У
УЛИЦИ
МИЛАНА
ТЕПИЋА
ДАНАС
ПАДА
КИША,
ТМУРНО
ЈЕ
И
ХЛАДНО
Има времена
и зала у којима нико не може да буде херој и јунак, кад не помаже, и немаш
зашто, ни главу да даднеш.
То су
времена када се све руши, када се све уништава, затире и прља, да ни сјеме у
сјемену не остане, да ништа ново и боље не може да никне, да се ни камен на
камен, послије свега, не може да постави.
Из људи
тада не излази злочинаштво или доброта, крволоштво или људскост, анархија или
хуманост.
Излази најчистије
Зло.
Зло је
један од главних састојака људи и те људске врсте уопште.
Кад му се
отвори пут, Зло постане и врата, и прозор, и огњиште, и стеља, и кућа
човјекова.
То су Доба
Зла.
У њима нема
Јунака.
Нема Јунака
у бесмислу. Јер све што учиниш, бесмислено је.
Милан Тепић
се деведесет прве, оног вијека, задесио у том Добу Зла. У Бјеловару. Као Мајор
Југословенске Народне Армије. Једине Народне Армије која није остала без
муниције, без оруђа, без материјално-техничких средсгава, али је остала без
Народа.
Био је, са
војском задужен за касарнске и складишне објекте. Поштовао је чињеницу да је
старјешина ЈНА. Да постоји Држава. Да се у Хрватској дигла побуна у којој ће
страдати Срби и Војници који нису Срби.
Када је
двије хиљаде Усташа опколило касарну и почело полпотовски да се обрачунава са
припадницима ЈНА, пиштољ углаву, одбио је вишу наредбу да се преда и преда
објекте, оружје имуницију, повукао се у складиште муниције и експлозива, у
једном селу, борио се док је могао а онда војску удаљио.
Себе и стоседамдесет
тона експлозива и муниције дигао је у ваздух, уништивши при томе и двије чете
Усташа.
Тај чин
Мајора Милана Тепића може се тумачити и као ортодоксно поштовање правила
службе. Поштовање Армије којој припада. И Државе која пропада.
Склон сам
да тумачим то као снагу једног човјека да ни пред чиме не поклекне, не понизи
се и не уништи људскост у себи.
Што ће
данас свако прогласити лудошћу и будалаштвом.
Мајор Милан
Тепић је минирањем себе и муниције смањио могућност а се све то употријеби
против Срба у Хрватској. У том бјеловарском крају било их је много.
Дабоме да
то није помогло. Јер Доба Зла кад крене, не иде путевима, иде попријеко, преко
њива, преко гора и планина, преко очију, гркљана и глава. И не стаје нигдје.
Мајор Милан
Тепић је проглашен Народним Херојем Југославије, земље које више нема.
За Хероја
није теготно кад изгуби гроб, кад изгуби споменик, кад се не зна гдје су му
кости. Непреболно је кад изгуби земљу за коју је био херој и земљу у којој је
именован херојем.
Данас Мајор
Милан Тепић има улицу у Бањалуци. И у многим градовима Српске и Србије.
И нема ништа
више.
Његов гроб
је негдје у небесима. Гдје је и његова душа.
И његова
људскост.
Гдје је и Вријеме
Човјековог Лица, које се тада посљедњи пут указало на брдовитом балкану.
И ко зна да
ли ће се икад више појавити.