ИЗМЕЂУ

ЗАЈЕДНИШТВА

И АУТОРИТАРИЗМА

УВИЈЕК СЕ ЗАЈЕБЕШ

Како депласирано звучи када, јутрос, Александар Вучић, који је све у Србији, све је приграбио, осим што још није Жена У Црном, честита двадесетогодишњацима Србије на титули Првака Свијета 2015.

Јер ничим није допринио томе.

Као ни други.

Фудбалски Савез. Онај Дроле Толе.

Паре, буџети, клубови.

Њихов успјех је посљедица њиховог генетског заједништва и колективитета.

И чињенице да су неискварени млади људи.

Те случаја да им нико није сметао, јер се о њих мало шта може окористити.

Познато је да Србима, и народима Балкана, уопште, Славенима, пријају колективни спортови.

Колективизам и Заједништво, уопште, особина су тих људи, људи просте душе, напаћених кроз историју и увијек у сиромашнијем дијелу свијета али у духовнијем дијелу свијести.

Из те своје добронамјерности коју рађа Заједништво, Срби, најчешће учине грешку. И поведу се за Неким Кретеном. За Болесним Аутократом. Или за Немилосрдним Диктатором. Или за безочним Националним Фолером.

Дају му своје душе и свој глас.

А добију КУД. Курац У Дупе.

Национално Вођство би требало једном да разумије суштину тог народа.

Усуђујем се рећи да је Заједништво примарнији квалитет ових људи од вјере и нације. Јер обје почивају на Заједништву.

Да се, то Усрано Вођство, окрене Заједништву. Да не користи Народ и ту његову особину на свој лични бестијални начин.

И да нас не срамоти.

Заједништво је непрегледан рудник успјеха. Златних медаља има на сваком кораку.

Треба само разумјети народ.

Мада не кажем да је то лако.