацији никако да се склопи власт. Влада ради без министара Хрвата. Из Хадезеа. Пријети опасност, ево, ја сву гујизу раздерао, чешућ се од бриге, да се криза прелије и на Савјет Министара. Кукунама.

Ко је на федералном а ко на заједничком нивоу Игор Радојичић.

Па да се фокусирамо.

Као што се већ мјесецима, а и више, у Српској свака мрака фокусира на Игора Радојичића, тако се и у Федерацији и на ниову Савјета Министара, фокусира на Жељка Комшића. Као нову младу у селу.

Оба фокуса су промашаји.

Не ради се о појединцима.

Нити је Игор Радојичић какав дисидент, анархист и вјесник нове странке и нових посланика, нити је Жељко Комшић вјесник новог приступа политици, како у Сарају воле да се самозаваравају.

Ради се о недостатку Политике.

У Републици Српској Влада одавно нема иницијативу и политику. У Федерацији нема ни Владе. Још из прошлог мандата. На нивоу Зајорг, нема ништа. То што се лажно представља као нека коалиција народњака, то је конгломераторијум ситних шићарџија, српских издајника и хрватских незадовољника.

Ту, дакле, нема ни Коалиције ни Политике. Поготову у Федерацији. Тамо гдје политички фактори желе да подјарме цијели један народ, не може ни бити Коалиције и Политике.

У Републици Српској, пак, Есенесде је у дефанзиви, још од прије локалних избора. И то се одржава на креирање и провођење Политике, кроз Странку а онда и кроз вођење и учешће у Власти и Влади.

То је довело до тога да други, милионима пута мањи фактори, преузму иницијативе.

Па су законске одредбе о проширењу јавног боравка, усмјеравању јавног реда и отпакивању невладиног сектора, само каскање за тим небитним иницијативама.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

 роман

2.

Када је у Рат узело Доброчојека, тих дана је Касарна Козара била увијек пуна. У њеном великом, и још добро одржаваном кругу, од самог јутра није се могло проћи од цивила, шаторских упрта пуних опреме, оружја, сложеног и разбацаног, цивила и нижих старјешина који су постројавали новоопремљене незграпне војнике.

То су све били они несретници који су у Рат пошли као и Доброчојек. Само пошли. Ником се нису жалили, никог звали и ником се молили и понизили. Али, ту су били и они који су одмах након добијања писмена, облијетали и бога и оца, и знанца и незнанца, тражећи и нудећи потврде о свакој бољки која је икад ушла у кућу, само са једним циљем да врате Позив и да не иду у Рат. И који нису успјели да слажу, да се претворе и да се извуку и прикрију.

Нека је невидљива неправда спојила та два соја људи.

Једне, тихе и непитне.

И друге, причљиве и варљиве.

Једне, људовне и равнодушне, који се нису јуначили, и који нису ни били нарочито храбри. Њихова највећа храброст је што у Рат иду као на њиву.

И друге, подмукле и несигурне, на које се нико не може поуздати али који су о Рату причали као да су у њему већ били годину ил двије.

Доброчојек је, у свом реду, којег је предводио неки десетар са списком, ишао од складишта до складишта, од прозора до прозора. У сваком се нешто добијало и нешто потписивало.

На посљедњем прозору, поптисивало се у једну велику књигу. Неки ће, послије, чак и након Рата, сазнати да је то био потпис да су доборовољци.

Није га, Добрицу Добричину, нарочито занимало шта добија и каквог је то квалитета. Многи су тражили мањи број неке одјеће, мање рукавице чак, иако је још јесен. Неки су таквима добацивали. Мртвацу се не мећу рукавице.

Стајао је увијек мало иза. Један активни војник иза пулта га је упитао за број чизама. Четерес два, четерес три. Немој тако, реци ми прецизно. У тим чизмама провешћеш више него на мајчиној сиси. Четерес три. Ево ти. И пробај. Немој послије да ми помињеш фамилију.

Доброчојек је обуо десну чизму, сву скорену од стајања у РР магацину. Ратној Резерви. Добра је. Сљедећи.

Када су сву одјећу и опрему задужили и тешком муком, набацану и несложену, скупили у велики завежљај сачињен од шаторског крила, кренули су према бараци у којој се задужује оружје.

Активни војници су оружје избацивали кроз прозор. Један је сједио са унутрашње стране и записивао број и врсту оружја. Десетар са списком је то исто уписивао поред презимена и имена.

Тако се стварао вод чудних ратника. Који се нису знали. Који нису знали своје оружје нити је оружје знало њих. Који нису знали гдје ће да их баци наредба, на које ратиште.

Када је Десетар са списком, гласно, као да јавља у другу њиву, прозвао Симеун Милијевић, војник Југословенске Народне Армије, избацио је аутоматску пушку предноге Доброчојеку. А сједећи војник, с оне стране прозора, једнако гласно, прочитао је Ка 13453458.

Доброчојек је стајао као да се ништа није догодило. Изгледало је да није схватио да је пушка његова, да је њему бачена подноге. Узми је, сунац јој јебем.

ЧЕТВЕРО ИХ ЈЕ

ОМАЦИЛА СЈАЈНИХ

У ПОГЛЕДУ

ИДЕНТИТЕТА,

НА СФРЈИШТУ

НАЈБОЉЕ СТОЈИ

РЕПУБЛИКА

СРПСКА

Ради се о томе да се он очува.

Мада је и Република Српска у опасности.

Ако се, на неком даљем мјесту, буде одлучивало о овдашњим рјешењима прије коначног завршетка распада Југославије.

Иако је тешко предвидјети шта ће се, и у тако малој и једноставној геополитици, догађати, мислим да је најправедније да, на крају Распада СФРЈ, Република Српска буде нека врста компензације и награде укупном Српском Народу за уништења која је доживио само зато како би Збигњев имао на располагању пет, шест, усраних државица за играње пиљака.

Компензација са историјским покрићем.

Јер Република Српска је Српска Земља.

И јер још једна Српска Држава може, коликотолико, да уравнотежи оно што је Србији, као основној Српској Држави, отето и прије њеног формирања и заокружења. Да не помињем оно што јој се још може отети.

Незавршена Насеобина, Босна и Херцеговина, нема никакве претпоставке да опстане као Држава.

Дабоме да она у овом облику може још да бивствује и цијели вијек. Али то ће ићи само на штету њеног најбројнијег народа.

Муслимани у БиХ су, прије Распада, имали незавршених послова са Идентитетом уопште, па и Националним Идентитетом. А онда су дошли агресивни импути, настојећи да им промијене њихову вишедеценијску мирну вјеру и да им натуре Унитаризам и Чистоземље, два покрова под којима овдашњи муслимани никада нису живјели нити су то практиковали.

То је начинило даље проблеме са Идентитетом.

Идентитет Хрвата, у компактним хрватским дијеловима БиХ, никада није систематски ни грађен. Вјера је била довољна основа и потка и као брана Боснизму и као изговор Кроатизму.

Желим да кажем да Хрвати, идентитетно, не виде своју судбину у Босни и Херцеговини. Нарочито у оваквој, која се практикује послије Дејтона.

Истина, нису у ни изблиза у повољном положају као Срби и Српска.

У Хрвата још нико није поменуо тезу о Двије Хрватске Државе.

Република Српска је у Дејтону задржала све атрибуте државе. Осим спољне политике. Караџић и Есдеес су начинили велику грешку што нису самосталније артикулисали и неку врсту спољне политке, још у рату, можда не политике, али односа према вањским политичким факторима свакако. Већ су те послове препустили крволочном Милошевићу, који их је и сам отимао и преузимао, не са намјерама да помогне Србима Овдје већ да их искористи за себе као Фактора. Фактора Српске Болести. И Пропасти.

Та Државност Српске, утемељена је и у прошлости, и у тој ратној тадашњости али и у неизбрисивој будућности.

Антифашизам Српског Народа Овдје не може се избрисати.

Његово Српство, нацинално и вјерско, такође.

Организација војске, власти, устава, у току рата, такође су елементи који су уграђени у Државност. То су елементи који показју да су Срби Овдје историјски способни да имају Државу.

Колико је то важно, видљиво је данас, двије деценије од рата, када неки колективитети показују апослутно одсуство способности за Државу.

Идентитет Српске, и Срба Овдје, дакле, темељи се на неколико важнх фактора.

·        Вјековно јединство земље, нације и језика

·        Заједничко преживљавање и проживљавање царевина, окупатора, тортура и тоталитаризама

·        Вјековна православна утемељеност у Вјери и у Цркви

·        Антифашистичка борба, много више заснованија на слободарству него на идеологијерству

·        Масовни фашистички логорски и јамски погроми чији је циљ био истребљење

·        Организована политичко-војна борба, у ратовима Распада СФРЈ, за Државу Српску.

Колико и очување ових стубова Идентитета, битна је и равнотежа међу њима.

Свако од политичких, институционалних, националних, вјерских, културних, јавносних, интелектуалних... кругова и фактора, одговоран је за њихово очување и склад.