субота, 30. мај 2015.

СЛИКАЈ НА ЗИДУ,
БУДИ У ВИДУ.
МОГУЋИ
БАЊАЛУЧКИ
ЗИД СЛИКА.

Бањалука има још само три лијепе ствари.
Жене. Врбас. Дрвореде.
А требала би их имати више.
Људе сам морао заобићи.
Има нас и вакије и накије.
Кад сам дошао у Бањалуку, прије четрдесет година, првих пет година нисам успио да затворим уста и очи.
Од љепоте жена и града.
Послије Београда, тог велеградског намрштеног стражара над људима и трамвајима, Бањалука ми је била као игра анђеличића и ластавица предкишу.
И данас мислим да је то град за Живе Веселе Душе. А не за мртве зграде.
Унаточ земљотресним баракама у центру града. Из оног старог, првог земљотреса. Унаточ соцреалистичком Борику, који је такође, лијечење посљедица земљотреса. Унаточ градитељству нових бизмисмена који воле да на једну зграду утрпају све што је геометрија открила. А кад не знају шта ће онда све застакле.
Бањалука још није велика да мора да прихвати чињеницу да нема Душу Града.
Пошто никада и неће бити велеград у нељудском смислу, морала би да почне да ради на томе.
То је веома дугорочан и компликован посао. На то морају да мисле гарнитуре током многих мандата и деценија.
Гарнитуре оних који воде град, али, највише они који су духовни живитељи града.
Кад бих ја био Градоначлник Бањалуке, шутнуо бих у дупе и одборничку већину и одборничку мањину.
А набавио педесет камених громада, размјестио их по урбано погодним површинама и позвао скулпторе да исклешу нешто.
Направио бих галерију за изложбе, свих који се пријаве, не само бањалучких и не само званичних, и не само академских сликара.
Подржао бих позоришта. Парама, јакако.
Сваке године бих наградио најбољу фотографију Бањалуке. Са педесет иљада каемова. Тако се зову. Јер би те иљаде и друге, узео од оних који се иљаде од Бањалуке и послова у њој.
Рекао бих урбанистима да ми нацртају куда може да прође два километра зида за графите и мурале. Гдје треба сакрити неку ливадојебину на којој се неће задуго градити ништа. То би исто платили Иљадари и Каемовци.
То би био Бањалучки Зид Слика. Негдје виши, негдје нижи, валовит и вијугав, не прави Зид који одваја, одбија и ограђује. Негдје од камена, мозаичан, недје од стакла, инсталативан, а највећим дијелом раван и бијел, за осликавање. Покривен поцинчаним лимом, да не пропада. Иако би, након неког времена, морао да се сруши, јер зуб ради своје аград расте и дише.
Онда бих уредио да се неки графит или мурал, прекрече након годину. Осим оних за које сликарска група каже да су вриједни па нека остану још годину.
Па бих сачинио комисију која бира најбољи и сликао се пред њим. Дао изјаву за медије. А онда би Граја направио неку подјебу на твитеру. Панџа. Курузовина.
О том Бањалучком Зиду Слика би се причало. Путници намјерници би то носили даље.
Није тај Зид није епохална идеја.
То је једна маламала сличица Душе Бањалуке.
Које ће, Душа, једног дана, надам се, бити Велика Душа Љепотице Са Врбаса.
Као што су и њене Жене, Врбас и Дрвореди.