ПАПА

РИЈАЛИТИ

Босна и Херцеговина вапи за озбиљним интернационалним посјетама.

То је виша фаза Самозаноса. Сарај и Медији то користе као доказ да БиХ постоји. И да је изнимно важна.

Коријени тог лажног интерцентризма налазе се још у ратној фази, када је Сарају лансирана илузија о важности, као један од стимуланса за трајање рата у дужни која је Збигњеву и Великим Кројачима, оптимална и потребна.

Сарајево је успјело да посјету Папе Фрање потпуно претвори у Сарајевски догађај.

То је, међутим, био вјерски, католички догађај.

Сада се оптика премијешта на могућу посјету Ангеле Меркел.

Па ће и Сребреница. Као још једна од илузионих тачака Државе.

Сребреница је бошњачка (војно, политичко и криминално вођство, не народ) грешка, кривица и манипулација. Али се жели представити Државним догађајем.

Дакле, иста формула ко и у случају Папе.

Папа, пак, дио је опсежне акције поправљања имиџа Ватикана и Врха Католичке Цркве у свијету.

Након оног Војтиле, па и оног Нијемца иза њега, Ватикану је требао један Свадбени Папа. Релаксирајући Папа. Папа Фронтмен. Папа као људска прича.

Тоје савршено и постигнуто.

Овај Папа Турнеја, не долази са неким посебним задатком. Као што је долазио Војтила. Он долази да поправља имиџ института Папе, Ватикана и Католичке Цркве.

Озбљан ватикански посао раде много мање видљиви ешалони.

Папа је у Сарају окупио цијели инструментаријум актера који не могу ништа заједничко да ураде. Нити имају жељу.

Он је, уз то, цитатизирао и синтагмизирао у складу са анархолибералном оријентацијом. О томе да се не мора ићи у цркву и остављати паре. О потреби да се граде мостови а не зидови. И тако. У стилу преговарачког дасе у постизборном процесу који распршује питке изјаве без стварне позадине а и јалове, да некога не иритирају и покваре све могуће варијанте.

Не можете блиставо и сјајно дочекивати Папу а улитано и мрљаво радити на интерној Координацији за преговоре са партнерском ЕУ.