ЧЕКАЈУЋИ

ДА КЛЕКНЕ

МИНИСТАР

ГАШИЋ

Глупи Србијански Министар, у свом провинцијско-чакширском покушају да буде духовит, извјесни Керамичар Гашић, несвјесно је дијагностиковао стање у транзицијском новинарству и медијима.

Новинари клече. Новинари, Уредници и Газде који воле тако да се ословљавају.

Неки пуше. Неки ципеле лижу. Неки стопе љубе. Неки просе.

И од тога имају велике користи.

Највећи дио новинарских и медијских посленика у клечећем је стању а да ни не зна да је то тако, нити од тога има икакве користи, осим сакодневног понижења. Од које је само једно оно које је једној новинарки приредио запрежни министар. Рекавши да воли Новинарке које лако клекну.

Та уска булумента свјесноклечећих новинара и медијаша, претворила је све остале, цијелу касту, еснаф, занат, слој, у говнаре и комедијаше.

Њих, новинаре, који изумиру, сматрају прљавим и комичним. Њима су уништили, најприје, друштвени и јавни статус. А потом и егзистенцију. Држава ће дати медије у приватизацију.

Сад их обијесна властничка камарила, којој више нико не може ништа, а поготово новинари, медији и јавност, шута по плочицама, изнад којих су се издигли у инерконтиненталне крстареће висине, пазећи да, случајно, не испрљају своје угланцане ципелице.

Дабоме. Многи умни и поштен новинар, уредник, прије свега, несвјесно је учествовао у почетном пројекту. Колаборацијом са Политичарима, Странкама и Вођама. Која им је сервирана као важан национални посао, интеграцијски, европски и слично.

Јавност, иначе трома, а новинарска, поготово, није ни примијетила кад је нестало Новинара. А Новинарем је постала Оља Бећковић. Или она инсајдерка. Или Латин. Данас онај У2 Станковић.

А то нису Новинари. То су већ, самом појавом, били надгорбни споменици Новинарства.

Кад је пала Оља, мало се грађански серуцкало и мрдуцкало.

И попало по плочицама.

Сретан је Новинар који има и плочице под ногама.