Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Војник је кренуо према путу и одмах почео да повраћа неку жуту течност. Није смио ни да застане ни да моли Доброчојека да не вуче мртваца. Није смио ни да мисли. Само је ишао кроз шибље не видјевши ни пут, ни камионе, ни било кога живог.

Убио га је ко ништа. Само га убио. Рањеног. Лежо на леђима и молио.

Војници, који су стајали испред камиона, одмакнули су се један укочени корак уназад. Као да су видјели лед умјесто неба. Као да на њиви нема толико мртвих душа с којима су требали годину, двије или три, бити у рату.

Од тог тренутка, Доброчојек је постао усамљен и биваће све усамљенији како дани рата и несрећа буду одмицали. Као мутни таласи неком великом, спором и водоравном ријеком.

Доброчојек ће, временом, почети да схвата да се људи не боје смрти и мртвих тијела, већ да се боје убица. А нарочито се боје и примисли да они буду убице.

Тај догађај са рањеним усташом, котрљаће се за њим у великој, све већој и све нестварнијој представи о тврдом и злом човјеку. Људи, много мјесеци и година касније, и неће знати шта се догодило у овом кишном дану, само ће се чудити Што га онда зову Доброчојек.

Не приближавајући се њему, обилазећи га, оставиће га током цијелог рата на оном мокром црном пању, са мртвим душама, тијелима, његовом добротом и његовим злом које је ницало из његовог једноставног схватања праведности и казне.

Када су дошли у неку школу, скоро педесетак километара сјеверније, и придружили се јединицама у које су били послни, Доброчојек ће, лежећи на поду, покривен зеленим фолијским огртачем, јер му се сва одјећа сушила на ормару изнад главе, размишљати о догађајима тог дана.

Стално су испред њега пролазили лешеви на киши, док је он стајао. Помицали су се, као неки редослијед мртвих слика, лијево, десно, до краја, па опет на супротну страну.

У чему је њиова кривица. Шта су они урадили да закораче и изгину.

Можда је боље да сам то доживио. Сад могу да радим шта оћу. Нећу да чекам да ме убију ко пса.

Онда би се сјетио оног несретника из шибља.

Шта, нисам требо. Што нисам требо. Онај из војне полиције каже да је био рањен, није га требало убијати. Предати њима. Реко сам му Требало је. Јел требало убијати нас у камионима. Он је барем знао да ћу да га убијем. Шта смо ми знали. Јел засједа злочин. Шта је злочин. Јел злочин што су њега његови оставили и отишли. Шта он оће. Да ми њему будемо бољи људи него његови.

Мисли се ту зауставе. Па опет крену слике мртвих. Као црни реденик. Доброчојек је чак видио и себе како сједни на црном мокром пању. Као да је та цијела слика исцртана на бијелом сумрачном плафону учионице.

Почео је себе да гледа са стране.

Чинило му се да је могао том човјеку, себи са слике из мисли у његовој глави, да каже шта да уради и он би то урадио.