У ПОГЛЕДУ

ИДЕНТИТЕТА,

НА СФРЈИШТУ

НАЈБОЉЕ СТОЈИ

РЕПУБЛИКА

СРПСКА

Ради се о томе да се он очува.

Мада је и Република Српска у опасности.

Ако се, на неком даљем мјесту, буде одлучивало о овдашњим рјешењима прије коначног завршетка распада Југославије.

Иако је тешко предвидјети шта ће се, и у тако малој и једноставној геополитици, догађати, мислим да је најправедније да, на крају Распада СФРЈ, Република Српска буде нека врста компензације и награде укупном Српском Народу за уништења која је доживио само зато како би Збигњев имао на располагању пет, шест, усраних државица за играње пиљака.

Компензација са историјским покрићем.

Јер Република Српска је Српска Земља.

И јер још једна Српска Држава може, коликотолико, да уравнотежи оно што је Србији, као основној Српској Држави, отето и прије њеног формирања и заокружења. Да не помињем оно што јој се још може отети.

Незавршена Насеобина, Босна и Херцеговина, нема никакве претпоставке да опстане као Држава.

Дабоме да она у овом облику може још да бивствује и цијели вијек. Али то ће ићи само на штету њеног најбројнијег народа.

Муслимани у БиХ су, прије Распада, имали незавршених послова са Идентитетом уопште, па и Националним Идентитетом. А онда су дошли агресивни импути, настојећи да им промијене њихову вишедеценијску мирну вјеру и да им натуре Унитаризам и Чистоземље, два покрова под којима овдашњи муслимани никада нису живјели нити су то практиковали.

То је начинило даље проблеме са Идентитетом.

Идентитет Хрвата, у компактним хрватским дијеловима БиХ, никада није систематски ни грађен. Вјера је била довољна основа и потка и као брана Боснизму и као изговор Кроатизму.

Желим да кажем да Хрвати, идентитетно, не виде своју судбину у Босни и Херцеговини. Нарочито у оваквој, која се практикује послије Дејтона.

Истина, нису у ни изблиза у повољном положају као Срби и Српска.

У Хрвата још нико није поменуо тезу о Двије Хрватске Државе.

Република Српска је у Дејтону задржала све атрибуте државе. Осим спољне политике. Караџић и Есдеес су начинили велику грешку што нису самосталније артикулисали и неку врсту спољне политке, још у рату, можда не политике, али односа према вањским политичким факторима свакако. Већ су те послове препустили крволочном Милошевићу, који их је и сам отимао и преузимао, не са намјерама да помогне Србима Овдје већ да их искористи за себе као Фактора. Фактора Српске Болести. И Пропасти.

Та Државност Српске, утемељена је и у прошлости, и у тој ратној тадашњости али и у неизбрисивој будућности.

Антифашизам Српског Народа Овдје не може се избрисати.

Његово Српство, нацинално и вјерско, такође.

Организација војске, власти, устава, у току рата, такође су елементи који су уграђени у Државност. То су елементи који показју да су Срби Овдје историјски способни да имају Државу.

Колико је то важно, видљиво је данас, двије деценије од рата, када неки колективитети показују апослутно одсуство способности за Државу.

Идентитет Српске, и Срба Овдје, дакле, темељи се на неколико важнх фактора.

·        Вјековно јединство земље, нације и језика

·        Заједничко преживљавање и проживљавање царевина, окупатора, тортура и тоталитаризама

·        Вјековна православна утемељеност у Вјери и у Цркви

·        Антифашистичка борба, много више заснованија на слободарству него на идеологијерству

·        Масовни фашистички логорски и јамски погроми чији је циљ био истребљење

·        Организована политичко-војна борба, у ратовима Распада СФРЈ, за Државу Српску.

Колико и очување ових стубова Идентитета, битна је и равнотежа међу њима.

Свако од политичких, институционалних, националних, вјерских, културних, јавносних, интелектуалних... кругова и фактора, одговоран је за њихово очување и склад.