Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Камион је споро милио испод ноћи.

Као да се држи оних старих наредби Јна о растојању између возила и брзини од шездесет километара на час.

Овако сам, у резервама, ишо са Озрена у Ђаково, на артиљериски полигон, јебо матер своју. Никад стић. Дођемо уноћ па спавамо под ведрим небом. Ујутро мраз по нама и по дрвећу. За који курац. Кажу Ми ћемо овдје бранити земљу кад Руси нагрну из Мађарске. Који курац Руси. Ко је сад нагрно. Јесу планирали, јебло матер. Ваљда нећемо стић замрака. Свануће сигурно. А и киша ће онда ће да стане. Идемо неђе у Хрватску. То није тако близу а ови споро возе.

Камиони се нису заустављали откако су изашли из касарне, возили су без успоравања и убрзавања, као да војску требају да успавају.

Назирала се зора кроз пукотине и саставе цераде.

То око пет, предзору, мајку му јебем, најхладније је вријеме. Није низашта. То је нељудско доба. Никад то нисам волио. Ни на стражу кад сам требо, у редовној војски, ни кад је требало ић у косидбу ил у шуму по дрва и камен. То вријеме некако чојека испразни. Ко да само држим одјећу, да не пане у блато. Немож да оживиш да бога видиш.

Камион је стао. И цијела колона.

Отварај цераду.

Сад прелазимо тамо. Бјеловић је командир камиона. Држите цераду отворену. Идемо кроз нашу територију али свега може да буде. Треба да сте спремни да пуцате. Немојте откочити пушке, да се не поубијате, нисте вјешти. Ако нешто буде, одмах искачите, залијежите и пуцајте.

Кру ти јебем, како смо ушли у рат. Ко у другу собу. Неће се многи од нас живота нагледат.

Доброчојек је пребирао по укоченим изблијеђеним лицима која су остала да висе на људима док је капетан отишао иза сљедећег камиона.

Неки су само ногама и рукама стезали пушке, погледавајући, кришом, у отвор цијеви који је стајао наспрам њихове браде. Неки су гледали кроз тај задњи отвор камиона, лијево или десно, у живице и шумарке, у мало даље мртве куће без димова и зарасле травњаке.

Ђе ту море бит усташа. Море бит ђе оће, јебо га ти. Ма, нећемо ми имат кад да искачемо, ако нас нападну. Пустиће нас да уђемо међу њих и онда пуцати кроз цераду. Шта је ово. Ништа. Нема заклона. Ако запуцају зољама, сви смо готови. Дај, не сери, ако ти се гине и ако си се толико усро, иди у шуму и упуцај се. Јеби се, шта ми сереш сад о смрти. Још нисмо ниђе ни стигли у рат. Оћу прво неког да убијем. Па да погинем ко чојек.